Isuviše poštujemo našu muziku da bismo je kompromitovali

Vidno zadovoljni svojim nastupom i srećni što ponovo rade zajedno članovi benda Roman Goršek i Dušan Petrović govore za Danas o svom povratku na muzičku scenu, šta se u međuvremenu promenilo i čime su se bavili.

– Ove godine je tačno 20 godina od nastanka benda. Mi smo, još pre par meseci, počeli da pričamo na tu temu. Krenuli smo da pravimo nove pesme, pošto nam je to ipak bila glavna ideja – ako krenemo nešto ponovo da radimo, da imamo i nove pesme. Tako da, kada je usledio poziv Beer Festa, nije bilo dileme. Pokazalo se da je to pun pogodak i da je naša ideja bila ispravna – kaže Goršek za Danas, dok Petrović dodaje da se sve poklopilo – 10 godina Beer Festa i 20 godina nastanka Plejboja.

– Sve lepe i okrugle cifre.

• Na Beer Festu ste svirali i dve nove pesme. Kakve su prve reakcije publike?

Roman: Mi smo prijatno iznenađeni da su svi pozitivno reagovali. Čak su mnogi zapamtili tekst i svi ih pominju, tako da se može reći da već imaju neke karakteristike hita.

• Za one koji nisu bili na festivalu, je l’ podsećaju na stari Plejboj?

Dušan: Na onu kasniju fazu da. To je neki logičan nastavak i pokazuju šta je Plejboj profilisao kao neku svoju perspektivu. Na tragu su pesama kao što su „Znaj“ ili „Superstar“.

• Da li planirate novi album?

Dušan: Čekaj prvo da snimimo ove dve (smeh).

Roman: Sa albumima je problem što se više ne izdaju. Ovo je neki singl sa dve pesme, pa ćemo kasnije nastaviti da snimamo kad god bude bilo potrebe.

• Najavili ste i spot koji će biti napravljen od snimaka sa Beer Festa?

Roman: Mi smo u stvari imali celu filmsku ekipu oko nas za vreme nastupa na Beer Festu. Uskoro ćemo da snimimo i pesme, tako da ćemo moći to sa iskoristimo za neke delove uz „live“. Planiramo da se novi spot pojavi u septembru.

Dušan: To je taj moderan pristup – prvo smo snimili spot, a sad ćemo da snimimo i pesmu (smeh). Radili smo sa metronomom. Bubnjar je svirao sa metronomom ceo koncert, tako da ćemo to što snimimo u studiju, moći da kombinujemo sa živim snimkom. To je ideja – da naš kambek bude jedan superglasni spot.

• Da li to znači da će ovaj put priča biti dugoročnija, budući da ste se od raspada 1999. povremeno okupljali za nastupe na festivalima?

Roman: Malo je klima bila drugačija. Nije bila za tako nešto pametno. Sada je situacija još gora i baš zbog toga smo se i okupili (smeh).

Dušan: Imamo misiju. Zapravo, mi smo se svaki put kada smo se okupljali u proteklih šest-sedam godina tako dobro proveli i uvek smo se dogovarali da ćemo početi nešto novo. Međutim, svi smo učestvovali u toliko pojedinačnih i ličnih borbi da nije bio trenutak da možemo dovoljno kvalitetno da se posvetimo ponovnom radu na Plejboju. Sada je baš trenutak za to. Osim toga, meni su brojevi jako važni u životu i kada se vrlo spontano desi da se toliko stvari poklopi, to već izgleda da će biti nešto što je jedna nova cela faza.

• Zašto je došlo do raspada 1999?

Roman: Nismo se mi razišli, već smo samo prestali da funkcionišemo zajedno. Već je pred kraj 1998. i početkom 1999, kada smo izdali drugi album, situacija bila nepodnošljiva i moglo se predvideti šta će sve da se desi, pre svega mislim na politička dešavanja u kojima smo živeli. Muzika koju smo mi radili, bila je načelno pozitivna, i naš način na koji smo radili i pogled na svet je bio takav, tako da nas nije ni zanimalo da učestvujemo u tim glupostima koje su se oko nas dešavale.

Dušan: Bizarni podatak je da smo mi veče pred bombardovanje završili snimanje pesme za kompilaciju koju je radila Devedesetdvojka – domaći bendovi sviraju pesme sa ex Yu prostora. Mi smo uradili Šarla Akrobatu „Sad se jasno vidi“ i sutra je krenulo bombardovanje. To je bila poslednja pesma koju smo snimili zajedno. Tako da se „jasno videlo“ da ćemo se razići na neko vreme pošto su okolnosti bili dosta dramatične. Ali ne može se takva stvar tek tako razbiti.

• Čime ste se bavili u međuvremenu?

Roman: Stalno nas ljudi pitaju kako smo uspeli da budemo tako uvežbani. Mi smo u stvari sve vreme ostali u muzici, tako da nije bilo problema da se sad mi ponovo muzički sretnemo. Bavili smo se najneverovatnijim stvarima. Dule i Igor su radili muziku za filmove, a ja sam možda malo više radio za pozorište. Goran je svirao u raznim bendovima. Igor je glumio i u seriji „Neki novi klinci“… Ali su svi naši poslovi bili usko povezano s muzikom. U stvari možda je bilo potrebno da svi imamo te neke naše karijere da bismo mogli opušteno da nastavimo da se bavimo Plejbojem.

Dušan: Baš je to poenta. Kad se različiti ljudi, jaki – imaginativno i kreativno, skupe, onda mora da se pravi neki kompromis da bi se to održalo. Ja svima preporučujem, po ovom našem iskustvu, da je ta pauza jako prijatna. Svako može da iživi te svoje „želje i pozdrav“ i potpuno rasterećen uđe u zajedničku priču. Nekoliko ljudi mi je reklo povodom ovog Beer Fest koncerta da se jasno videlo koliko se volimo međusobom, a to je zaista tako. Mi smo zapravo neka mala familija, družina, koja funkcioniše baš po tim postulatima.

• Zanimljivo je da ste pomenuli kako ste se svi bavili filmskom muzikom, a zajedno ste snimili muziku za film „Do koske“…

Roman: Nas su stalno zvali za tako neke of-projekte. Prvo smo radili muziku za predstavu „Trinidad“ za Bitef, pa za neke reklame i serijal predstava „Beogradske priče“. Tako da smo uvek imali neki otklon od samog rokenrola i radili smo primenjenu muziku. Kad smo malo porasli, po senzibilitetu zvali su Duleta, Igora i mene za neke ozbiljnije stvari. To je zanimljivo jer je Plejboj bio skup kreativnih ljudi, tako da su sva četiri člana dugo ostala u muzici, za razliku od drugih bendova gde uvek ima jedan čovek koji kreira i ostali koji samo sviraju. Tako da je ovo bila možda neka tajna Plejboja.

Dušan: Tajna je između ostalog i to što kada mi stvaramo, inicijalno Igor i Roman prave pesme, ali sasvim sigurno i nas dvojica aranžmanom dopunjujemo celu stvar.

• U aprilu je bilo najavljeno da ćete se pojaviti na obeležavanju 20 godina Brzih bendova Srbije. Šta se desilo?

Roman: To je bila dezinformacija, koja bi, da živimo u nekom sređenijom sistemu, bila adekvatno sankcionisana. Nismo mogli ništa da uradimo. Potpuno neovlašćeno i neopravdano su nas stavili u taj kontekst, čak su i karte prodavali sa našim imenom, što je bilo nedopustivo.

• U čemu je razlika između muzičke scene danas i one kada ste vi i drugi BBS počinjali pre 20 godina?

Dušan: Nema velike razlike. Oni koji počinju, uvek im je teško i grizu, a oni koji su etablirani polako surfuju po svemu tome. Jedino se okolnosti dramatično menjaju i to najviše utiče na pojavnost cele stvari. Stvari se inače manje-više odvijaju kao i uvek. Postoji Bigz, gde se skupljaju klinci, i par tih klubova tamo koji su ultra andergraund i odakle ponekad izleti ponešto. Uvek postoji u stvari teški andergraund iz kojeg isplivavaju stvari koje kroz nekoliko interakcija prelaze u mejnstrim, a kasnije počinju tako i da se ponašaju. Jedino što se taj put dosta razlikuje od onog kada smo mi počinjali pre 20 godina, jer smo mi imali veliku podršku u medijima.

Roman: Ljudi su bili koncentrisani na jednu stvar. Imali smo tri televizije i nije bilo interneta, i ako se ne pojaviš na RTS-u, onda ne postojiš nigde. Sada nikog nema na RTS-u. Baš devedesetih je bilo mnogo emisija u kojima je bila velika ekspanzija rokenrola.

Dušan: Ustrojstvo se potpuno promenilo. Ima tih alternativnih medijskih prezentiranja, poput YouTube-a i sajtova koji se bave promocijom muzike. Ali to nije uređeno kao kada smo mi počinjali. Tada se znalo da svaki bend mora da se pojavi na Trećem kanalu, Studiju B i da bude na Diskomeru.

• Koliko je tada muzika bila važna za politički trenutak, budući da su vaše pesma korišćene tokom protesta 2000?

Roman: To se isto slabo zna, da mi nikada nismo „aminovali“ korišćenje tih pesama, i nikada nismo učestvovali u tome. Nismo išli na turneje „Izađi na crtu“. Mi smo jedini bend koji nije bio pozvan i nije hteo da učestvuje u tome, a naše pesme su se koristile. Naša osnovna ideja je bila da muzika i ono što radimo nema nikakve veze sa politikom.

Dušan: Kao pojedinci, imali smo svoje stavove i učestvovali smo, ali ne i kao bend.

Roman: Mnogi bendovi koji su prvih par godina živeli od te političke atmosfere dozvolili su da budu izmanipulisani i ubrzo su nestali. Mi posle 20 godina možemo da napravimo koncert i da nam niko ništa ne zameri. Nismo hteli time da se bavimo. Možda smo nešto izgubili, ali lično se lepo osećamo zbog toga i mirno spavamo.

• Da li rokenrol uopšte može danas da pozove na nekakav bunt?

Roman: Može ako je nezavisan. Situacija u kojoj se mi sada nalazimo, može da bude nekom prst u oku jer nismo klasifikovani ni na jednu stranu. Onog trenutka kada ti postaneš deo neke kampanje, ti si samo jedan od vojnika neke stranke, to više nije to. Mislim da samo neko ko ima neki nezavisan stav, može nešto da pokrene.

Dušan: Mi isuviše poštujemo to što radimo – bavljenje muzikom – da bismo je kompromitovali na bilo koji način. Ako se nekom to ne sviđa, to je OK, ali da mi urezujemo to u neke kontekste koji nisu čista muzika, pesma i ono o čemu govori tekst, to ne.

Plejboj kao krst

 Da li ste pre 20 godina svesno birali ime, pošto ste kasnije postali jako popularni među ženskom populacijom i kako danas gledate na sve to?

Roman: Plejboj je bila naša vizija – dečko koji svira. Cane iz Partibrejkersa je tako nazvao naš album još dok smo ga snimali „Sviraj dečko“. Bili smo momci koji sviraju, jer nam je bilo jako važna ta prezentacija i to izvođenje muzike. Cane je i kasnije rekao jednu pametnu stvar: „Nazvali ste se Plejboj. Taj krst ćete nositi celog života na leđima“.