Imamo ne samo krizu religioznosti već i krizu kritičke misli

Kapital je postao de fakto nova religija, jedini kreator svih pravila i normi ponašanja prema kojima se ima čitav svet usmeravati – navodi u razgovoru za Danas mr Mirko Štefković, glasnogovornik Subotičke biskupije i magistar fundamentalne teologije sa Papinskog univerziteta Gregorijana u Rimu.

Kako se, dakle, te očito velike promene svuda oko nas reflektuju na pojedinca, odnosno njegov duhovni aspekt?

– Sve što sam napomenuo prati i veoma razvijeni sistem marketinga u službi tog istog kapitala, čija je uloga ne da propagira i reklamira ono što je dobro, nego da u nama kao potrošačima probudi potrebu za nečim što nam u suštini i nije potrebno. I taj lažni mamac, za kojim se lako povesti jer atakuje na naša osećanja, indukuje mnoge promene u našim životima i stvara model jednog, moglo bi se reći, ispraznog i mehaničkog življenja.

Da li su onda u takvom konceptu modernog društva temeljne hrišćanske vrednosti ugrožene?

– Hrišćanske vrednosti po sebi ne mogu biti ugrožene, jer su one svima nama koji se osećamo hrišćanima date od Boga po Isusu Kristu. Zato nisu ni poljuljane niti su izgubile svoj značaj, ali dovedeno je u pitanje kako te vrednosti današnjem čoveku, koji je velikim delom zbog strke i tempa života nametnutog jednostranim tehnološkim razvojem, približiti. Čoveku koji je pogođen apatijom, indiferentnošću, koji nema ni vremena, niti oseća potrebu da svoj pogled usmeren ka zemlji i materijalnom podigne ka Bogu, da se izdgine iznad takve stvarnosti i počne razmišljati o onome što zaista živi. Mi danas, dakle, ne samo da imamo krizu religioznosti, čak i uprkos masovnom vraćanju crkvi, već i krizu misli, koja nas onemogućava da kao bića obdarena razumom razmišljamo kritički i sa distancom o onome što nam se dešava.

Uprkos pomenutom masovnom povratku religiji i crkvama…

– Ja bih rekao da je to, u stvari, optička varka. Tu se možda radi o nekim oscilacijama i talasima koji su prirodna pojava za sve vrste društvenog organizovanja, pa tako i za čovekovu religioznu dimenziju. Postojao je, recimo, jedan period oduševljenja koje je doneo pad komunizma, i time je otvoren prostor za verske slobode, ali to je i ostalo na tom entuzijazmu. Moram reći da u Katoličkoj crkvi u Srbiji tog entuzijazma nije ni bilo, i nije bilo velikih oscilacija. Ovde se i pre toga moglo slobodno ići u crkvu, posećivati mise i sakramente, tako da kraj komunizma nije doneo neko masovnije vraćanje veri… Mislim da je to čak neka floskula kojom se društvo zavarava da je, eto, demokratija donela i tu vrstu slobode kakvo je versko opredeljenje. Sa druge strane postoji i potreba da crkve i verske zajednice, kako bi dobile podršku države, povećaju broj svojih vernika, ali iza svega je ostala jedna praznina kada se radi o suštinskoj veri. U pitanju je tzv. običajna religioznost, a toga ima i u Katoličkoj i u Pravolsavnoj crkvi. Recimo, od devedesetih godina ima dosta ljudi koji slave slave, dolazi im sveštenik da sveti vodicu, oni odlaze na mise. Ali, iza tog velikog rituala nema nikakvog sadržaja. To je isto kao onaj pomenuti marketing, koji vas hvata na emocije, ali ne uključuje ni racionalnu a još manje duhovnu dimenziju. Taj problem svakako zahteva da mu se ozbiljno pristupi, kako bi se onaj pozitivan entuzijatazam i nesumnjiva potreba ljudi za duhovnošću – budući da su opterećeni ovakvim načinom života – podržali, i kako bi crkva toj potrebi mogla odgovoriti. I Katolička, i Pravoslvna, ali i sve druge crkve u Srbiji moraju tražiti odgovor na to, jer mi smo i pozvani da to činimo.

Kako vidite pojavu da mnoge ličnosti iz javnog života, koji su suštinski daleko od verskog i religioznog miljea, posećuju, bolje reći vole da budu viđeni u crkvi?

– Kada govorimo o prisustvu pojedinih istaknutih ličnosti na liturgijama i svetim misama, onda je to po sebi uvek određena reklama, ukoliko se radi o osobama od moći, i to pre svega za crkvu. No, ima takođe i slučajeva da takvi ljudi dolaze samo na velike i važne crkvene događaje, i onda se ta gospoda očito pojavljuju s namerom da prikupe određene političke poene – jer ih vernici tada doživljavaju kao nekog ko im je blizak i koji poseduje određene hrišćanske vrline. A Isus Krist je rekao svojim učenicima: Sinovi ovoga sveta (misleći na one koji obnašaju svetovne funkcije) su lukaviji sa svojima međusobno, nego sinovi svetlosti (učenici Crkve). Time je hteo reći da poverenje i otvorenost crkve za takve ljude često budu zloupotrebljeni. A možda bi bilo poželjno – konkretno mogu govoriti za Katoličku crkvu, a to bi moglo biti dobro i za Pravoslavnu – da se u pojedinim situacijama u pogledu tih pojava zauzme neki određeni čvršći stav, jer nikada se ne može izgubiti ako se staje na stranu istine. A ne mislim da stajemo na stranu istine ako činimo promociju sad ovog sad onog političara, koji kasnije kada dođe na vlast ili do više moći radi suprotno od onog što je govorio. Mi u crkvi se očito u takvim situacijama ne snalazimo, jer odnosi koji vladaju u političkoj sferi najvećem delu predstavnika crkava jednostavno su strani. Konačno, mi kao duhovnici ne možemo polaziti od toga da čovek po pravilu ima loše namere.

Kako glasi Vaša poruka za Božić onima koji veruju (ili pak misle da veruju)?

– Pre svega da svako od nas Božić doživi kao Božji prilazak pojedincu, jer Bog je onaj koji dolazi k nama. Ta činjenica da on nama prilazi tako blizu govori da nas prihvata sa svim našim slabostima i ograničenjima, i da i mi jedni druge moramo prihvatiti i razumeti. Življenje jednih pored drugih nije ispunjenje našeg poslanja – mi trebamo živeti jedni za druge, potpuno i bezinteresno, i u tom trenutku se ispunjavaju anđeoske reči „Slava Bogu na visini, a na zemlji mir ljudima miljenicima njegovim“. Taj osećaj ispunjenosti i radosti kada činimo nešto za druge je upravo odraz da smo dozvolili da naš čin bude na slavu Bogu, a ne za račun naše sujete i sebičnosti…Takođe ne smemo smatrati da možemo biti svemogući, da sve možemo promeniti i srediti svojom tehnologijom, već da se više obraćamo svome srcu i duši i doživimo kako je to susresti Boga u drugome – onda kada uspemo da im pomognemo, i damo deo sebe.

Šteta što Papa neće doći u Niš

Velika hrišćanska svečanost povodom 17 vekova Milanskog edikta u Nišu je 2013. godine. Da li je o (ne)prisustvu Pape Ivana Pavla II doneta definitivna odluka?

– Ono što je trenutno izvesno jeste da Papa neće doći, jer nije ni dobio službeni poziv na tu centralnu proslavu, koju organizuje Srpska pravoslavna crkva. Mislim da nikome u stavri ne bi bilo od koristi, ni katolicima ni samoj Pravoslavnoj crkvi da od eventulane Papine posete nastane nekakav skandal. Tu je bolje biti realan, tako da će na toj proslavi biti neko od izaslanika Svete stolice, ukoliko ona bude organizovana tako kao je nagovešteno. Ipak, mislim da je šteta što je to tako i što se i na strani Sinoda nije malo drugačije pristupilo tom pitanju, nego je na osnovu pojedinih tumačenja istorijskih činjenica, koje su vrlo diskutibilne, jednostavno odlučeno da Papa ne može doći u Niš, budući da je bio na grobu kardinala Stepinca u Zagrebu. To svakako govori da postoji još jedno široko područje upoznavanja i studiranja bliže i dalje istorije, kako bi se otklonile neke pedrasude još uvek vrlo žive.

Podeljenost među hrišćanima nije znak ljubavi

Kako vidite odnos Katoličke i Pravoslavne crkve danas?

– To treba posmatrati na dva nivoa. Jedan je onaj globalni, o čemu dosta govori činjenica da pri Svetoj stolici postoji Papinsko veće za unapređenje i promociju jedinstva hrišćana, u čijem je domenu da vodi dijalog sa svim hrišćanskim crkvama. Bilo je tu značajnih pomaka, više puta su delegacije Prvoslavne crkve bile prisutne pri Svetoj stolici, učestvovale na raznim razgovorima, simpozijumima i konferencijama. Tu su se stvorila ne samo poznanstva nego i prijateljstva u krugovima dve crkve kojih ranije nije bilo. I tu je primetan veliki napredak.

Drugi nivo odnosa je odnos samih crkava „na terenu“, za koji se može reći da je prilično dobar, ali je on više zasnovan na ličnim odnosima i vezan za pojedine osobe. Ne postoji nikakva zvanična institucija koja bi se bavila ovim pitanjem. Tako da se tu može govoriti o interpersonalnim odnosima između Katoličke i Pravoslavne crkve koje nose recimo nadbiskup Hočevar, biskup Nemet, ili biskup Penzeš, i s druge strane Njegova svetost Patrijarh, ili episkop Irinej i par drugih episkopa, ali to je, dakle, više neformalan odnos, i vezan za neke praktično momente. Bilo je uz to mnogo simpozijuma i konferencija iniciranih od strane pojedinaca, ili NGO na kojima se takođe susreću i razgovaraju predstavnici dveju crkava.

Činjenica je da je ipak u odnosu na tridesetak godina unazad postignut veliki napredak, a velikim delom zahvljujući i podsticaju koji je dao Drugi vatikanski koncil, sa jasnom direktivom u kojoj su ekumenska nastojanja jedan od imperativa za Katoličku crkvu. Jer, kako je rekao Isus, po tome će vas prepoznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav jedni prema drugima. Podeljenost među hrišćanima svakako nije znak te ljubavi, nego naprotiv, znak da još uvek postoji rana iz prošlosti, a na nama je da radimo da ta rana koliko je moguće zaceli, da u našem društvu odnos dveju crkava ne bude samo u okvirima tolerancije, već da se oni dignu na jedan viši nivo.