Rumunski pravoslavni sveštenik Danijel Petru Korođanu i četiri monahinje proglašeni su krivim za smrt kaluđerice tokom rituala „isterivanja đavola“. Sud na severoistoku Ruminije osudio je sveštenika i monahinje na zatvor, dok ih je crkva ekskomunicirala, a čin nazvala „gnusnim“. Oni su u manastiru Svetog Trojstva u selu Tanaku danima, sve do smrti, držali dvadesetrogodišnju Irinu Koriniči privezanu za krst, bez hrane i vode. Ovaj strašan zločin šokirao je javnost i zabezeknuo svet. Kakav je stav Rimokatoličke crkve prema samozvanim isterivačima đavola pitali smo sveštenika Marijana Veternika, ovlašćenog egzorcistu mariborske biskupije.

Stav crkve

Lateranski sabor 1215. opisao je Sotonu kao biće koje je Bog stvorio kao anđela sa slobodom i voljom i koji se opredelio za zlo i postao protivnik Božji. Sv. Ivan u svojoj Apokalipsi opisuje rat anđela protiv Zmaja i konačnu pobedu Hristovu. Papa Pavle VI definiše Sotonu kao aktivnu moć, živo duhovno biće, koje kvari i koje je pokvareno. Počeci sotonizma sežu u 15. vek, a procvat se vezuje za 17. i 18. vek, posebno za dvor Luja 14. gde su se održavale crne mise sa seksualnim orgijama, mučenjima, žrtvovanjima. Često je prisutna i seksualno magijska orgija, jer se polni odnos interpretira kao sjedinjenje sa sotonom, kao imitacija božjeg stvaralačkog akta. Deca, u tom činu začeta, žrtvuju se sotoni, trudnoća se drži u tajnosti, a novorođenče se žrtvuje. Broj tako ubijene dece procenjuje se godišnje na nekoliko hiljada.

– Ne može niko da bude samozvani egzorcista, to nije dobro i takve osobe će odgovarati pred bogom – kaže gospodin Veternik (rođen 1957), koji je posle završene klasične gimnazije u Mariboru, studirao na Teološkom fakultetu u Ljubljani. Već za vreme prve službe u Velenju počinje da pohađa raznovrsne seminare i kurseve u svetu za egzorciste, i uči kako ljude osloboditi od zla. Danas je biskup u županiji Žiče. Pre šest godina mariborski nadbiskup dr Franc Kramberger ga je ovlastio za radnog egzorcistu mariborske biskupije. Od tada, Marijan Veternik ima u proseku oko 100 slučajeva egzorcizma svake godine.

Po Šekspiru

Umnožavanje isterivača đavola dr Ivan Šaško, profesor Katoličkog fakulteta u Zagrebu, tumači Šekspirovim rečima iz Sna letnje noći: „Onaj ko vidi više đavola no što ih može držati prostrani pakao, taj je ludak.“

Klinička slika nekih duševnih bolesti neupućenom može da izgleda kao opsednutost đavolom. Zar ne mislite da takav čovek treba pre svega da se leči?

Udruženje egzorcista

Godine 1990. za počasnog predsednika udruženja egzorcista je izabran Don Gabriele Amorth, egzorcist u Rimskoj biskupiji, koji je sa ove dužnosti odstupio dve godine kasnije, zbog starosti. Godine 1999. Vatikan je prvi put posle 400 godina modernizovao službeni tekst obreda egzorcizma, specijalnog seta postupaka isterivanja zlog duha, đavola, ili sotone, iz opsednute osobe. Inače, izraz „sotona“ dolazi od hebrejske reči koja znači „tužilac“, „protivnik“, a reč „đavo“ od grčke reči „diablos“ i označava onoga koji razjedinjuje.

– Naravno. Zato je važno da pre nego se što pristupi egzorcizmu mora da se proveri da li je stvarno reč o opsednutosti, ili se radi o bolesti koju treba prepustiti medicini. I zato egzorcizam mogu da sprovode samo ovlašćeni i edukovani sveštenici.
Broj katoličkih egzorcista u Italiji se u posljednjih deset godina uvećao sa 30 na 300, a u Poljskoj je broj ovlašćenih isterivača đavola u ovoj dekadi skočio sa četiri na 78. Ko, kada i pod kojim uslovima može da obavlja posao egzorciste?
– Prema Katehizmu katoličke crkve, egzorcizam može da vrši samo sveštenik koji je dobio posebno odobrenje od mesnog biskupa, s ciljem oslobađanja opsednutih. Kada crkva javno, u ime Isusa Hrista traži da neka osoba ili predmet budu zaštićeni od opsednuća zla, govori se o otklonjenju, to jest egzorcizmu. Prema katoličkom učenju, egzorcista treba da bude čovek duboke vere, da se odlikuje pobožnošću, znanjem, razboritošću i neporočnim životom.
Da li egzorcist mora da bude sveštenik?
– Radni egzorcist je uvek biskup, a kada biskup ne može da obavlja ove poslove, onda on izabere jednog sveštenika u biskupiji i traži od njega da on obavlja ovu službu. To je ovlašćeni egzorcist i svaka biskupija bi morala da ima jednog, dva ili više službenih egzorcista. Naravno, ima i primera da u nekim slučajevima može i sveštenik bez ovlašćenja da se bavi isterivanjem đavola, ali treba i mora da dobije za svaki pojedinačni egzorcizam dozvolu od biskupa. U takvom slučaju obično mu bude dodeljen i pomoćnik.
Znate li za primere egzorcizma koji nisu radili ovlašćeni sveštenici, a koji nisu za osudu?
– Imamo primere iz istorije kada su neki sveci radili egzorcizme, a nisu bili egzorcisti. To znači da je bila kod njih karizma, poseban dar duha svetoga koji nekome daje da radi ovaj posao.
Vi ste službeni egzorcist mariborske nadbiskupije. Sa koliko slučajeva egzorcizma se susrećete na godišnjem nivou?
– Ne mogu da govorim o brojevima. Imam veoma mnogo susreta sa ljudima preko telefona, a mnogi mi pišu i elektronskom poštom. Puno njih me zovu i kažu svoje probleme i zaista nisu svi koji se javljaju za egzorcizam. Međutim, nekad moraju da dođu lično. Ali i u tim ličnim susretima nije uvek potreban egzorcizam. Imam i puno predavanja po celoj Sloveniji, susrećem se sa dosta sveta, oni pitaju, ja odgovaram.
Šta možete da uradite telefonskim razgovorom i e-mail komunikacijom?
– E-mailom i telefonom može samo da se da savet i da se vidi šta dalje.
Kako tumačite da je egzorcista sve više?
-To ima veze sa našom verom i neverom. Kad nema vere, onda dolazi do raznih nevera, a nevera rađa poteškoće. Zato je važno razvijati pastoralni život.
Da li učestvujete na susretima egzorcista u svetu i Evropi?
– Da. Mi se susrećemo svake godine. Imamo predavanja, određeni egzorcisti odgovaraju na pitanja. Pričamo o ovim stvarima, a mnogi govore o svom radu i iskustvima. Na te susrete dolaze egzorcisti iz celog sveta, iz Azije, Indije, Južne Afrike, Evrope, Amerike.
Da li možete da mi kažete kako izgleda isterivanje zlog duha?
– Pre samog čina egzorcizma, ima jako puno stvari koje treba da se urade. Kada dođe čovek kod mene, ja se prvo bavim njegovom životnom istorijom, da bih razumeo gde je problem i šta su mu uzroci. Gledam zato ko je on, kakav mu je posao, da li je oženjen, udata, ili ne, kakvi ga problemi muče, kuda se kreće, da li je išao kod magova, veštica, uopšte, kako živi. Znate, neupućeni imaju predrasudu prema egzorcizmu, a već je krštenje svojevrsni čin egzorcizma. I kad se dete maže po grudima uljem, i to je neka vrsta egzorcizma, jer to radimo da sprečimo uticaj zla.
Kako, po vama, zlo može da uđe u čoveka?
– Ima više načina. Da bih to saznao, moram da vidim gde je uzrok, a da bih spoznao uzrok, moram da čujem ličnu istoriju. Zato predlažem nekoliko stvari. Prva je jedna životna ispovest koja mora da se ispriča.
Interesantno je to da je veliki broj opsednutih ljudi već kod ispovesti oslobođen. Sledeći korak je preporuka da svake nedelje ide na svetu misu i na pričest, koja je vrlo važna. I dalji odlasci na ispovest su obavezni i važni. Mora usrdno da se svaki dan moli. Mora svaki dan da čita Bibliju.
Ako sve ovo radi, mnogima pomogne, stvari se polako reše. Ako ne, onda treba egzorcizam.
Koliko ovaj proces može da traje, sve do očišćenja od svake mržnje?
– Zavisi od čoveka. Može da traje dva-tri meseca, a može tri ili pet godina, u zavisnosti od toga koliko čovek shvata i kako radi i živi. Kada dođe drugi ili treći put kod mene, ja ga pitam šta je radio i ako ovo sve radi, onda dobro, ako ne, ja mu onda kažem doviđenja. Nemaš više šta da tražiš kod mene, ako nisi radio ono šta sam ti kazao.
Koje su tačke ulaska nečastivog, odnosno zlog duha, đavola?
– Ima ih pet i prva je porodično stablo, poreklo. O čemu se radi? Uopšte nije nevažno kako smo se rodili, da li u braku, ili izvan braka, da li je brak bio crkveni ili civilni, da li je neki naš predak napravio neki greh koji mu nije bio oprošten. Znate, grehovi predaka mogu da utiču na naš život i da tako dođe do opsednutosti, posebno ako se dogodio neki težak greh. Dalje, postoje lični grehovi, kao pobačaj, mržnja.
Vi govorite o životnim, unutrašnjim ranama. Šta pod tim mislite?
– Unutrašnje rane se stvaraju u prve tri godine čovekovog života. Prve tri godine deteta su najvažnije! Ako dete nije bilo voljeno, shvaćeno, okruženo pažnjom, brigom i nežnošću u prve tri godine života, ono dobija unutrašnje rane. One ga prate ceo život. Zato se i zovu životne, unutrašnje rane. Onaj ko ih ima, ima problem da prihvati samog sebe, da prihvati drugoga. Rađaju se problemi, takva osoba ne može da voli, ona traži drogu ili alkohol, često postaje zavisnik. Velika je greška kada životno unutrašnje ranjeni traži pomoć raznih magova, vračeva, bioenergetičara, astrologa, numerologa. Neki se odaju satanističkoj praksi, okultizmu, magiji, spiritualizmu, new age tehnikama, crnoj magiji, vudu praksi, satanizmu u muzici. Sve je veća udaljenost od Boga, a zlo ima veliki moć da čoveka povuče. Tako se ima sve više problema, lični grehovi se umnožavaju. Za lične grehe najbolji je lek lična ispovest.
Da li imate kartoteku, vodite li evidenciju?
– Da, imam. Pre svega zato da bih znao tačno šta smo se dogovorili, do koje tačke smo došli, šta treba dalje, jer imam mnogo različitih slučajeva. Kartoteka mi služi da proveravam šta sam dao u zadatak da se radi,a kada dođu drugi ili treći put da vidim šta sam tražio, šta je urađeno, a šta ne. To je kao lična istorija.
Da li primate i ljude druge veroispovesti, ili samo ako je osoba kršteni katolik?