Između intimnosti i spektakla

Iako tečno govori srpski, priznaje da misli na engleskom jeziku, pa je i po tome prava građanka Evrope. Uoči otvaranja simpozijuma Proširena scenografija 2 – O umetnicima/ autorima u Vojnom muzeju na beogradskoj tvrđavi, koji se odigrava kao paralelni program Praškog kvadrijenala 2011. i okuplja više od 100 uglednih teoretičara i umetnika, razgovarali smo sa Sođom Lotker o značaju kako ovog skupa tako i samog Kvadrijenala kao i aktuelnim trendovima u scenografiji.

Projekat „Intersekcija Praškog kvadrijenala 2011“ obuhvata tri internacionalna simpozijuma posvećena scenografiji koji će se održati u Rigi, Beogradu i Evori. Koji su razlozi za pokretanje ovog projekta i šta je odredilo izbor zemalja učesnica?

– Simpozijum Proširena scenografija 2 – O umetnicima/autorima deo je projekta Intersekcija koji je Praško kvadrijenale iniciralo sa ciljem da u okviru ovog značajnog scenografskog događaja istraži fenomen prostora kao izuzetno važnog elementa u stvaranju odnosa između publike i umetničkog dela. Ovo je jedna od glavnih tema koje se kroz ceo dvadeseti vek, a pogotovo u poslednje dve decenije pojavljuje kako u pozorišnom kontekstu tako i u ostalim umetnostima – vizuelnim novim medijima, arhitekturi. U projekat su uključene mnoge značajne međunarodne organizacije – pozorišne trupe, galerije, festivali, muzeji iz cele Evrope. Praško kvadrijenale namerno se obratilo kolegama iz zemalja koje su na prvi pogled izvan centralnog evropskog ekonomskog i kulturnog kruga – Portugal, Letonija, Finska, Mađarska, Srbija i druge, jer imaju veliki intelektualni i umetnički potencijal i energiju koji esencijalno pripadaju međunarodnom projektu. Meni lično bilo je važno da mogu da povežem svoje dve „kuće“, Beograd i Prag, i nadam se da će ovaj simpozijum ojačati umetničke veze između Srbije i Evrope, otvoriti prostor za buduće projekte.

Kakav je status Praškog kvadrijenala u kontekstu evropske manifestacije i koje sve događaje obuhvata?

– Praško kvadrijenale najveća je izložba i akcija u domenu scenografije u čitavom svetu. Scenografija nije naročito popularna među ostalim oblastima umetnosti tako da se u nekim zemljama još borimo za njen umetnički status. Scenografi su nam zbog toga veoma zahvalni i na hiljade njih dolazi svake četvrte godine u Prag da izlaže ili obiđe ovu manifestaciju. Centralni događaj Kvadrijenala – izložba, prostire se na 15.000 kvadratnih metara i u njoj učestvuju umetnici iz više od 50 zemalja. Uz taj glavni program organizujemo i paralelni projekat Intersekcija – Između intimnosti i spektakla, odnosno, tri simpozijuma koji su održani ili će se održati ove godine – u Rigi (25-27. februar), Beogradu (8-10. jul) i Evori (27-29. septembar). Naredne godine planiramo da izgradimo mini gradić u centru Praga gde će biti postavljeno 30 boksova, koje mi zovemo idealnim pozorištima i u svakom od njih dešavaće se druga predstava, druga scenografija. Ovaj deo izložbe zbiva se na 2.000 kvadratnih metara i nju prati veliki broj radionica, diskusija, simpozijuma, predstava po ulicama čitavog Praga.

Evropska komisija podržala je simpozijum Proširena scenografija. U čemu je po vašem mišljenju prepoznala vrednost ovog projekta?

– Neki glavni uslov za dobijanje fondova od Evropske unije nije samo umetnički kvalitet i kvalitet ideja već i dobra saradnja organizacija uključenih u projekat, a uslov je da uvek mora da ih bude minimum pet iz različitih zemalja. Mi smo namerno tražili organizacije iz zemalja koje ne pripadaju glavnim kulturnim centralama Evrope, i mislim da smo u projektu uspeli da dokažemo da one sarađuju sa nama na svim nivoima.

Zbog čega su Letonija, Srbija i Portugal odabrani za mesta održavanja teorijskih simpozijuma?

– Ove tri zemlje imale su najbolje prezentacije na Kvadrijenalu 2007. i osetili smo da su jake u polju scenografije, a takođe smo želeli da istok, zapad, sever i jug budu jednako zastupljeni u projektu.

Može li se onda reći da je mobilnost kultura jedna od glavnih stavki koja preporučuje današnje projekte u domenu kulture pred Evropskom unijom?

– Upravo tako. Jedna od najvažnijih pretpostavki za projekat jeste da umetnici iz raznih zemalja zajedno nešto rade i da imaju prezentacije u raznim zemljama. To ne može da bude projekat koji je samo vezan za jedan centar. Uz imena umetnika više i ne stavljamo zemlje iz kojih potiču, jer evropski umetnici su obično rođeni u jednoj zemlji, žive u drugoj, a osećaju se kao pripadnici neke treće države. Lično, zaista, mislim da zemlja ne određuje čoveka, a naročito umetnika, čija je pokretljivost u Evropi posebno velika.

Šta su aktuelni trendovi i problemi u scenografiji danas i koja pitanja pokreće tema projekta „Intersekcija – Između intimnosti i spektakla“?

– Trenutno smo najviše usmereni na nešto što je ostatak modernističkog doba, a to je opsesija autentičnošću i istinom. To je imalo uticaja da se krajem 20. veka pojavio trend i nešto što ja zovem istinskom, interaktivnom publikom, istinskim glumcima ili naturščicima (community theatre) i istinskim prostorom (site specific). Pozorište se dugo tretiralo kao iluzija i to jeste aktuelan problem. Ipak, u pogledu scenografije mislim da je vizuelna umetnost, pogotovo instalacija, otišla korak dalje u odnosu na pozorište. Naime, u vizuelnom stvaralaštvu jedan umetnik radi i sam odgovara. Pozorište pomalo kasni jer mnogo ljudi mora da se dogovori oko jedne stvari, a svugde u Evropi se vezuje i za arhitekturu tako da ni finansije ne dobijaju pozorišne trupe, nego zgrade. Tema Između intimnosti i spektakla važna je jer preispituje veoma delikatan odnos na relaciji publika – delo, pokušavajući da odgovori na pitanja kao što su – može li se između publike i dela uspostaviti intimnost, da li spektakl predstavlja uvek nešto grandiozno i podložno političkoj upotrebi, da li publika kao i performer mogu istovremeno da egzistiraju u intimnom ja i spektakularnom ja, a da pri tom zadrže odgovornost za svoje postupke u stvaranju uzajamnog odnosa.

Kako vidite dosadašnje rezultate Praškog kvadrijenala i koji su budući ciljevi ove manifestacije?

– Značaj Praškog kvadrijenala ogleda se ne samo u razmeni ideja nego i tehnologija koje su veoma važne za scenografe i zbog toga nastojimo da stvorimo što više prostora za razne sastanke i diskusije gde bi se ljudi sretali i razmenjivali svoja iskustva. Kvadrijenale je već ostvarilo značajan uticaj u tom smislu što je za 40 godina svog postojanja doprinelo da sam termin scenografija bude zastupljeniji, ali i pravilno shvaćen. Scenografija se danas razume kao kompleksna aktivnost, a ne kao puka dekoracija scene kako se ranije pogrešno mislilo. Takođe, neprestano ističemo interdiscplinarnost scenografije. Do pre 15 godina Kvadrijenale je predstavljalo dramsku scenografiju u tradicionalnom smislu gde je publika bila odvojena od same scene, a danas pokušavamo da istražimo u kakvim sve prostorima se scenografija nalazi i kakve sve odnose formira sa publikom. Važan zadatak Kvadrijenala jeste i da ispita na koji način je danas najbolje izlagati scenografiju, budući da ne možete nikad da je predstavite u celini, pošto je velika, a i kada to učinite nedostaju telo, kostim, svetlo… Upravo zbog toga se sada borimo za novi kontekst scenografije umetničkog dela, a da to ne bude samo dokumentacija, već da recikliranjem starog dela stvorimo novo.

„Intersekcija“ u teoriji i praksi

Projekat Intersekcija – Između intimnosti i spektakla sastoji se iz teorijskog i umetničkog dela. Teorijski čine tri simpozijuma, a umetnički kompleks više od 30 umetničkih instalacija i izvođenja umetnika iz celog sveta. Premijera ovog dela projekta zakazana je na Praškom kvadrijenalu naredne godine, u terminu od 16. do 26. juna. Nakon toga, deo instalacija biće predstavljen u gradovima širom Evrope, a u Beogradu tokom Belefa.