Gnosticizmi i problem zla

Primetimo, najpre, da je reč o množini – gnostička učenja. Koja sekta i koji kult pripadaju gnosticizmu, kao i sama definicija istog, nisu najjasniji. Ipak, postoje neke odrednice koje je moguće navesti, pa krenimo od same reči „gnosa“. Treba prvenstveno imati u vidu da o leksemu „gnosa“ danas prevashodno znamo kao o delu pojma „agnostik“, pojma koji se u modernom religijskom diskursu odnosi na osobe koje su neutralne o pitanju Boga i božanskog – agnostik ili ne zna o Bogu, ili nije zainteresovan. Dokins ih naziva prosto „neodlučnim“. Tu se i vidi koren reči, tačnije, njeno značenje. „Gnosa“ znači „znanje“, međutim, kao što to često biva u pobožnom diskursu, monstruoznim epistemološkim obrtom znanje ume lako da postane nedostatak istog, te se gnosticizam odnosi na nešto što labavo možemo označiti kao „znanje o Bogu“. Gnosa je bila put ka samospoznaji koji je vodio ka poznavanju Boga, poznavanju spiritualne prirode Boga. I sam koncept Boga (ili, bolje napisano, boga, sa malim „b“ u ovom slučaju) poprilično je drugačiji od standardnog judeo-hrišćanskog monoteizma. Bog je u gnosi znan kao demiurg. Demiurg je poznat još iz Platonovog Timeja; to je božanstvo koje je viđeno prevashodno kao kreator, stvoritelj. On je sin Sofije, mudrosti, koja se postidela što ga je rodila, jer je ovaj praktično greškom stvorio svet, ne na osnovu mudrosti (svoje majke), već slučajno, nesvesno, koristeći moći svoje majke, te je takav svet na jednom bazičnom nivou pokvaren, loš, nesavršen. Ova filozofija je viđena kao fundamentalno rešenje tzv. problema zla u teologiji. Problem zla je bio znan još u Staroj Grčkoj. Postavilo se prosto pitanje – odakle sve zlo u svetu? Kako je to Epikur formulisao, „Bog ili želi da eliminiše sve loše stvari ali ne može, ili može a ne želi, ili i može i želi. Ako želi a ne može, onda je slab – a to onda nije Bog. Ako može a ne želi, onda je osvetoljubiv – što je isto tako strano božanskoj prirodi. Ako i ne želi i ne može, onda je i osvetoljubiv i slab, i samim tim – nije Bog. Ako i želi i može, što je jedina od mogućnosti koje odgovaraju jednom Bogu, odakle onda loše stvari? I zašto ih ne otkloni?“ U gnosticizmu, pojam demiurga (Demiurga?) odgovor je na to pitanje. Uporedimo, pak, na momenat, Epikurovo izlaganje sa onim Ričarda Dokinsa. Dok Epikur tvrdi kako osvetoljubivost nije jedna od božanskih karakternih crta, Dokins naziva Boga (doduše prvenstveno hrišćanskog) „zlokobnim, osvetoljubivim siledžijom“. Jedan pogled ovlaš na Bibliju daje odgovor na to čija varijanta ima težinu.

Dok neke škole svrstavaju gnosticizam kao ogranak hrišćanstva, izvori govore da je ono najverovatnije od hrišćanstva starije. Gnosticizam u sebi sadrži mešavine kako judaizma tako i hrišćanstva i paganizma, od Jehove preko Jaldabaota (sa kim je čak i Jehova u nekim gnostičkim učenjima izjednačavan), pa sve do spasiteljskih „isusoidnih“ figura Manija i Seta. U tom haosu misticizma (sam pojam mističnog je jedan od najvažnijih u svim gnostičkim učenjima; upravo je to „mistično“ ono što treba „spoznati“ – o inherentnoj ironiji svega toga sada ne možemo govoriti u detalje), nalazimo na mnogo gnostičkih pravaca-sekti-kultova (možete i sami izabrati dezignaciju). Od poznatijih tu je maniheizam (u potpunosti spiritualno-mistično iskustvo iz trećeg veka), mandejanizam (dualistička religija nekada rasprostranjena u današnjem Iranu, bivšoj Persiji), zatim jedna gomila manje poznatih učenja (govorim „učenja“ jer su doslovce bazirana na učenjima jedne određene individue) kao što su valentinsko, vasilidejsko, učenje Simona Vrača i sl. Katari su takođe jedna sekta koja će se kasnije razviti na sličnim temeljima.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)