Ima jedan kućerak u Sremu

Ona im je postala preokupacija i u njoj neprestano rade na uređenju već četiri meseca. U kućici koja može da služi za ponos svojim tvorcima, vreme kao da je stalo. Tamo je detinjstvo ono što je bilo nekada, a čišćenje, pranje, udešavanje pretvoreno je u pravu uživanciju. Kućica je raj i za njih i za svakoga ko je poseti. Kad kročite u ovu čarobnu kuću kao da ste duboko zagazili u prošlost, u neka daleka vremena. Tu je stari bunar, razboj iz prve polovine devetnaestog veka, vreteno, drvene vile i korita i još mnogo toga u dvorištu koje se šareni od raznovrsnog i raznobojnog cveća, a kada uđete u kuću, kao da ste ušli u bajku. Tri sobe, tri priče. Jedna prostorija je prikaz starinske trpeze, sa postavljenim stolom, uštirkanim stolnjakom i cvećem, u kojoj se nalaze i delovi rumunske nacionalne nošnje. U sledećoj sobi nalaze se predmeti vezani za hrvatsku kulturu, dok je prednja, ujedno i najveća soba posvećena slovačkoj tradiciji, a u skorije vreme, kako kažu, treba da nabave i srpske nošnje.

Svega ovog ne bi bilo da idejni tvorac, pa i realizator Dalibor Žjak nije svoju ideju o maloj etnokući o kojoj mašta još iz najranijeg detinjstva pretočio u delo i uz pomoć svojih drugara napravio ovaj etnomuzej u svom selu. – Volim da sakupljam stare stvari, predmete, nošnje, knjige, novčiće. To radim od osme godine. Jednom prilikom kada sam se igrao sa drugarima, i dok smo kopali naš mali rov, ja sam naišao na stari novčić iz rimskog doba. To me je zaintrigiralo, pa sam počeo sa skupljanjem i vremenom sve više to zavoleo. Pomislio sam kako bi bilo lepo urediti neki prostor i od njega napraviti mali muzej stvari iz davnina. To mi se i ostvarilo, uz pomoć mojih drugara i meštana sela koji su nam svesrdno pomogli – govori Dalibor.

U realizaciji ove Daliborove ideje pomogao je vlasnik kuće čika Andrija Kmećko, čije su dve rođake takođe deo ovog malog tima. On im je ustupio neophodan, a prikladan prostor koji su oni uredili i načinili onakvim kakav je danas.

– Deca su me pitala da li bi mogla da koriste ovaj deo kuće kao svoj izložbeni prostor. Odmah sam, bez razmišljanja, prihvatio njihovu ideju. Rekao sam im da imaju punu slobodu, neka sakupljaju, uređuju i nameštaju kako žele, a ja ću ih u tome podržati – sa smeškom priča čika Andrija koji je, kako kaže, oduševljen malim graditeljima i ovim što su uradili.

Mališani već četiri meseca neprestano rade na uređenju svog prostora. I to je mali tim koji pobeđuje. Njih osmoro od kojih je najstariji Dalibor skoro se svakodnevno brinu da kuća i dvorište izgledaju lepo i uredno. Osim Dalibora tu su i Bojan Žjak, Darko Položaj, Vladimir Turčan, Darija i Ivana Kmećko, Aleksandar Malić i Danijel Dobrik. Devojčice su zadužene za cveće i održavanje čistoće u kući, a dečaci za muške poslove.

– Uvek mi pronađemo neki posao, jer stalno nešto treba skloniti, obrisati, pospremati. Ja i sestra zalivamo cveće, brišemo prašinu ili čistimo dvorište i ulicu, da kada nam dođu gosti i posetioci bude sve lepo i uredno – priča devetogodišnja Ivana, dok njen tri godine stariji drugar Darko objašnjava da su zaduženi uglavnom za spoljne poslove. – Kosimo travu, okopavamo šta treba, uređujemo dvorište. Ili ako treba nešto preneti, doneti ili odneti. Kada me je Dalibor pozvao da učestvujem u ovome bio sam pomalo sumnjičav i mislio da nećemo uspeti baš ovako lepo da uredimo našu kućicu. Ali ipak jesmo i mnogo sam srećan zbog toga – priča sa ushićenjem Darko.

Stvari koje se nalaze u kući sakupljane su dugi niz godina. Neke su dobijene na poklon od predusretljivih meštana, dok su neke pozajmljene kako bi krasile i upotpunile ovaj ambijent. Sve su sami uredili i doterali, ali priznaju da su imali ponekad i malu pomoć starijih, koji su im sugerisali šta i kako treba uraditi i kakva je tradicija i običaji.

Posetioci sa svih strana

– Za našu kućicu se pročulo. Mnogo ljudi je bilo da je poseti. Svi su oduševljeni. Osim meštana, dolaze i ljudi sa strane. Bili su čak i neki iz Slovačke, Češke i Francuske. Čuli su za nas i ovo što smo uradili jer je komšija stavio to na internet. Svi oni koji nas posete su veoma zadovoljni i prijatno iznenađeni. Uvek dobijemo i neku pomoć. Svako još ponešto doda, kaže kako da to još bolje uradimo. Bilo bi lepo kada bismo u budućnosti mogli od ovoga da napravimo pravi turistički objekat u kom bi ljudi mogli i da prenoće. Ali, sve u svoje vreme – priča nam Dalibor.