Hajka na „svet lišen nade“

Kada se prošlog meseca u bioskopima širom sveta pojavio Zlatni kompas, ekranizacija Severne svetlosti, prvog dela trilogije britanskog autora Filipa Pulmana koja se u celini zove Njegova mračna tkanja, polemika oko poznatog dela iz žanra dečije epske fantastike ponovo su se rasplamsale. Premda je ovaj nekadašnji profesor engleske književnosti i ranije bio napadan zbog anti crkvenog stava iskazanom u svojim knjigama, crkveni oci su krajem prošle godine, verovatno uplašeni potecijalnim uspehom ekranizacije i javno osudili svet iz Pulmanove mašte.
Reč je o pustolovini dvanaestogodišnje devojčice Lajre Bekalve, koja počinje na koledžu Džordan, u svetu koji poprilično podseća na naš po znatnom broju toponima, naroda, svetovnom i crkvenom ustrojstvu. Međutim, u tom svetu svaki čovek ima svog dejmona, odnosno suštinu svoje duše u životinjskom obliku, a nepregledni severni predeli su ispunjeni medvedima ratnicima i plemenima veštica. Iz koledža Džordan gde Lajra živi kao usvojenica, ova osobena devojčica kreće u pustolovinu ka severnoj svetlosti, Aurori, usput otkrivajući surovu stanicu za eksperimentisanje na deci, ali otkrivajući i lične veze koje ona ima sa surovim naučnicima. Ono što, međutim, ovu avanturu izdvaja iz mora slične dečije literature je činjenica da se eksperimenti sprovode sa odobrenjem Rimokatoličke crkve, koja na ovaj način želi da ispita prirodu prvobitnog greha.
Iako je iz filmske adaptacije izbačen svaki pomen crkve, vatikanski list Oservatore romano uputio je, baš u vreme kada je avantura iz paralelnog sveta stigla do velikih ekrana, u dugom uvodnom članku, po ocenama mnogih, najžešću kritiku nekog pisca i filma poteklu iz Vatikana posle osude Da Vinčijevog koda 2005. i 2006. godine. Vatikanski list je ustanovio da je film „lišen svake emocije, osim velike jeze“.
„U Pulmanovom svetu, nada jednostavno ne postoji, pošto nema spasenja, već samo lične, individualne sposobnosti za kontrolu situacije i dominiranje nad događajima“, navodi list, dodajući da film i Pulmanovi romani svedoče i o tome da „kada čovek pokuša da eliminiše Boga iz svog vidokruga, sve se sažima, postaje tužno, hladno i nehumano“. Povodom slučaja Pulman oglasila se i Američka katolička liga, apelujući na hrišćane da ne gledaju film, dok je u kanadskoj pokrajini Ontario, nakon više od deset godina od kada se knjiga pojavila (roman je objavljen 1995), naređeno da se jednostavno ukloni iz školskih biblioteka. Da li je anatema bačena na ovaj film urodila plodom, ili je jednostavno reč o lošoj ekranizaciji (sa čim se i pojedini ovdašnji kritičari slažu), uglavnom Zlatni kompas, sa Danijelom Krejgom, Nikol Kidman i Dakotom Blu Ričards u glavnim ulogama, prvog vikenda u bioskopima je zaradio manje nego što je bilo predviđano.
Danas već čuveno delo epske fantastike često se u teoriji književnosti podvodi pod jedan od novijih pravaca, steampunk, koji se može definisati kao vaskrsenje viktorijanizma ili neo- viktorijanizam u književnim delima nastalim krajem 20. veka. Ovu neobičnu kovanicu prvi put je upotrebio pisac naučne fantastike K. W. Jeter 1987. u pismu koje je objavio u jednom časopisu posvećenom naučnoj fantastici, gde izražava uverenje da će naučno-fantastične priče smeštene u viktorijansko doba biti „sledeća velika stvar“ u literaturi. Stoga i smatra da bi novi žanr bilo najprikladnije nazvati po pari – dominantnom obliku energije koji se koristio u to vreme, dok drugi deo novog termina povlači za sobom analogiju sa terminom cyberpunk (visokotehnološkim SF žanrom iz 80-ih ), sa kojim ga povezuje ideja o pobuni. Iako smešten u svet koji podseća na stvaran 19. vek, uglavnom u Engleskoj, osnovna karakteristika ovog žanra je da obilato koristi neobične pronalaske – kao što je u Severnoj svetlosti aletiometar, zlatan kompas koji teško shvatljivim pokretima kazaljki pokazuje istinu, ili aparatura kojom u istraživačkoj stanici na severu odsecaju daimone od dece, pa i sam moderan izgled stanice.