Igra toplo-hladno

Kako se kod izračunavanja inflacije uzimaju u obzir cene železničkih pragova, kosmičkih letilica i boranije, stvarni troškovi života (cene namirnica i usluga koje su neophodne za održavanje života) biće veći od statističkih podataka, pa će sledeće godine doći do realnog pada zarada. Drugim rečima, očekuje nas dalji pad životnog standarda građana i povećanje broja siromašnih građana. Možda će napredovati saradnja sa Hagom, ali će nazadovati kvalitet života u Srbiji.

Tragikomična predstava sa Opštim kolektivnim ugovorom samo je vrh ledenog brega koji čini vidljivim da levica ne zna šta radi desnica. Ako Vlada ne zna sedam dana ranije da će gurnuti zarade u zamrzivač pa pravi farsu obećavajući nemoguće, onda smo svi zajedno u velikom problemu. Zaključak je, ili da Vlada ne zna šta radi, ili da odluke donosi neko drugi. Teško je reći šta je opasnije. U oba slučaja, ne piše nam se dobro.

Pored zaposlenih, i penzioneri su prošli kroz sličan „tehnološki“ proces koji se može opisati kao dečija igra „toplo-hladno“. Posle velikih obećanja i optuživanja za genocid nad njima (mogao se očekivati da i oni pored Hrvatske podnesu tužbu Haškom sudu), prizemljenje koje se upravo vrši mora da je vrlo bolno. Ne samo da više niko ne pominje obećanje da će penzije biti sedamdeset odsto od zarada, već se donose odluke koje će ih naredne godine realno umanjiti. Ako je u prethodnih sedam, osam godina učinjen socijalni genocid nad njima, onda će ih odluke ove vlade samo dotući. To je neizbežan ishod odluke da se penzije naredne godine ne usklađuju. Tako će nivo penzija dobijen aktuelnim povećanjem koje je već „pojela“ inflacija, ostati i naredne godine, bez obzira na činjenicu da će naredne godine stvarni troškovi života beležiti dvocifren rast. Tako će naredna 2009. godina biti prva posle petooktobarskih događaja u kojoj će doći do značajnog realnog pada i zarada i penzija. U prethodnom periodu od šest-sedam godina i zarade i penzije su višestruko porasle (to je valjda genocid), a sad, kad se on sprečava umanjuju se ta primanja.

Ova izvrnuta logika, prema kojoj je crno-belo, a belo-crno prenosi se i na druge ključne probleme sa kojima se suočavamo. U tom smislu su „zanimljive“ i „duhovite“ i reakcije državnih zvaničnika na najave otpuštanja više od sto hiljada radnika sledeće godine. Dvogodišnje blokiranje procesa reformi, uz stimulisanje uvoza na račun izvoza i destimulisanje investiranja u privredu (visokim bankarskim kamatama, neefikasnim sudstvom, i sl.) nezavisno od pojave svetske finansijske krize moralo je dovesti do značajnog gubitka radnih mesta. Kada domaća tražnja pada, a narudžbine za privredu jenjavaju rezultat je pored ostalog i rast nezaposlenosti. Događaji u svetu mogu da olakšaju ili otežaju situaciju u pojedinoj zemlji, ali osnovni pokazatelji stanja su domaćeg karaktera. Otud najave poskupljenja svega i svačega, za više desetina procenata jesu pre svega izraz konfuzne ekonomske politike od koje korist imaju samo monopolisti i uvoznici, i oportunizma prema javnom sektoru čiji su troškovi poslovanja i do nekoliko puta veći od nužnih. Što se ne plati na mostu, platiće se na ćupriji, s tim što je onda mnogo skuplje.

Najave masovnog otpuštanja radnika (u pojedinim sredinama već se prešlo sa reči na dela) nisu izazvale neophodnu reakciju vlasti, ostavljajući tako zaposlene samima sebi, i prepuštajući ih strahu za očuvanje golih života. Tako se na poniženja kojima su izloženi zaposleni i njihov gotovo ropski položaj, nadovezao sada i strah za očuvanje egzistencije sebe i svoje porodice.

Na takvu skoro neodrživu socijalnu situaciju koja čini društvo u celini bolesnom, reakcija vlasti je povećanje cene bankarskog novca kako bi privredi bilo još teže. Kao da je cilj da stanje postane nepodnošljivo.

Kako, ipak, nije moguće da se sve ovo, i ovako, radi namerno, ostaje samo mogućnost da se radi ili o nesposobnosti (hoće, ali ne umeju) ili o nemogućnosti (hoće, ali ne mogu). U oba slučaja posledica po državu i narod su iste, s tim što u drugom slučaju postoji svest o tom šta bi trebalo raditi. U prvom slučaju su na izvestan način nevini, zato što ne postoji umišljaj. Mada postoji odgovornost i za neznanje. Ako ipak postoji svest o tome šta se događa, i šta bi trebalo raditi, onda se radi o kvalitativno drugačijoj odgovornosti. Ali se postavlja i pitanje, ko ih, ili šta sprečava da čine ono što je očigledno u interesu građana.

Da li povratak u devedesete, oličen u pojedinim personalnim rešenjima, znači i vraćanje duha tih godina? Da li sa ljudima ide i duh vremena, a sa njima i način rada koji obnavlja prošlost? Da li je gubitak nade koji zahvata sve veći broj građana ponavljanje istorije? Da li je strah za opstanak posledica jedne loše politike, ili jedne nerealne ambicije? Ili smo ponovo u nesporazumu sa istorijom zahvaljujući eliti koja nije u stanju da prepozna pitanje, pa su onda odgovori nesuvisli. Ili je kompas namerno zagubljen, zato što je to nekom u interesu.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku