Građanski rat nisam video

Tu se rađa jedan novi svet, i jedno je jasno svakome ko stupi na oslobođenu teritoriju Jugoslavije: povratka na staro nema.

Nigde u Evropi nema povratka na staro. Zato se i bije ovaj rat.

***

Narodno-oslobodilačkoj vojsci skoro je lakše bilo da se probije kroz nemačke obruče nego kroz svetsko javno mišljenje. Morala su se podići brda kostiju pre no što je veliko svetsko mišljenje odalo priznanje i poštovanje Narodno-oslobodilačkoj vojsci.

Ovde nije mesto da se ističe ko je, i u čijem interesu, tako dugo barikadirao put istini. Ali opšte neznanje bilo je toliko da sam, na primer, ja lično tek u jenu 1942. načuo o „partizanima“ u Jugoslaviji. Trebalo je iz Amerike da pođem u London, da provedem mesece u diskretnom istraživanju, pa da tek u decembru 1942. pošaljem u Ameriku prvi dokumentovani izveštaj o partizanskoj borbi i pravoj situaciji u Jugoslaviji. Članak je izišao u časopisu „Time“, i bio je prvi prikaz Narodno-oslobodilačke vojske u velikoj američkoj štampi. Bilo je protesta i polemike, jer oni koji su se svim silama trudili da se istina ne sazna, bili su još uplivni u Americi. Kad mi je jedan visoki gospodin prigovorio: „Jasno je da ste vi za partizane“, odgovorio sam mu: „Činjenice su za partizane“.

Uskoro se probudio ogroman interes za Narodno-oslobodilački pokret i njegovu vojsku, i danas je ogromna većina američke štampe pravilno obaveštena o borbi i prilikama u Jugoslaviji. Nepobediva armija činjenica postepeno je razorila sve bunkere organizovanog neznanja.

***

Kad se jednom u inostranstvu uvidelo da je NOV jedina vojska u Jugoslaviji koja se bije protiv neprijatelja, dok drugi ili sarađuju sa neprijateljem ili ćute, izvesni krugovi počeli su stavljati ove zamerke: 1) da su partizani „komunisti“ koji borbu protiv neprijatelja iskorišćavaju za komunističku revoluciju; 2) da su partizani listom Hrvati i neprijatelji Srba; 3) da partizanska strategija neprekidne borbe pre savezničke invazije izaziva nepotrebne žrtve i uništava narodne snage. Ti prigovori nisu više ubedljivi u inostranstvu, ali se još s vremena na vreme iznose.

U svojim izveštajima američko-engleskoj štampi iz oslobođene Jugoslavije, naglasio sam da nigde nisam naišao ni na jednu „kolektivnu farmu“, ni na šta što bi se ma i površno moglo nazvati „komunizmom“, i da je Narodno-oslobodilački pokret sastavljen od svih narodnosti, vera i partija, koje veže jedna misao: borba protiv okupatora.

Neki stručnjaci u inostranstvu još uvek su zabrinuti zbog „srpsko-hrvatskog građanskog rata“. Ukoliko sam mogao da vidim, taj se „građanski rat“ vodi u njihovoj mašti, a ne na terenu. Ja ne primećujem u Jugoslaviji nikakvu borbu između dva naroda, dve vere, dve pokrajine, ili dve društvene klase. Tu je podela izvršena po liniji nacionalnog, a ne građanskog rata: na jednoj strani je Narodno-oslobodilačka vojska, a na drugoj su Nemci. Uz neprijatelja ima domaćih pomagača kao što ih ima i u drugim zemljama i kao što ih je bilo u svakom ratu, i oni se u rečniku svakog naroda nazivaju „izdajicama“. To nije građanski rat.

Srbi i Hrvati mogu se videti izmešani u bataljonima, brigadama, divizijama. Samo jedan primer: 25 maja ove godine mene su zarobili nemački padobranci u Drvaru, i među njima sam video jednog četnika. Iste noći oslobodila me je mešana srpsko-hrvatska Treća lička brigada Šeste divizije Prvog proleterskog korpusa. Da li bi se to moglo nazvati građanskim ratom između Srba i Hrvata? Naravno ne. To je nacionalni rat Srba, Hrvata i drugih jugoslovenskih naroda protiv Nemaca, a ovaj ili onaj ustaša ili četnik odgovoran je po kaznenom zakonu za izdaju.

Da bi se izvesni stručnjaci uverili kako je NOV sastavljena i od Srba i od Hrvata, najbolje je da čitaju beogradsko „ Novo vreme“ i zagrebački „Hrvatski narod“: jedan list optužuje partizane da su „hrvatski komunisti“, a drugi da su „srpski komunisti“. Separatisti se, dakle, ne nalaze među partizanima, nego pod nemačkim okriljem u Beogradu i Zagrebu.

Upravo pre moga dolaska u Jugoslaviju desio se jedan klasičan primer nemačko-izdajničke saradnje u borbi protiv Narodno-oslobodilačke vojske – slučaj su mi ispričali saveznički oficiri. Prodirući u jedno partizansko srpsko-hrvatsko područje, nemačka je kolona bila praćena jednom ustaškom kolonom s jednog boka i jednom četničkom kolonom s drugog boka. Prodor je bio organizovan tako da je ustaška kolona upala u jedno srpsko partizansko selo i spalila ga, a četnička kolona jedno hrvatsko partizansko selo i poklala ga. U jednoj jedinoj operaciji Nemci su iskoristili ustašku mržnju na Srbe, četničku mržnju na Hrvate, i ustaško-četničku mržnju na partizane. Ja sam taj slučaj detaljno javio inostranstvu kao jedinstven primer izdaje u nacionalnom ratu.

Što se tiče onih koji misle da ne treba izazivati žrtve borbom protiv neprijatelja pre no što Saveznici uđu u Jugoslaviju, ima jedan prost odgovor: kad bi svako rat tako vodio, Nemci bi ga odavno već bili dobili. Ljudi koji tako misle, slažu se zapravo sa onim nemačkim oficirima koji su mi se 25 maja u Drvaru izrugivali da je pravo što sam dopao ropstva, jer sam se mešao u evropski rat, mesto da sam ostao u Njujorku sa „lepom platom i nekom ženskom“.

Svako može dohvatiti motku i udariti Nemca po glavi iza leđa, kada Saveznici upadnu u Jugoslaviju. Ali je reč o tome – i vodiće se u inostranstvu računa o tome – ko je pomagao Saveznike boreći se protiv Nemaca pre invazije i bez obzira na invaziju.

Kad je jedan protivnik „nepotrebnih žrtava“ nedavno kazao: „Šta će vam zemlja kad izgubite narod?“ odgovoreno mu je: „A šta će vam narod kad izgubite zemlju?“ Neborci nikad nisu sačuvali ni jedan narod od žrtava, nego su mu nagomilali samo veće žrtve time što su pomogli da se učvrsti neprijateljska vlast. U Jugoslaviji, naročito, okupator bi mnogo dao kad bi se filozofija neboraštva mogla proširiti u narodu – jer između neboraštva i aktivne saradnje sa Nemcima teško da ima i jedan korak.

To je razlog što novu Jugoslaviju, kao ni novu Evropu, neće graditi ljudi koji su izmišljali razloge za ćutanje u doba rata. Takvi ljudi nemaju zasluge za obaranje fašizma i ne pružaju garantije da će umeti sačuvati svoje narode od novih agresija fašizma.

***

Da je moj pokojni otac, Svetozar Pribićević, danas živ, nema sumnje da bi bio jedna od najborbenijih ličnosti u Narodno-oslobodilačkom pokretu. Narod u Baniji, Kordunu i Lici shvatio je to i svrstao se u bataljone, brigade i divizije Narodno-oslobodilačke vojske.

Još 1934 godine, iz Pariza, obraćao je pažnju francuskoj štampi na neminovnu agresiju hitlerizma, koju nikakva diplomatija neće moći sprečiti. U pismima koja mi je slao u Ameriku izražavao je svoju veru u Narodni front u svakoj zemlji, a u svojim spisima zastupao je ideju koalicije yapadnih demokratija sa Sovjetskim Savezom. Poslednjih dana pred smrt, u Pragu, interesovao se svako jutro da li je španjolska republikanska vojska uspela da zadrži Frankove fašiste. I još pre deset godina shvatio je ono što Narodno-oslobodilački pokret danas privodi u delo: da se Jugoslavija može održati samo ako se pretvori u jednu demokratsku federaciju svih svojih narodnosti, od Slovenije do Makedonije.

Pred smrt, u septembru 1936 godine, Svetozar Pribićević izrazio je poslednju želju da mu se kosti mogu preneti iz Praga u Jugoslaviju samo kada u Jugoslaviji zavlada režim slobode. Zahvaljujući Narodno-oslobodilačkoj vojsci, ta će mu se poslednja želja uskoro moći ispuniti.

Časopis za društvena i politička pitanja Nova Jugoslavija počeo je da izlazi 1. marta 1944. u Drvaru, u redakciji Borbe. Od juna do oktobra 1944. urednik je bio Milovan Đilas. Posle Drvara izlazio je na ostrvu Visu, a završio je u oslobođenom Beogradu. Izašlo je ukupno 14 brojeva.

Stojan Pribićević, američki novinar srpskog porekla, inače sin tad već pokojnog srpskog političara iz Hrvatske Svetozara Pribićevića, marta 1942. krenuo je prvo u London, a zatim na Balkan u potrazi za istinom o Jugoslaviji. Sredstva za njegov boravak prikupili su jugoslovenski patrioti Luj Adamič, Nikola Tesla, Zlatko Baloković i drugi. Donosimo njegov tekst o prilikama u Jugoslaviji pri kraju Drugog svetskog rata, objavljenom u broju 7-10 Nove Jugoslavije iz juna-jula 1944. godine, pod naslovom „Povratak u Jugoslaviju“. Primerak ovog časopisa sačuvan je u ličnoj ratnoj arhivi visokog komunističkog rukovodioca Vicka Krstulovića. Ljubaznošću njegovih naslednika, Danas je u prilici da stavi na uvid današnjoj javnosti ovaj tekst.