Istina po stvarnosti i istina po mediju

Istina po stvarnosti i istina po mediju preklopili su se u nedelji za nama u jednistvenom sučeljavanju one istinitosti koju je donela realnost oko nas sa istinitošću medija filma, kojeg smo tako dugo čekali. Tako je, nakon neopravdano dugog zastoja u realizaciji, film „Šišanje“ mladog i veoma agilnog reditelja Stevana Filipovića, konačno dobio termin prikazivanja u domaćim bioskopima, tek par dana pre događaja o kojima je reč u filmu, što je njegovu istinitost, ali i istinitost domaće kinematografije stavilo pred ozbiljno preispitivanje.

Filipović pripada onoj generaciji filmskih stvaralaca koja je morala sama nešto da preduzme kako bi se uopšte bavila filmom i dobila zaslužen prostor na domaćoj filmskoj sceni, uporno rezervisanoj za staromodne filmadžije i njihove verne sledbenike i lobije. Tako su (tek spontano, rekli bismo) i Filipović i Dimitrije Vojnov, te Mladen Đorđević ili Srđan Spasojević, odnosno Aleksandar Radivojević i još nekolicina autora, stvorili vrlo osobenu filmsku opoziciju, tvoreći dela koja su bila u ogromnoj meri nezasluženo marginalizovana kod državnih filmskih fondova, ali koji su i pored toga uspeli da iznedre svoje vizije sveta u kome živimo, na način na koji ih oni vide i – iz pozicije sada nezavisnih filmaša – onom oštrinom kojom ih oni doživljavaju. Filipovićev prethodni film „Šejtanov ratnik“ dokazao je upravo da film može nastati i pored ignorisanja dominantne filmske vlasti i da za žanrovski film još ima mesta na domaćoj sceni i pored sve upornog negiranja ovdašnje filmske i teorije i prakse.

Novi film „Šišanje“ nastao je kao osobeni „spin-off“ (termin nema adekvatan prevod na srpski jezik, tiče se prelaska likova iz jednog filma u drugi) ostvarenja „Šejtanov ratnik“ i kao njegov osobeni „prequel“ (još jedan termin bez pandana u našem jeziku, kome bi najbliži termin bio pred nastavak, a tiče se zapravo radnje pre prvobitnog filma). Filipović – sada podržan scenarističkim zamahom Dimitrija Vojnova – razvija fabule nekolicine sporednih likova iz prethodnog fantazmagoričnog ostvarenja, tvoreći realnu, društveno i politički angažovanu priču. Pažnja novog filma fokusirana je na Novicu, mladog skinheda koji je stradao od ruke Šejtanovog ratnika već u prvoj polovini prvog filma, odnosno njegovu genezu, zapravo transformaciju od izvrsnog učenika i briljantnog matematičara do žestokog desničara alternativnih fašističkih ubeđenja, u novom ostvarenju. Reditelj i scenarista nisu bežali od „žanrovskog“ pristupa, te su vrlo jasno i precizno, u priči koja sadrži i melodramsku notu i akcioni narativ, smestili paralelni univerzum klero-nacizma, njegovog razvoja, uticaja i delovanja u Srbiji, kao i njegove dosledne i neraskidive veze sa aktuelnim vlastodršcima.

Sedmica u kojoj se film našao na repertoaru domaćih bioskopa, jednakom merom je opravdala njegovo bivstvovanje koliko ga je i negirala. Jer sada, kada je „Šišanje“ u bioskopima istovremeno sa divljanjem na beogradskim ulicama i stadionima, postavljaju se ozbiljna pitanja – zbog čega je država žmurila pred scenarijem sa kojim su mladi filmski jurišnici uporno konkurisali? Da li su „kompetentni“ članovi brojnih selekcionih komisija želeli da sakriju istinu po stvarnosti, ne dozvoljavajući jednom filmu da to, možda čak i na vreme, ukaže? Da li su se nedavni neredi postavili prema filmu „Šišanje“ kao ozbiljna opozicija, ubeđujući nas da su događaji po stvarnosti u mnogo čemu snažniji od događaja po mediju, iako je blagovremeno to moglo biti obratno? Ili je možda država dobila autogol zbog sopstvene nesposobnosti da prepozna istinsko i iskreno filmsko delo, koje nas suočava sa problemima ma koliko teški i komplikovani bili?…

Jer da je film „Šišanje“ nastao u „dahu“, a ne da je sniman tri godine koliko su Filipović i njegova ekipa pokušavali da sastave kraj sa krajem i iznađu sredstva za njegov završetak, to ostvarenje moglo bi da parira, pa možda i da nadmaši, ostvarenja kao što su „Lična karta“ ili „Romper Stomper“ na primer, koja se bave upravo pozicijom ultradesničarskih i nasilničkih organizacija u savremenom društvu. Tada film ne bi patio od nedoslednosti i perifernih dramaturških linija koje se nikako ne uklapaju u tok glavne priče, a koje su očito posledica konstantnog dopisivanja i ispravljanja scenarija tokom ogromnih pauza u snimanju filma. Tada bi neke scene – poput sada karikaturalnog prikaza odnosa i vladajućih i parapolitičkih struktura prema nacističkim trupama – bile sigurno konzistentnije, a ne tako banalizovane. Tada bi verovatno motivacija likova i njihov razvoj bili više u službi filmskog narativa i produbili bi odnose među njima, učinivši tako ovo ostvarenje znatno ličnijim, žestokim i bližim realnosti. Ali i pored toga, Filipović se u takvoj strukturi filma i sa svim teškoćama sa kojim se očito susreo, predstavio još jednom kao autor izuzetno dobrog poznavanja i vladanja filmom kao medijem i jezikom, pogovoto u vizuelnom narativu i u montažnim rezovima, što mu je i osnovna struka. Ukoliko se „Šišanje“ posmatra kao zaseban filmski događaj, nastao u nezavisnoj produkciji, kao preteča i opozicija aktuelnom kinematografskom režimu onda bismo mogli da pređemo preko svih zamerki i da konstatujemo da je u pitanju jedan od najznačajnijih i najhrabrijih filmova poslednjih godina, u ovom novom po mnogo čemu nedefinisanom srpskom filmskom sistemu.

Ali, ako film „Šišanje“ čini opoziciju aktuelnoj domaćoj kinematografiji, onda su se prošlonedeljni događaji sa beogradski ulica i stadiona u Đenovi postavili prema tom ostvarenju kao osobeni kontrapunkt i predstavili sve ono čega u filmu „Šišanje“ nema, odnosno čega, iz navedenih razloga, nema u dovoljnoj meri, da bi film bio iznad svega što nam se predstavlja kao srpski film. Jer država, koja je uporno preko svojih konkursa i fondova negirala kvalitet i značaj dela kao što je „Šišanje“, dobila je, u „sopstvenoj režiji“, upravo „žanrovski“ film od kojeg se toliko bežalo.