Istina o štedljivom Severu i rasipničkom Jugu

Da bi se, prema vladajućem narativu, sistem vratio u ravnotežu, potrebno je da oni koji su prekomerno trošili i malo zarađivali sada štede i puno rade. Ne manje važno, teret prilagođavanja ugrožene evropske privrede moraju da snose same. Kako bi se ekonomije zemalja-dužnica stabilizovale, propisane su strukturalne reforme i mere fiskalne štednje sa ciljem smanjenja budžetskog deficita i državnog duga i snižavanja troškova rada i cena kako bi krizom zahvaćene ekonomije povratile konkurentnost na svetskom tržištu. Ipak, nasuprot očekivanjima vodećih evropskih ekonomija, propisani recepti za ozdravljenje proizveli su rezultate suprotne od željenih. U svim kriznim ekonomijama je stopa privrednog rasta u padu ili stagnaciji i nije se i dalje vratila na nivo iz 2007, nezaposlenost je visoka i rastuća, budžetski deficiti su održivi i raste udeo javnog duga u BDP.

Ovakav ishod nas vraća na početak sa pitanjem da li je dijagnoza uzroka krize tačna, jer ako nije tačna, pogrešno propisani lekovi ne samo da neće voditi ozdravljenju, već mogu voditi daljem pogoršanju situacije, što je, čini se, upravo danas slučaj u evrozoni. Počnimo od državne potrošnje.

Učešće državne potrošnje u BDP u kriznim ekonomijama ne razlikuje od njenog učešća u Nemačkoj i evrozoni u proseku. Štaviše, ovo učešće je kod Španije, Irske i Portugalije niže nego u Nemačkoj i evrozoni u proseku.

Ono što se takođe može zapaziti jeste primetno slabija naplata poreza u Grčkoj i Portugaliji u odnosu na nivo njihove državne potrošnje. Zbog toga je sada neophodno pogledati kako se u protokom vremena kretao budžetski deficit izabranih zemalja evrozone.

Ukoliko posmatramo ceo period od začetka evroprojekta, 1991, pa sve do izbijanja krize suverenog duga 2009. u evrozoni, primetićemo da kontinuirane probleme sa deficitom budžeta od posmatranih ekonomija ima Grčka i u nešto manjoj meri Portugalija. U periodu nakon uvođenja evra 1999. samo je Grčka kontinuirano kršila mastrihtski limit od 3 odsto BDP. Blaža varijanta Grčke je Portugalija, koja je takođe u posmatranom periodu uglavnom kršila mastrihtsku normu i čiji je budžetski deficit posebno bio izražen 2004. i 2005. godine. Ekonomije koje u periodu od 1999. do 2009, kada je kriza eskalirala, nisu prekršile mastrihtsko ograničenje deficita budžeta u iznosu od 3 odsto BDP su Finska, Luksemburg, Irska i Španija. Austrija (2004) i Holandija (2003) samo su jednom probile ovaj limit, dok su Nemačka (2001, 2002, 2003, 2004 i 2005) i francuska (2002, 2003, 2004) to učinile u nekoliko navrata. Zaključno sa 2013, mastrihtski limit je ukupno prekršen 148 puta. U samo 51 slučaju od ovih 148 je deficit bio opravdan okolnostima duboke recesije. Dakle, u 97 slučajeva bilo je neophodno izreći sankcije prekršiocima. Do danas, nijedna sankcija nije izrečena.

Ipak, opšteprihvaćen je narativ da su sve ugrožene zemlje u godinama koje su prethodile krizi kumulirale deficite budžeta što, kako pokazuje primer Španije i Irske, nije tačno. Irski budžet je, osim 2002, kada je bio u deficitu za 0.3 odsto BDP, u svim posmatranim godinama do izbijanja krize na međubankarskom američkom tržištu 2007, bio u suficitu. Slično tome je, u istom periodu, španski budžetski deficit bio u granicama mastrihtskog limita ili u suficitu. Ove dve zemlje su, po ovom pitanju, u posmatranim godinama beležile bolje rezultate od proseka evrozone i Nemačke. U periodu od 1999. go 2007. prosečan budžetski deficit evrozone je iznosio 1.9 odsto BDP i Nemačke 2.2 odsto BDP. Istovremeno su Irska i Španija u proseku zabeležile suficit i to od 1.6 odsto i 0.2 odsto BDP prema redosledu nabrajanja. Sasvim je drugo pitanje to što su budžeti Irske i Španije bili u blagom deficitu ili suficitu zbog naduvanih poreskih prihoda i dinamičnog rasta nominalnog BDP koji su se, javili kao posledica privatnim dugom finansirane preterane potrošnje i naduvavanja špekulativnog balona na tržištu nekretnina. To je i najznačajniji razlog zašto su upravo u ove dve zemlje budžetski deficiti najoštrije porasli kada je kriza eskalirala. Isto tako je italijanski budžetski deficit u svim posmatranim godinama osim 2005. bio nešto iznad mastrihtskog limita. Opet, 2007. i 2008.bio je u granicama limita. Drugim rečima, u celom posmatranom periodu, od pet kriznih ekonomija možemo samo za Grčku i nešto manjoj meri Portugaliju reći da je vidljiv problem sa javnom potrošnjom koja je izmakla kontroli.

Dalje, obratimo pažnju na udeo javnog duga u BDP. Kada posmatramo ovaj indikator u celom periodu od 1991, sa visokim udelom javnog duga u BDP neprestano se bore samo Grčka i Italija. U ostale tri privrede je ovaj indikator bio u granicama mastrihtskog limita. Štaviše, u periodu od 1999. do 2007, Irska, Španija i Portugalija u proseku beleže manji udeo javnog duga u BDP od evrozone i Nemačke. U posmatranom periodu je ovaj udeo u Irskoj iznosio 30.9 odsto, Španiji 48.3 odsto i Portugaliji 55.8 odsto , dok je u evrozoni i Nemačkoj u proseku bio iznad mastrihtskog limita i iznosio 67.8 odsto i 62.6 odsto prema redosledu nabrajanja. Slično budžetskom deficitu, po izbijanju krize, udeo javnog duga u BDP najdramatičnije je porastao upravo u GIIPS.

Već smo pokazali da su, u periodu koji je prethodio izbijanju krize u evrozoni, među kriznim privredama samo Grčka i Italija imale kontinuiran problem sa visokim javnim dugom. Isto tako, jasno može uočiti da je, u periodu pre izbijanja krize, u svim kriznim privredama udeo javnog u ukupnom dugu bio manjinski. On je 2007. u Grčkoj iznosio 47.4 odsto, Italiji 33.2 odsto, Portugaliji 18.3 odsto, Španiji 10.5 odsto i Irskoj zanemarljivih 3.3 odsto. Drugim rečima, sve krizne privrede su u posmatranom periodu imale izuzetno visok nivo udela privatnog duga u BDP. U 2007. je udeo privatnog duga u BDP bio najniži u Grčkoj i iznosio je 114.3 odsto. U preostalim kriznim privredama je iste godine nivo privatnog duga dostigao ekstremne razmere. U Italiji 200.5 odsto BDP, Portugaliji 305.2 odsto, Španiji 310.2 odsto i u Irskoj neverovatnih 708.1 odsto. Kad je kriza izbila, porasli su i privatni i javni dug. Ipak, ono što je primetno kako u kriznim, tako i u suficitarnim privredama evrozone jeste da je javni dug brže porastao od privatnog, to jest da se učešće javnog u ukupnom dugu povećalo. Razlog je, kao što ćemo videti, socijalizacija troškova i privatizacija profita kojima se potvrđuje naša sumnja u dijagnozu da je stvarni uzrok krize u evrozoni fiskalna neodgovornost kriznih privreda.

Isto tako, u godinama koje su prethodile krizi, ni finansijsko tržište nije ocenjivalo ovih pet ekonomija kao fiskalno neodgovorne. Na primer, jedna od najrenomiranijih agencija za kreditni rejting, Standard&Poor’s Corporation je krajem 2006. grčki i italijanski suvereni dug ocenila ocenom A, portugalski AA- i irski i španski sa AAA. Dakle, na osnovu svega priloženog, možemo bez ustezanja da konstatujemo da bi dijagnoza krize suverenog duga mogla da bude tačna samo za Grčku. Kod Portugalije i Italije situacija je nejasna, dok se za Španiju i Irsku može reći da su zvezde-vodilje evrozone na polju budžetskog deficita i javnog duga. Pitanje koje se sada postavlja je sledeće: ako nije kriza suverenog duga, šta je onda?

Da bismo dali odgovor na ovo važno i veoma kompleksno pitanje, moramo krenuti od analize tekućeg računa. Možemo da konstatujemo bez oklevanja da zemlje za koje se u današnjoj javnoj debati kaže da su fiskalno odgovorne, pre svega Nemačka, ali i Finska, Austrija, Holandija, imaju kontinuiran suficit tekućeg računa, dok su krizne ekonomije, koje su na optuženičkoj klupi zbog fiskalno neodgovornog ponašanja, istovremeno beležile značajne deficite tekućeg računa.

Tokom 90-ih godina prošlog veka, u periodu pre izbijanja krize u evrozoni, Irska je svake godine beležila suficite tekućeg računa, Italija je svake godine osim 1991. i 1992. takođe beležila suficite tekućeg računa, Portugalija je do 1996. imala umerene deficite tekućeg računa, dok je 1992. zabeležila suficit. Španija je tokom 90-ih godina vodila umerene deficite, dok je grčki deficit tekućeg računa bio umeren do 1996. Nakon uvođenja evra, preciznije 2002, sve pomenute ekonomije vode trajne i uporedne deficite tekućeg računa koji posebno eskaliraju u Španiji, Portugaliji i Grčkoj.

… Zemlja koja ima deficit tekućeg računa više troši nego što proizvodi. Jedna ekonomija to može sebi da priušti pod uslovom da poveća svoj dug prema inostranstvu. Stoga je porast neto inostranog duga jedne privrede jednak deficitu njenog tekućeg računa. Dakle, zemlja koja ima deficit tekućeg računa uvozi sadašnju i istovremeno izvozi buduću potrošnju. Suprotno tome, zemlja koja ima suficit tekućeg računa, više proizvodi nego što troši. Ova privreda finansira deficit tekućeg računa trgovinskih partnera tako što im pozajmljuje novac kojim kupuje robu i usluge koje im izvozi. U ovom slučaju je suficit tekućeg računa jednak porastu neto inostranih kredita koje je suficitarna ekonomija odobrila svojim deficitarnim trgovinskim partnerima. Za razliku od deficitarne, suficitarna privreda izvozi sadašnju i uvozi buduću potrošnju.

Promene u tekućem računu posledica su ekonomskih (političkih) odluka koje deluju na obim proizvodnje, potrošnje, štednje i investicija. Promene u odnosima između ove četiri varijable se neminovno manifestuju u tekućem računu, a preko tekućeg računa na privredna kretanja trgovinskih partnera.

Promene u kretanju tekućeg računa posledica su odluka i politika koje se sprovode na makro nivou u različitim privredama što znači da je, pitanje koliko su stanovnici neke ekonomije štedljivi, a koliko su raskalašni u najboljem slučaju, od sekundarnog značaja. Moguće je da su stanovnici neke zemlje štedljiviji, dok su stanovnici druge zemlje rastrošniji i moguće je da je ovaj odnos prema štednji kulturološki uslovljen. Međutim, ukoliko se u jednoj privredi na makronivou kontinuirano generiše višak štednje u odnosu na nivou investicija, dok se u drugoj ekonomiji generiše manjak, nije opravdano tvrditi da su ova kretanja kulturološki uslovljena. Ona su proizvod primene konkretnih ekonomskih politika ili promena u okruženju. Besmisleno je tvrditi da su GIIPS nastanjene ljudima koji vole mnogo da troše, dok se u Nemačkoj nalaze stanovnici koji vole da štede i da je to uzrok problema u evrozoni i da se u skladu sa tim rešenje nalazi u smanjenoj potrošnji kriznih ekonomija. Uistinu, ovaj recept zapravo vodi pogoršanju situacije, čega smo, uostalom, i svedoci.

U izdanju HERAedu

Izdavačka kuća HERAedu iz Beograda objavila je knjigu profesora ekonomije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Ognjena Radonjića Kriza u evrozoni – najskuplji razvod na svetu. U opširnoj ekonomskoj analizi autor pobija rasprostranjenu tezu da je u korenu evrokrize fiskalna neodgovornost kriznih privreda, pre svega sa juga Evrope.

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige. Izbor, oprema i kraćenja teksta redakcijski.