Georg Bihner ili povodom dvestagodišnjice rođenja jednog genija

 Bio je melanholičan, agresivan, naklonjen satiri, ali i romantičarskoj egzaltaciji, politički neuspeo – policija ga je poternicom tražila – zaljubljen najmanje u dve žene, ljubitelj prirode, ali i predan radu do te mere da je brzinom komete napravio karijeru u egzilu u Francuskoj i Švajcarskoj, da bi na kraju, u zenitu mladosti, u 23. godini, umro od tifusa, upravo u momentu kad se ispunjenje njegovog službenog cilja ovaploćivalo. Politički letak Der Hessische Landbote, u kome on poziva seljake kneževine Hesen na ustanak poput onog u Francuskoj, izazvao je talas hapšenja i potrage za njim. Bihner se osećao krivim, te se ubuduće klonio političkih akcija, sasvim se posvetivši nauci i književnosti. Ima nečeg idealnotipično „revolucionarnog“ u pojavi Bihnera – večno mladog i plavog, oštroumnog i osetljivog, velikodušnog i nedogmatičnog levičara i pomalo melanholika.

U predvečerje jubileja Bihnerove 200. godišnjice rođenja, 17. oktobra 2013, objavljeno je više knjiga o njegovom životu i delu, od kojih želimo da u osnovnim crtama prikažemo dve – jednu Jana Kristofa Haušilda i drugu Hermana Kurckea (Jan-Christoph Hauschild: Georg Büchner. Verschwörung für die Gleichheit, Hoffmann und Campe, Hamburg, 2013. i Hermann Kurzke: Georg Büchner. Geschichte eines Genies. H. Beck, Minhen, 2013).

Jan-Kristof Haušild, koji je još 1993. objavio temeljno dokumentovanu Bihnerovu biografiju, ovog puta koncentriše se na političara Bihnera. On kroz originalne citate opisuje put socijalnog revolucionara Bihnera. Taj prosede pokazao se veoma napetim u onim delovima koji se odnose na konspirativnu grupu koja se spremala na ustanak. Ali ekstremno fiksiranje na klasnu borbu Bihnera skreće Haušildovo viđenje u nekakvu „levičarsku Bihner-filologiju“. Prema mišljenju ovog autora, Bihner je dramom Dantonova smrt želeo da pokaže da je „likvidiranje“ Dantonista bilo neizbežno. Ovakve formulacije podsećaju zaista na giljotine. No i mimo takvih interpretativnih suženja, ova biografija pleni svojom akribičnom dokumentarnošću.

Bihnerova pripovetka Lenc sadrži autobiografske elemente. Upravo ti aspekti su u dosadašnjem biografskom istraživanju bivali zapostavljani. Oni pak čine važan izvor za nastanak knjige Hermana Kurckea, dela koja osvetljava Bihnerovu genijalnost sa naučnog stanovišta, udruženog sa pripovedačkim stilom najvišeg nivoa. Herman Kurcke, uvaženi germanist iz Majnca, koji je kao tumač Tomasa Mana stekao međunarodni filološki ugled, poduhvatio se pisanja Bihnerove biografije. Teško je bilo napisati homogenu i kontinuiranu biografiju iz samo jednog izvora, budući da su izvori, kao što Kurcke veli, „nepouzdani, oštećeni i fragmentarni“. Mnogobrojni dokumenti izgubljeni su, sagoreli u požaru iz 1851. ili pak uništeni rukom Bihnerove verenice Vilhelmine Jegele. Mnoga sačuvana pisma cenzurisana su ili preinačena, te ne predstavljaju verodostojni izvor. Kurcke razmatra Bihnerovo mesto kroz odziv na koji je ono naišlo, te veli da su ga nacionalsocijalisti stilizovali u „duhovnog vođu“ nemačkog socijalizma, da bi docnije ta slika bila revidirana u lik levičarskog sentimentalnog revolucionara, shodno tumačenjima Đerđa Lukača, koji je u Bihneru video tip materijaliste i ranog komuniste. Docnije je u „realnom socijalizmu“ Istočne Nemačke (DDR) taj lik bio sveden na „uski format“, odnosno sinonim za „zapadnonemačku verbalnu radikalnost“.

U osnovi je Bihnerov revolucionarni elan iz 1834. pod uticajem pritiska i progona vrlo brzo splasao: „najpre srdžba i prkos, potom beznađe i depresija“. Slogan Mir kolibama, rat palatama je u osnovi retorička adaptacija sa nepostojećim političkim programom. Kao student nije proklamovao šta bi predrevolucionarna građanska opozicija imala protiv državne vlasti. Bihner, veli Kurcke, „nije imao nikakvu zrelu revolucionarnu teoriju. On je bio pre socijalni romantičar i socijalni revolucionar“. Nakon studija u Strazburu, Bihneru je povratak u provincijalni Gisen teško pao. U martu 1835. bio je u bekstvu u Alzasu, pošto je poternica za njim bila raspisana. Ubrzo potom je „prestao da sanja o nasilnim prevratima“, iako ga je zanimala sudbina njegovih saboraca. Kurcke veli da su propali „revolucionarni planovi“ opterećivali njegovu savest, što je podsticalo njegovu literarnu produktivnost. Dantonovu smrt bi možda valjalo razumeti kao sublimovani psihički pritisak i depresivno iskustvo „odvratnog fatalizma istorije“. Bihner, veli Kurcke, nije bio srećan čovek. On je postojano bio napet, što je pogodovalo oboljenju od tifusa i dovelo do njegove prerane smrti. Za tu psihičku prenapregnutost odgovoran je i njegov odnos prema roditeljima. Njegov otac, lekar u Darmštatu u Hesenu, i mimo primernog uspeha svoga sina u školi, bio je notorno njime nezadovoljan. Paralela sa Kafkom i njegovim ocem bi se na ovom planu mogla uspostaviti. Tek kada je sa 23 godine u Cirihu bio habilitiran u fahu uporedne anatomije, njegov otac je stao da teži izmirenju. Njegova majka, Luize Karoline, pod kalvinističkim duhovnim uticajem bila je pobožno smerna, odnosno kako Bihner veli, „anđeoska majka u senci“. Izgleda da Bihner nije imao srećno detinjstvo, jer tema detinjstva u njegovom delu biva svakad spojena sa strahom i žalošću, kao u Vojceku, gde je život deteta predstavljen kao „solipsistički košmar“. Što se ekscesivne tematizacije seksualnosti tiče, Bihner je ostao tajna. U Dantonovoj smrti, u Vojceku, u Leonsu i Leni na delu je fantazija koja nije puka kompenzacija ili parafraza preuzeta iz medicinske fah literature, već je bez lične seksualne opitnosti nezamisliva. Bihner je, veli Kurcke, očito imao „pozitivno iskustvo, iako to ne znači da je odlazio u bordele“. Jedan Bihnerov francuski kolega sa studija veli da je Bihner u Strazburu u jesen 1833. „mistično“ obožavao jednu moralno posrnulu devojku, koju je „u anđele uznosio“, što nije bio slučaj sa njegovom verenicom. „Sve svedoči pre o napregnutom, no opuštenom odnosu prema sopstvenom seksualnom identitetu“, zaključuje Kurcke. Tragove religioznoste vidi Bihnerov biograf Kurcke u njegovom ranom socijalističkom diskursu. Tu su posvuda Bihnerovi anđeli i đavoli, nebo i pakao, kao i čitav spektar hristoloških slika. Čitavo njegovo delo prožeto je aluzijama, citatima, debatama i tekstualnim citatima u kojima je reč o „borbi za milost“. Bihnerova eshatološka metaforičnost je povod za Kurckeov elegantan zaključak: „Bihnerova imaginacija nije materijalistička, već metafizička“, odnosno, „istinski hrišćanska.“ Linije spoja u Bihnerovom kosmosu ideja teku antagonistički, preko erosa i tanatosa (smrti), između omađijanosti ljubavlju i bolom i nasiljem, između prostitucije i svetiteljstva. Ono što je Haušildova monografija u dokumentarnoj minucioznosti, to je Kurckeova monografija u zadivljujućoj dubini analitičkog zahvata i retoričkoj savršenosti.