Ideali i stvarnost

Nakon svršetka te studije, Vinkler je svoja istraživanja nastavio sa ciljem da odgovori na generalno pitanje: na kom načelu počiva jedinstvo višestruko rasparčanog Zapada? Šta je to Zapad? Kako je taj pojam nastao? Kakvi su njegovi koreni?

U uvodu autor nastoji da osvetli složenu političko-kulturnu semantiku pojma Zapada. Facit glasi: ovaj pojam je u različitim vremenima označavao različite sadržaje. Često je bio akciono geslo, ratni poklič, oznaka za militarističke saveze, političke alijanse, ali i oznaka za zajedničke vrednosti, kao i oznaka kulturnih razlika. Monumentalno delo objavljeno je pod naslovom Heinrich August Winkler: Geschichte des Westens 1: Von den Anfängen in der Antike bis zum 20. Jahrhundert i Geschichte des Westens 2: Die Zeit der Weltkriege 1914 – 1945 (C. H. Beck, München 2009/2011). Vinkler sistematizuje i vrednuje razvojne linije koje za njega otpočinju egipatskim monoteizmom, pa sve u monumentalnom vremenskom luku do ranog 20. veka. Kako u Renesansi i Reformaciji, tako i za vreme ekspanzije u vreme velikih revolucija, autor nastoji da sveobuhvatno opiše nastanak i učvršćenje zajedničkog sistema vrednosti pod vodećim idejama: postuliranje ljudskog prava, slobode i jednakosti, podele vlasti, dominacije prava i reprezentativne demokratije. Ono što se kao tekovina Američke, kao i Francuske revolucije naziva podelom vlasti, bilo je još mnogo ranije inicirano: na pragu 11. u 12. stoleće, u okviru takozvane borbe za investituru između reformističkog papaizma i svetovnih vladalaca o pravu nominovanja biskupa. U ovoj borbi za investituru, prema Vinkleru, položena je klica docnijeg „istorijskog kompromisa (…), kojim je okončan konflikt i oslobođena energija koja je Evropu i Zapad trajno obeležila“. Razdvajanje svetovne od duhovne vlasti vodila je ka razvoju dvaju pravnih sistema čija je zajednička osnova bilo rimsko pravo. Formiranje okcidenta kao „normativnog projekta“ dugo je trajalo da bi najzad bilo postavljeno na zajedničke osnove: ljudsko pravo, podelu vlasti i reprezentativnu demokratiju. To je aksiomatska mera kojom se Zapad definiše u odnosu na ostali svet.

Vinkler razvija refleksivni tour de force istorije Evrope od rane istorije crkve, reformacije, englesko-škotske filozofije države, prosvetiteljstva i Francuske revolucije, preko razvoja američke demokratije do ranog 20. veka. Vinkler je naravno suočen i sa protivrečnostima unutar „normativnog projekta Zapada“ – kada je, na primer, reč o rasizmu, robovlasništvu ili o prastanovnicima (aborigines) Australije i Severne Amerike, ili kad je reč o pravima radnika i žena. Drugi tom zahvata vreme velikih ekstrema, ratova, kriza i katastrofa – period između Prvog i Drugog svetskog rata – koje Vinkler opisuje u višestranim aspektima, uvek uključujući rezultate internacionalnog istorijskog istraživanja. Dok je prvi tom bio posvećen diskurzivnoj istoriji, drugi je sav u znaku političke istorije. Zadivljujuća, gotovo nepojamna širina istorijske erudicije, bogatstvo istorijskog znanja, preciznost istorijskog suda, sjedinjeni sa autorovim narativnim talentom da lakonskim opisom redukuje kompleksnost, čine ovu monumentalnu sintezu apsolutno jedinstvenom. Ovo kapitalno delo, kojim je istorijski reljef Zapada još preglednije obeležen, odnosno, njegovi idejni temelji još oštrije osvetljeni i postavljeni u analitički fokus, stoji rame uz rame sa epohalnim delima Rankea, Momzena, Tojnbija, te zaslužuje pažnju ne samo akademske, već i široke publike. Čitanje ovog dela pruža izuzetno zadovoljstvo i radost saznanja.