Hazari, u međuvremenu

Istorijski gledano, u našim danima postalo je sasvim izvesno, pa, sledom stabilizovanog akademskog znanja gotovo aksiomatično, da se sa Pavićevim „Hazarskim rečnikom“ i Pekićevim „Zlatnim runom“, dovršenim u isto vreme – što je više nego jasan indikator da se nijedna književna epoha ne odvija po sili proizvoljnosti, nego po dubinskoj, nevidljivoj, i utoliko delatnoj zakonomernosti – u srpskoj prozi, korenski okrenutoj fikcionalizaciji prošlosti, okončala epoha „rekonstruktivnog istorizma“ (ako se, prema Bahtinu, u književnosti bilo šta okončava). Igrivim i sumnjičavim preispitivanjem odavno ustanovljenog „pravila“ da svaki važan povesni događaj nužno zahteva svoju fikcionalnu interpretaciju i „objašnjenje“, otpočela je epoha postmodernističke relativizacije i problematizacije svakog „pouzdanog“ znanja o minulosti, podložnog svagda i svukud, u umetnosti, politici, istoriji i svakidašnjem životu iskušenjima ideologizacije, mistifikacije, funkcionalizacije, instrumentalizacije, cije, cije, cije. Nedugo potom usledio je niz knjiga koje su, sve odreda u novouvedenom ključu istoriografske metafikcije, ubedljivo osnažile promenu paradigme (mislim na „Famu o biciklistima“ Svetislava Basare, na „Sudbinu i komentare“ Radoslava Petkovića, na nekoliko kratkih romana Davida Albaharija i, najzad, na „Opsadu crkve Sv. Spasa“ Gorana Petrovića, kojom se, i na jezičkom i na oblikovnom planu, najjasnije produžila linija povučena Pavićevom rukom).

Ima li danas takvih, demarkacionih knjiga, kakav je, bez sumnje, „Hazarski rečnik“? Bilo bi i neoprezno i neodgovorno reći da ih nema, ali odmah treba dometnuti da ćemo to znati tek za narednih dvadeset ili trideset godina, ne zbog po svemu diskutabilne „vremenske distance“, nego zbog činjenice da knjige koje su, opet prema Bahtinovom nauku, napisane u jednom dobu, moraju sačekati svoju verifikaciju, svoju potvrdu u delima koja dolaze posle njih, koja im daju ili ne daju „za pravo“. Svako estetski produktivno pisanje nastaviće se, kako god, na otvoren ili podzeman način, u delima nekih budućih vremena i tek tada i time potvrditi svoj stvarni značaj. Stoga treba biti podjednako sumnjičav i prema uobičajenim, medijski i marketinški prenaglašenim tvrdnjama da je svaka druga danas objavljena knjiga „nesvakidašnje delo kakvo smo odavno čekali“, ali i prema nipodaštavanjima dežurnih moralista kojima, poslovično cinično, ništa nije dobro i koji horski zapevaju kako ovde nema ničeg vrednog pomena. Osim, naravno, onog što su sami napisali, ali, eto, naša nesposobna kritika nikako to da primeti. A tek publika, ona je hronično infantilna, čitaj: neuka i povodljiva.

Prijem „Hazarskog rečnika“ nadmašio je sva piščeva očekivanja. Rekao mi je to pri slučajnom susretu u Knez Mihailovoj, nekoliko godina po objavljivanju. Jedna po svemu visokozahtevna, eruditna, jezički i oblikovno „zakrivljena“ knjiga, napisana na način enciklopedijskog štiva a ne hronološki izvedene romaneskne priče koja se, kao i svaki aleksandrijski roman, zasniva na nekom arhitekstu (u „Hazarskom rečniku“ to je Daubmanusova rasprava o religijskom opredeljenju hazarskog plemena), postala je, gle čuda, u toj neukoj i povodljivoj publici, enigma o kojoj se raspravlja, iznose mišljenja i vrednosni sudovi, kao o kakvom filmskom hitu (sećam se, da li slučajno, naših mladićkih rasprava o Kjubrikovoj „Odiseji u svemiru“). Silom visoko cenjenog posla kojim se bavim često sam bio u prilici da odgovaram na pitanje a šta zapravo sa tim Hazarima sve to znači, i šta hoće taj Pavić, da nam proda Bruklinski most, kako je u svojevremeno, dok je roman dobijao svoj inostrani zamah, primetila jedna američka kritičarka.

Bilo kako bilo, sa „Hazarskim rečnikom“ piscu se dogodio uspeh, a događenje uspeha, uprkos tome što ga svako ko piše priželjkuje, najgora je stvar koja se piscu može dogoditi. Jer, gospodo, možda se zarad uspeha i želje da budemo voljeni zaista i piše, ali se ne piše iz uspeha, piše se iz samoće, iz očaja, iz slabašne nade da će neko čuti glas vapijućeg u pustinji. Zato „Hazarski rečnik“ nije samo demarkaciona knjiga srpske književnosti, kojom se u punoj meri ozvaničava postmodernistički način pisanja, u ono vreme kod nas ne baš gostoljubivo dočekan. Danas je taj način samo jedna od legitimnih mogućnosti da se ispriča priča, ako se šta ima ispričati, nego je to demarkaciona knjiga i za samog pisca. Pavić pre i posle „Hazarskog rečnika“ nije isti pisac. Do tog romana on je, izuzimajući malobrojne čitaoce, sklone heurističkom shvatanju književnosti i uverene da bez stalnog istraživanja i promene nema zavodljivog pisanja, pre svega univerzitetski profesor, stručnjak za barok, prosvetiteljstvo i poeziju Vojislava Ilića, koji i sam piše pesme i fantastične priče (ništa u međuvremenu nije potamnelo njihov antologijski sjaj, naprotiv, one ostaju trajno upamćene kao stvarno čudo u srpskom jeziku). Te pesme i te priče, uprkos onovremenoj ekspanziji evropske univerzitetske proze (Dejvid Lodž, Malkom Bredberi i, naravno, Umberto Eko) stoje, tada, do Hazara, kao manje ili više zanimljiva, no ipak rubna književna pojava. Jer, hm, univerzitetski tumači književnosti, kaže tupavi i široko rasprostranjeni stereotip, ne mogu biti pisci, njima, znate, Pantiću, vrag će znati kako i zašto, smeta višak znanja, a manjak autentičnog doživljaja života.

Nije nego.

A onda se pojavio „Hazarski rečnik“, da po sili neophodnosti dubinske promene svake pa i srpske književnosti, endemski opterećene najrazličitijim mogućim imperativima velikih naracija, napravi pun zaokret, i raspored prostorija u našem književnom muzeju se gotovo preko noći promenio. Hoćete veliku naraciju, evo je, evo skidanja obrazine sa jednom zauvek zadatih istina, evo demaskiranja svih mogućih i nemogućih privida (i, dabome, stvaranja novog privida), jer svetova i istina ima onoliko koliko ima i individualnih projekcija… što je sasvim u skladu sa čuvenom distinkcijom Brajana Mekhejla da je sa epistemološke ravni karakteristične za modernizam (ključno pitanje: „kakav je ovo svet?“) u postmodernizmu težište priče pomereno na ontološki plan (ključno pitanje: „koji je ovo, uopšte, svet?“).

Posle „Hazarskog rečnika“ Pavić više nije bio samo profesor Pavić, i bez obzira na to što je nastavio da piše sa nesmanjenim žarom, ali sada „iz uspeha“, stalno misleći na njega, on nije uspeo da iznova dosegne niti da nadmaši inventivnost i vrednost svojih ranih priča i svog velikog romana. Što, da se odmah razumemo, nije nikakav suštinski prigovor, svaki pisac ima svoj apogej, svoju vršnu jezičku i maštensku tačku, sve ostalo je priprema za nju, a potom tek njen odjek ili podupiranje podignute građevine, kako vam drago. „Hazarski rečnik“, posle svih minulih godina, stoji kao knjiga koja je rekapitulirala jedan književni vek i najavila ovaj novi, još ubrzaniji, u kojem više niko ne ume pouzdano da odgovori na pitanje kome i zbog čega treba vrhunska književnost. I u tom pogledu je „Hazarski rečnik“ granična knjiga. U njoj se, da budem nedvosmislen, oličava i njome se potvrđuje sva zahtevnost (artizam, prevlast mašte, baroknost jezika, ekskluzivnost i uzvišenost teme) elitne umetnosti koja baš neće, eto, baš neće, da se po svaki cenu bavi profanostima i trivijalijama svete matere svakodnevice, kakav je u velikoj, pretežitoj meri slučaj upravo danas.

Ćamil Sijarić, Hazari i rečenica Milorada Pavića

Godina je 1985. U redakciju „Književnih novina“ (Francuska 7), lista koji je pod uredništvom Miodraga Perišića, jednog od potonjih obnovitelja Demokratske stranke, bio centralno književno i društvenokritičko glasilo ondašnje velike zemlje, negde krajem januara ili početkom februara – u svakom slučaju neku nedelju po dodeljivanju Ninove nagrade Miloradu Paviću za roman „Hazarski rečnik“ – ulazi stari pisac Ćamil Sijarić, usmeni pripovedač na glasu. (Sladio je dok priča, samo ukoliko ima neko da ga sluša.)

Sedne Ćamil i počne, sa onim svojim karakterističnim naglaskom:

– A je li ko, bogati, čitao ovu knjigu Pavića, Milorada?

Neko kaže da jeste, neko kaže da nije.

– Pa kakva je to, da vas pitam, knjiga da se čita čas s početka, čas s kraja, čas iz sredine. Kakva? Biva li to tako, zna se kako se knjiga čita.

– Sad se tako piše, moj Ćamile – kaže neko. – Evo, Mihajlo će da ti objasni. (Ja sam mladi urednik u tom listu, nekoliko meseci pre toga objavio sam u časopisu „Književnost“ valjda prvi obimniji tekst o „Hazarskom rečniku“, pod naslovom „Aleksandrijski sindrom“. Taj naslov je kasnije postao zbirno ime nekoliko mojih knjiga o srpskoj prozi.)

Ćamil se okreće prema meni.

– I šta veliš, mladi čovječe, sad se tako piše, da se čita kako kome padne na pamet.

– Pa, znate, Ćamile – pokušavam da budem pomirljiv – to je nelinerana naracija…

– Tako veliš. Bogami, slabo ja to razumijem, zna se kako se knjiga čita, nikad to nije bilo.

– Pa bilo je, ali ne na taj način. Valjda vam se ipak nešto dopalo.

– A jeste, jeste – zaključuje Sijarić, zvani Ćamilion. – Bože, lijepe li rečenice u toga čovjeka.

Trideset godina kasnije tom kratkom razgovoru nemam šta da dodam. Čim otvoriš knjigu ona odmah viče da je dobra, i to mi je nekom prilikom rekao Pavić. To za „Hazarski rečnik“ važi gde god da ga otvorite, čas s kraja, čas u sredini. Svaka rečenica zvoni kao da je upravo izgovorena.