Halid, moj prijatelj

Ali, da mi se ne bi ponavljale tako neprijatne situacije, odmah sam obišao sarajevske prodavnice i kupio sve što su imali od Halida. Vrlo brzo sam se navukao. Uskoro se u kući čuo češće Halid nego Majls Dejvis i Džoni Štulić zajedno. Svi gosti koji su me posetili – a za pet godina bilo ih je više od 300 – dobili su na poklon Halidov CD. Bilo je veliko zadovoljstvo slušati Amerikance, Nemce, čak i Francuze, kako pokušavaju da pevaju „Miljacku“. Halid je postao zakon, a moj ukus se kretao od „Malo je, malo dana“, preko „Miljacke“, „Prvog poljupca“ i „Dvadesete“, pa sve do „U meni jesen je“, posebno kad mi je Halid jednom priznao da baš tu pesmu najviše voli.

Halid je jedinstven čovek. Jednostavan, skroman, nasmejan, druželjubiv, spreman da pomogne i da se u svakoj prilici potroši do kraja. U Dnevnom avazu, najtiražnijem dnevnom listu u Bosni i Hercegovini, objavio sam u broju od 21. februara 2009. svoj nedeljni dnevnik. Za četvrtak, 19. februar, zabeležio sam:

„Sarajevska premijera filma Gorana Markovića ‘Turneja’. Veliki film nastao po Markovićevom scenariju od prije 15 godina.’Ništa u međuvremenu nisam ni promijenio ni dopisao’, kaže mi Goran. Film govori o grupi beogradskih glumaca koji 1993. odlaze u ratom zahvaćenu BiH, nadajući se lakoj zaradi. Na premijeru su dosli, sem Markovića, i Dragan Nikolić i Svetozar Cvetković.

Nakon filma, ministar i jedan od junaka ove priče Emir Hadžihafizbegović vodi nas na večeru u klub FIS. Znao sam da je ministar izvanredan glumac, ali nisam ni sanjao da je tako dobar i pjevač. Nikad, za ove tri godine u Sarajevu, nisam bio na „otkačenijem“ druženju sa toliko muzike, šale, igre, pozitivne energije. Ipak, sve je, manje-više, bilo pod kontrolom do nešto iza ponoći. A onda je u klub ušao – Halid Bešlić.“

Nije više bilo pomoći. Žurka se nastavila do zore.

Dvadeset dana kasnije, u cik zore, probudio me je telefon. Uzbuđeni Baćo mi je rekao da je Halid doživeo tešku saobraćajnu nesreću, da je, vraćajući se u stan na Ciglanama, zadremao i sleteo s puta u sarajevskom prigradskom naselju Kobilja glava. Nalazi se u bolnici, gde se vodi bitka da preživi. Slomljena mu je vilica i nosna kost koja mu je povredila oko, vrlo teško diše. Tog dana putovao sam u Goražde, kao prvi ambasador koji je posetio ovaj siromašan i ratom razoren grad. Trudio sam se da se na sastancima koncentrišem, ali nije išlo, misli su mi bile u bolnici na Koševu. Stalno sam bio na vezi sa Baćom koji me je obaveštavao šta se događa.

Nakon dva dana, kad je bilo izvesno da je bitka za život dobijena, posetio sam Halidovu suprugu i sina. U toku je bila bitka za oko i glas. Oko je izgubljeno, glas nije. Mesec dana kasnije posetio sam Halida u rehabilitacionom centru u Fojnici. Govorio je, s puno optimizma, o budućnosti, samo još malo da se oporavi i odmori, pa opet na scenu i u studio.

Jedan od najuzbudljivijih i najdirljivijih trenutaka dogodio se 12. juna prošle godine na stadionu Koševo. Više od 60.000 ljudi se okupilo na koncertu Željka Joksimovića i horski pevalo sve njegove pesme. A onda, odjednom muk kad se pojavio specijalni gost. Tek kad su se začule prve reči „Miljacke“, hor je, gromoglasnije nego ranije, nastavio dalje. Mnoge žene su bile u suzama, meni knedla u grlu. Halid se vratio!

Halida vole sva tri bh konstitutivna naroda i u oba entiteta. O „ostalima“, koji se još uvek bore za ravnopravnost, i o Distrktu Brčko, koji je nešto „ravnopravniji“ od oba entiteta, da ne pričam. Omiljena pesma Milorada Dodika je „Prvi poljubac“. Više puta sam ga čuo kako je peva. Nije loš za jednog amatera. Ipak, mnogo je bolji i ubedljiviji Ivica Dačić sa „Miljackom“. Kad je prošlog 29. aprila pustio glas u čuvenom sarajevskom restoranu „Imidž T“, dobio je prave ovacije prijatno iznenađenih gostiju.

Kada sam napuštao Sarajevo u junu, Halid je bio na turneji u Sloveniji. Čuli smo se telefonom i on je ponovio da će uskoro i u Beogradu održati koncert. Siguran sam da hoće. Halid je čovek koji drži reč.

Autor je bivši glavni urednik Danasa i doskorašnji ambasador Srbije u BiH