„Gojenje“ sanacije uoči Božića

 U prvim danima majskog povodnja, tu u blizini, na rudniku antimona Stolice, napuštenom još 1991, izlilo se oko 30.000, a dosad već 80.000 kubika neosporno otrovne jalovine. Antimon je eksploatisalo jedno od mnogih preduzeća koje poseduje Miodrag Bogićević (sad u stečaju), poznatiji po firmi Farmakom.

Dotle, gledamo: deca se igraju na obalama bivše rečice Korenita, kojom sada ne teče, već se kotrlja gusta crna otrovna masa razblažena u vodi koja naročito „jako zasmrdi pridveče“, stoka pase sumnjivu travu na umuzganim obalama, pretvarajući je verovatno u sumnjivo mleko, opštinski rukovodioci su apelovali na vlasti i vladu da se nešto preduzme, jer sami malo mogu, i to redom, nizvodno kako im se pošast približavala: Krupanj, Loznica, Šabac… Lokalni, javno nedovoljno vidljivi ekološki kružoci upozoravali su bespomoćnim saopštenjima na opasno zagađenje koje ne truje samo reku, i njena pobrežja, već i ono što je zasađeno kraj nje… I sve tako dalje i u nastavku sliva – pored Jadra, Drine, Save, zašto ne reći i Dunava.

Sve to vreme, oni koji su, reći ćemo nerado, najstručniji i najodgovorniji, po uobičajenom maniru davali su olaka obećanja, umirivali javnost po cenu da za to koriste i laži, nelogičnosti, pa i budalaštine. Najradikalniji nemar i potcenjivanje opasnosti i njene otrovne dugoročnosti temeljio se na vekovnoj nacionalnoj zabludi o bogatstvu vodenih tokova i njihovom obilju. Otud i pogubna poruka – sve je bezopasno, sve će to voda rastvoriti. Gotovo doslovno javnost je dobila poziv – slobodno prljajte i zagađujte.

Uz sve nedaće današnjeg novinarstva, verovatno je i u tome deo razloga što su o ovoj havariji i otrovu koji silazi rekama i približava se prestonici izveštavali sporadično i kad neko „s vrha“ tamo dođe. Kao da je to akcident koji je prošao, a ne onaj koji teče mesecima zajedno sa vodom između naseljenih i zasađenih obala ali i kroz meander opšte nebrige.

Elem, pet meseci od majske havarije, premijer Vučić se ponovo obretnuo u Krupnju, odakle je odaslao poruku da će država morati da „pronađe zakonski osnov“ da bi uradila privremenu i hitnu sanaciju. Nužda „izmišljanja“ zakonskog osnova u premijerovom nastupu bila je dvostruko podvučena. Najpre iz objektivnih razloga pošto je akcidentni rudnik privatno vlasništvo. No, s druge strane, u dočaravanju muka koje sa tim država ima, na sebi svojstven način nije propustio ni uobičajene plačevne pakosti, ovoga puta o Bogićevićevoj drskosti. Imamo, veli, „neodgovornog privatnika i neodgovorno ponašanje“ čoveka koji ovako rezonuje: „Ja sam bogat i imam nekoliko aviona, ali ne dam pare za to, narod neka crkne, a vi iz države gledajte šta ćete“, citiramo Vučića. Kao da ista ta država nema nikakve veze sa tim privatnikovim moćima.

Sinhrono s tim javnost je bila u prilici da od „srpskog Šojgua“ Velimira Ilića, kao i ministarke poljoprivrede Snežane Bogosavljević Bošković, u čijem je resoru u ovoj sezoni rekonstrukcija i ekologija, sazna da će Ilić „u ponedeljak sesti“ sa premijerom, što je potvrdio i on sam, da se pretresu postojeći planovi za hitnu sanaciju jalovišta, a za šta sad ima i para. Odabran je i izvođač, to su stručne ekipe iz RTB Bor. A on, znamo, sam po sebi ima respektabilna iskustva i sa sopstvenim jalovištima, a naročito sa njihovim provaljivanjima, s obzirom na to da ih je od pedesetih godina do danas bivalo u više navrata, a odavno mrtva Borska reka se i dalje dodatno zagađuje. Uz to, godinama i nema tretmana reke, već hemijske kloake.

Ministarka je pak potvrdila da će lečenje jalovišta i reke Korenita biti „urgentno“, ali, nota bene – ne i kompletno, jer će na potpunu operaciju morati još da se sačeka. Inače, u posao na reviziji ranije urađenog projekta uključen je i Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“.

I, početak radova najavljen za prošlu sredu, ali time se ne završava već zapravo počinje zabrinjavajuća priča o (ne)brizi za životnu sredinu.

Posle baksuznog sklizavanja bagera u neki lokalni jarak, on je tog dana i izašao na lice mesta i proradio bar za snimanje, posle koga su ministar Ilić i direktor RTB Bor Blagoje Spaskoski otišli, ostavivši borsku stručnu ekipu da i stvarno započne posao.

Tako su naslovi u medijima koji su još 27. maja glasili „počinje sanacija jalovišta u rudniku Stolice“, iako je ispod njih bila samo vest o „hitnom“ formiranju radne grupe, sada ostali istovetni, ali sva je prilika najavljuju stvarni početak, stvarnih radova.

Da li ova naglašena urgentnost možda ukazuje i na urođenu brzopletost, da li će „hitno i privremeno“ zauvek zameniti „kompletno i trajno“ kao u slučaju pomenute Borske reke, rano je da se pretpostavlja. Po svemu sudeći, sve manje je razloga za sumnju da će ovo „gojenje sanacije“ bukvalno uoči Božića ipak uslediti, makar i samo kao uobičajeno krpljenje. Ministar Ilić je RTB Boranima dao četrdeset dana da posao završe, a multipraktik premijer nas je obavestio i da je „potrebno da se postave dve brane“. Pa ako se već raspolaže detaljima, sigurno postoji i šira slika.

Sa najširom slikom, međutim, jeste i najveći problem. To što je u ovom slučaju – dozvolimo, i zbog nužde u besparici – u prvi plan istaknuta privremenost, zapravo simbolizuje ovde ustaljenu praksu zbog koje temeljnih i kompleksnih rešenja najčešće i ne bude. Nebriga i apsurd ovde su zakonomerni i sistemski, a rešenja uvek endemično privremena. Čak i letimični pregled „slučaja Stolice“ to će pokazati.

Kad je u maju Korenita pocrnela, a Jadar dobrano posiveo preteći da ugrozi Drinu i potom Savu, a javnost bila zabavljena tragedijom Beogradu najbližeg Obrenovca, bez obzira na to što su i druge bile velike, slučaj jalovišta je, bez obzira na upozorenja pojedinih medija i lokalnih vlasti, ipak bio potcenjen. Umirivanju, bolje reći anesteziranju javnosti doprinosili su i oni od kojih se tako šta najmanje moglo očekivati. Ali, dugoročniji odjek tih verbalnih bensendina pre osnažuje ekološki javašluk nego nasušnu pomnu brigu o strateškom resursu kakav je voda.

„Ako su posle dva meseca od pucanja brane na jalovištu opasne materije u visokim vrednostima stigle do Jadra, to znači da se one uskoro mogu naći i u Drini i dalje u Savi. Ovo je uzbuna za ceo okrug ali i za Srbiju i zato što pre treba nešto preduzeti“, brine se u julu član Gradskog veća Loznice zadužen za zaštitu životne sredine Dragoslav Dobrić, ponavljajuću u neku ruku i zabrinutost svesnijeg dela javnosti i uzvodno i nizvodno od Loznice.

Nasuprot njemu, u isto vreme Dejan Lekić, zamenik direktora Agencije za zaštitu životne sredine, ne zastupa stav kakav bi se od mesta na kome je očekivao – da je i kap otrova u vodi zabrinjavajući, već kao da poručuje „trujte braćo, velike su reke, tanak je to špricer“.

„Ne preti katastrofa, ugrožen je tok reke Jadar, a zbog razmera proticaja reke Drine i reke Jadar praktično je nemoguće da dođe do nekih posledica čak ni za reku Drinu, a kamoli za reku Savu, koja četiri puta veći proticaj ima. Ako nešto razblažite sto puta, ta koncentracija koja je izmerena u reci Jadar biće 100 puta još manja u vodotocima reka za koje se strahuje. Dakle, minimalna je verovatnoća. Ako do toga dođe, nadležni su spremni da reaguju.“

Neki nadležni, pa baš iz ove agencije merili su zagađenje u više navrata. Objavljeni rezultati prilično odudaraju od umirujuće nebuloze sopstvenog zamenika direktora. Naime, merenja od 26. maja pokazuju, to se kaže, „visoku ukupnu vrednost teških metala“, pa se nabraja solidan deo Mendeljejevog sistema: gvožđe, bakar, cink, mangan, hrom, nikl, arsen, a ima i „šlaga“ od „visokog koncentrata fenolnog indeksa“ kod izliva i na sredini vodotoka reke Korenite.

Ne treba zaboraviti ni arsen, a ni olovo koje se u ovom ispitivanju ne pominje, ali ga ima u sledećem. U Jadru i Drini, tada, razumljivo, još nema ovog bogatstva teških metala, mada se ne mogu pohvaliti kvalitetom vode koja se po nekim parametrima kreće od podnošljive III do nevaljale V klase.

Vanredni monitoring kvaliteta Agencija je vršila 9. septembra. Podaci za reke Korenita i nizvodni Kostajnik su i dalje iste – katastrofalne, ali se katastrofa u Jadru tako „razblažila“ da rđavih teških metala iznad uliva reke Korenita i nema pa je voda I i II kvaliteta, dok je ispod ušća, usled raznih teških metala uglavnom najgore, V klase. Ovde valja napomenuti da se ista voda u reci različito kategoriše u odnosu na razne metale, tako da može biti V klasa po manganu, a III po gvožđu, i sve tako – zamršeno!?

Poslednje merenje iz oktobra pokazuje ugroženost Jadra pojedinim metalima i po tome je voda V kategorije, a po drugim je u III ili IV. Zanimljivo je, pak, da se tada povišene vrednosti pojedinih metala javljaju i 500 metara iznad ušća Kostajnika. To bi u laičkoj interpretaciji moglo da znači ili da metali ne poštuju „nizvodnost“ rečnih tokova, ili da, Bogu hvala, ima i nekih drugih zagađivača. Drina je u to vreme „položila“ sa solidnom III kategorijom, čime bi mogle da budu zadovoljne pristalice teorije o razblaživanju u velikim vodama, ali ne i majka priroda.

Međutim, kad se pročitaju ovi izveštaji, zdravoj logici ipak ostane nedokučiva kategorizacija kvaliteta voda koja uz stručnost očito podrazumeva i birokratičnost: ista voda po jednoj vrsti zagađivača može da se prikaže kao kvalitetnija od te iste vode kad se u njoj meri neki drugi trovač. Pritom, donedavno su postojale četiri kategorije kvaliteta površinskih voda. Do III je voda „dobra za kupanje i umivanje, a IV može i da se pije kad se propisno prečisti“, beležimo jedno stručno objašnjenje. A onda je uvedena i peta. Cinik bi mogao reći da je to učinjeno da bi dotadašnja najgora voda mogla administrativno biti proglašena za bolju od novouvedene najgore! Ako bi se to i moglo podneti, svakako ne može sledeći apsurd – efekat zagađenja one dve primarne reke – Korenite i Kostajnika mogu se po „pravnom okviru“, kako se to sad kaže, meriti – ali se rezultati ne mogu komentarisati jer one nisu obuhvaćene ni jednom od dve uredbe koje takve stručne komentare omogućavaju.

One su dakle, pravno nevidljive, tako reći nepostojeće. Kao što je „nepostojeća“ i odgovornost države za zagađivača na „teritoriji privatnog preduzeća“, te se mora tražiti neki „poseban zakonski osnov“. Koliko god srpska nova vlast bila vična brzim najavama i oročavanjima brzih rešenja, baš ove dve nevidljivosti, možda najbolje govore s kakvim će se nedaćama susretati i „privremena“ pa i konačna sanacija. Ako ove druge bude. Jer eto, rudnik je odavno zatvoren, preduzeće koje ga je koristilo u stečaju, predstavnica Farmakoma zadužena za ekologiju letos kaže da ništa ne mogu da urade bez države, ministarka se jada da su Farmakom uzalud mesecima molili i razmenjivali dopise, reke Korenita i Kostajnik nisu zavedene u uredbi, a i vlasnik Farmakoma Miodrag Bogićević se u vizuri vlasti i njenoj interpretaciji javnosti pojavljuje u krajnje nedefinisanim i suprotnim vidovima. Čas je neodgovorni tajkun, čas hranitelj. Podsetimo, kad je ono agilni prvi potpredsednik Vlade obećao da će vlasništvo u Politici brzo isterati na čistac, pa to i oročio, Bogićević je zadržao vlasništvo, ali se odrekao upravljanja. A vicepremijer je odustao od udara i isterivanja pravde jer ipak Farmakom „hrani nekoliko hiljada radnika i njihovih porodica.“ To je već veoma simptomatično: teško je u našoj tranzicionoj prašumi i inače rezolutno razlučiti „ko hrani, a ko truje“ i kakva su prava i moći onog ko to čini istovremeno. Ali ovo je samo tek tipološka nejasnoća kakvih ima u svakom poslu koji se ovde preduzima i koje ga uveliko ometaju. Ta „tipologija“ svakako ometa i ovaj o kome beše reč.

Dotle: u lozničkoj mesnoj zajednici Korenita kažu da „od useva i povrća u ovom kraju nema ništa, a meštani srednjeg Jadra tvrde da su okolinu Bradića napustili dabrovi svojevremeno doneti iz Zasavice. U Jelavu kažu da na Jadru odavno niko ne peca ribu.“

I – uporedivo iskustvo: iz sela kraj Borske reke gde se prva havarija ove vrste desila pre šezdesetak godina, zadugo su bile nestale laste, jer nisu mogle da prave gnezda od otrovnog umesto čistog rečnog mulja. Mnogi to nisu ni primetili, ali jesu razne „nove bube“. Jedne su nazvali „klintonke“ u nakaradnom uverenju da nama uvek drugi podmeću i pakosti koje sami proizvodimo.