Demokrate i njihovi koalicioni partneri osvojili su najveći broj mandata u Skupštini Srbije. U vreme nastanka ovog teksta bilo je otvoreno pitanje da li će oni tu pobedu uspeti da kapitalizuju formiranjem vlade. Ukoliko u tome ne uspeju, gubitnici izbora mogu da budu pobednici na kraju izborne igre.

Pobednička renta

Vladimir Goati navodi tri elementa koji su doveli do toga da rezultati izbora budu drugačiji od očekivanih

– Prvi je taj što je potcenjen momenat onoga što zovem pobednička renta. Parlamentarni izbori su u poimanju prosečnog građanina došli kao produžetak predsedničkih izbora na kojima je Tadić pobedio. Rezultati izbora deluju i posle njihovog završetka u tom smislu da podstiču pobednike, a dekuražiraju i teraju u apstinenciju gubitnike. U psihologiji birača, pa čak i onih poluopredeljenih, jeste da vole pobednike. Drugi element je to što građani, izlazeći na izbore, uče i neće da bace svoj glas, jer izlazak na birališta podrazumeva neki trošak, bar vremenski. Ljudi su shvatili koje su relevantne partije, iako ovo nije najobrazovanije biračko telo u Evropi. Građani posle dužeg vremena to nauče. Sada smo imali dobar primer strateškog glasanja, koje podrazumeva da se birač opredeljuje da glasa za partiju koja je najbliža onoj koju on voli, ako ta njemu najbliža nema nikakve izglede da pobedi, a još manje da bude vladajuća. Glas birača je sada pao na stranku koja ima značajne šanse da odlučujuće utiče na društveni život. To je u ovom slučaju DS. Od te logike birača imala je korist i SRS, ali sada sa osetno slabijim rezultatom. Treći faktor je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU i ugovora sa Fijatom – objasnio je Goati.

Stranački pregovori su u punom jeku. Karte su na stolu, a otvorene su gotovo sve opcije, osim saradnje demokrata i liberala s radikalima. Za stolom ili stolovima sede ne samo lideri najvećih partija, svoj deo traže i oni koji su u sklopu koalicija doprineli izbornoj pobedi, ili ulasku nekih koalicija u parlament.
Zvaničnici SRS i DSS tvrde da je dogovor među njima u završnoj fazi. Za to vreme demokrate deluju možda i previše mirno i optimistično u najavama da će uspeti da osiguraju evropski kurs Srbije koji je bio okosnica njihove izborne kampanje. U fokusu javnosti i medija ipak je raspoloženje koje vlada u koaliciji SPS-PUPS-JS. Njihove odluke će, prema svemu sudeći, biti presudne za sastav nove vlade. Sasvim sigurno, izgled vladajuće koalicije u parlamentu uticaće i na dogovore oko vlasti u mnoštvu gradova u Srbiji.
Pitanja stabilnosti i usaglašenosti stavova buduće vladajuće većine, iako najvažnija, trenutno su u drugom planu. Prioritet se daje kombinatorici koja bi obezbedila većinu u parlamentu, ali i zadovoljavajuću raspodelu moći koalicionim partnerima koji će kreirati državnu politiku Srbije u narednom periodu.
Direktor Transparentnosti Srbija Vladimir Goati za Danas kaže da istinski dobitnik izbora jeste DS, jer prvi put na republičkom nivou ima relativnu većinu.
– Pretpostavljam da se, u raznim kombinacijama, čini sve da demokrate koje su u usponu okupe bar minimalnu vladajuću koaliciju od 126 mandata. Međutim, postoji i „liga gubitnika“ koji možda mogu nekakvim spretnim kalkulisanjem da prebace rezultat DS i njoj bliskih stranaka – navodi Goati.
Prema njegovim rečima akteri izbornih koalicija nemaju uvid u to s kim koji partner pregovara. Goati ukazuje na to da teku višestruke komunikacije između pojedinih partnera iz izbornih koalicija sa različitim učesnicima, i da je to dinamika čiji ishod sve može da iznenadi.
– Kod nas se ne pravi razlika između izbornih koalicija, vladavinskih i parlamentarnih koalicija. Izborne koalicije su sporazumi partija koji se često, mada ne uvek, završavaju izborima i kada koalicioni partneri dobijaju svoje parlamentarne „žetone“ i broj mandata. Posle izbora, partneri više nisu vezani sporazumom koji je bio izborni sporazum i počinju razgovori i sa onima unutar te izborne koalicije i sa raznim potencijalnim partnerima. Svaki od tih koalicionih partnera ima vođu partije koji ima ključnu ulogu u raspodeli žetona. Lideri stranaka postaju akteri odlučivanja u vladavinskim koalicijama. Pravi akteri nisu sada vođe stožernih stranaka oko kojih se prave koalicije, već predvodnici svih stranaka koji imaju ključ u svojim rukama. Ne zaboravimo da živimo u predstavničkom sistemu imperativnog mandata gde predsednik stranke, kako Latini kažu, ima „Pravo života i smrti poslanika“. Moja hipoteza je da neće svi partneri u izbornim koalicijama biti s iste strane koja deli vlast od opozicije – smatra Goati.
Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, u razgovoru za Danas ocenjuje da je obaveza koju demokrate imaju posle izbora izuzetno važan psihološki momenat u aktuelnim pregovorima.
– Predsednik Tadić nema institucionalne mehanizme da spreči DSS i SRS da naprave većinu u parlamentu. To bi vodilo institucionalnoj krizi, a to niko sigurno ne želi. Tadićeva izjava da će učiniti sve kako bi volja građana i njihovo opredeljenje za evropski put Srbije bili ispoštovani, pre svega jeste apel za sve proevropski orijentisane stranke. To je ujedno i podstrek DS-u posle odličnog izbornog rezultata, ali i mogućem dogovoru demokrata sa strankama koje bi podržale njihovu proevropsku politiku. Ipak, izvesno je da je DS-u za formiranje parlamentarne većine neophodna podrška SPS i manjinskih stranaka – konstatuje Stanković.
Stanković takođe ističe da je činjenica da socijalisti, shodno svojoj dosadašnjoj politici i stavovima, jesu bliži radikalima i narodnjacima. On, ipak, napominje da SPS mora da razmišlja o uvećanju svog biračkog tela koje bi mu izvesno donela promena identiteta stranke.
– Socijalistima je neophodno da se transformišu u jednu evropsku socijaldemokratsku partiju, što se već dogodilo mnogim sličnim strankama u Istočnoj Evropi. Za to im je neophodno da budu deo proevropski orijentisane vlade- smatra Stanković.
On stoga ističe da je SPS-u u interesu da bude deo stabilne proevropski orijentisane vlade i da bi partnerstvo između DS-a i SPS-a verovatno potrajalo, jer bi socijalistima četiri godine provedene u vlasti bile dovoljne za promenu identiteta, konsolidaciju i privlačenje novih birača.
– Formiranje vladajuće koalicije koju bi predvodili narodnjaci i radikali ne bi značilo i bukvalan povratak u devedesete, jer nije moguće u potpunosti zaustaviti neke procese koji su već započeti. Novi „ratni avanturizam“ u regionu takođe nije opcija. Ekonomska stagnacija bi ipak bila jedna od posledica. Stoga je pitanje kako bi SPS u takvim uslovima mogao da istraje na principu socijalne pravde na kojem insistira. Uslov za njihovu saradnju a demokratama takođe je i adekvatna preraspodela moći u novoj vladi. Socijalisti bi tako donekle mogli da se opravdaju i pred svojim biračima i ujedno budu u poziciji da ostvaruju svoje ciljeve i program – kaže Stanković.
Jedno od pitanja koje se postavlja je i to šta bi SRS i DSS, s jedne, i koalicija oko DS, s druge strane, mogli da ponude socijalistima, penzionerima i Jedinstvenoj Srbiji za njihovu podršku. Da li bi Dačić, ukoliko mu radikalsko-narodnjačka koalicija ponudi mesto premijera, bio spreman da prihvati bilo šta manje od demokrata, s obzirom na stav lidera G17 plus Mlađana Dinkića da niko neće dobiti više od onoga što je osvojio na izborima, ma o kakvom kompromisu da je reč.
Vladimir Goati ističe da bi socijalisti i u tradicionalnoj i proevropskoj opciji dobili više nego što proporcionalno zavređuju shodno izbornom rezultatu.
– Dobici socijalista su u oba slučaja veće učešće u vlasti nego što je proporcionalno njihova realna snaga. To je sasvim sigurno. Čim ste jezičak na vagi, hteli ili ne, dobijete više nego što vam pripada. Zakon koji važi za izborne koalicije krši se i preskače kada se dođe do toga da je neko neophodan za skupštinsku većinu. Rukovodstvo SPS će proceniti šta će raditi vodeći se, pre svega, interesima, kratkoročnim i dugoročnim. Kad rukovodstvo procenjuje interese stranke, ne treba zaboraviti i grupne i pojedinačne interese – ističe Goati.
Osim odnosa demokratskog i narodnjačkog bloka prema socijalistima i eventualnim savezima s njima, u postizbornim kalkulacijama analiziraju se i druge međustranačke relacije. Tako Dejan Vuk Stanković konstatuje da je gotovo sigurno da nova saradnja između DS-a i DSS-a nije moguća, a takođe sumnja i da će doći do koalicionog aranžmana demokrata i LDP-a.
– Očigledno je da između političkih elita koje vode DS i DSS postoje nepremostive razlike, pa čak i sukobi u mišljenjima. Liberali i demokrate bi, uprkos razlikama u pojedinim stavovima, mogli postići kompromis oko većine pitanja. Jasno je ipak da oni nemaju dovoljnu većinu i da im je potrebna podrška SPS-a, na šta LDP ne želi da pristane – zaključuje Stanković.
Iako javnost o tome najmanje zna, sasvim sigurno na izgled buduće vlade utiču i oni koji imaju realnu ekonomsku moć. Zbog toga se spekuliše i o tome kojoj su opciji naklonjeniji pojedini poslovni magnati. Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, za Danas ističe da nije siguran koliko su tačne procene da interesu domaćeg kapitala više odgovara formiranje vlade koju bi predvodili radikali i narodnjaci, koja nije dosledno opredeljena u pravcu evropskih integracija Srbije.
– Poznato je da domaći tajkuni finansiraju političke stranke. Neki finansiraju sve, a neki samo pojedine. Kako to konkretnije funkcioniše nije poznato javnosti. Ipak, mislim da njima ne odgovara izolacionistička politika koju zagovaraju DSS i SRS, jer bi takav „mračni“ režim predstavljao opasnost i po njihov kapital. Naime, u uslovima izolacije postoji mogućnost da i oni ostanu bez svojih kompanija, ali i da se pojave neke druge kompanije koje bi takođe finansirale političke stranke i imale uticaja na njihove odluke – ocenjuje Prokopijević.
On takođe navodi da nije teško predvideti kako će se dalje ekonomski razvijati Srbija, ukoliko okosnicu vlasti budu činili radikali i narodnjaci.