Videli smo da je, po uvođenju hrišćanstva kao zvanične religije, Evropa sebe dovela na samrtničku postelju. Od trenutka kada je hrišćanska masa ubila Hipecija, poslednjeg filozofa, hiljadu godina Evropa nije videla niti jednog jedinog mislioca.
Verovalo se u magijska bića, smatralo se da bolesti bivaju izazvane prisustvom zlih duhova, a kako je Bil Mar primetio, morske nemani smatrane su za validan problem na putovanjima. Činilo se da je i poslednji tračak sapientiae nestao iz homo sapiensa.
Ipak, Evropa je sa dolaskom humanizma i renesanse počela lagano da se odvaja od mističnog praznoverja, mada, veoma lagano. Period koji znamo pod imenom „humanizam i renesansa“ jedan je od najznačajnijih perioda ljudske istorije. Bio je to „humanizam“ zato što je centar interesovanja konačno ponovo prenesen na samog čoveka. Bila je to i „renesansa“, što znači „preporod“, „obnova“ – vraćanje ka mislima i misliocima stare Grčke, u doba kada svet još nije bio inficiran „virusom vere“, kako je to Ričard Dokins nazvao u svom istoimenom poznatom kratkom članku iz devedesetih.
Period humanizma i renesanse (kao, uostalom, ni skoro svaki period u razvoju ljudske rase) nije najednom „uskočio“ u evropsku misao. Uz pomoć Arapa, koji su sačuvali starogrčke (pre svega Aristotelove) spise, misao starih mudraca je veoma postepeno počela da se vraća u Evropu, od dvanaestog veka pa nadalje. Tokom 13. veka crkva je ipak, još uvek, bila više nego jaka (zato se isti vek nekada naziva i „zlatnim dobom papstva“), dok će, kako objašnjava Rasel, čak i 16. vek biti „skoro religiozan koliko i 13“. Vratiti se razumu nije bilo lako. Čak i u 17. veku, bilo kakav „ispad“ protiv religije bio je surovo kažnjavan. Podanici „milostivog“ boga kažnjavali su ateizam smrću. Kazimir Liščinski, poljski plemić i filozof strašno je propatio zbog izdavanja svog spisa „De non existentia dei“ (O nepostojanju boga). Jezik mu je iščupan, ruke spaljene, da bi mu na kraju (konačno) bila odsečena glava. Škotski student medicine, Tomas Aikenhed, uporedio je krajem istog veka biblijske priče sa Ezopovim basnama (inače veoma precizno poređenje), a teologiju nazvao besmislicom (Dokins je danas naziva „praznom“). Bio je obešen. Imao je 19 godina.
Na sreću po čovečanstvo, ono kroz istoriju na putu ka napretku biva vođeno malim brojem genijalnih individua, onima koji, iako ih milioni vuku nazad, uspevaju sami te iste milione da izvuku ka napretku i budućnosti. Individualci poput Voltera, Žana Meslijea i Barona d’ Holbaha pisali su direktno ili indirektno protiv religije, obrazujući narod kome je to bilo više nego potrebno. Situacija je još uvek bila tako loša da je Žan Meslije morao da provede čitav život pretvarajući se da je katolički sveštenik. Po njegovoj smrti pronađen je njegov poznati spis pod prostim imenom „Testament“, u kome „sveštenik“ baca drvlje i kamenje na religiju.
Iako veoma polako, Evropa je počela da se vraća u život.
Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
