Još jednom se pokazalo da u važnim nacionalnim poslovima nije uvek problem u brdu, ponekad je u teretu

Sindikat je jedna od organizacija civilnog društva. Razlikuje se od ostalih po tome što predstavlja određeno članstvo, čak poimenično pojedince ili njihove lokalne organizacije, dok ostale nevladine organizacije zastupaju opšte društvene, ekonomske, socijalne ili političke interese, bez obzira na koliko se pojedinaca ti interesi odnose i da li zainteresovani žele da ih neko zastupa ili ne. Nevladine organizacije, u nekim situacijama, mogu, kao i sindikati, zastupati i pojedince, ali samo pred političkim i institucijama vlasti i sudstva. I, tu je kraj bliskosti sindikata i drugih organizacija civilnog društva. Sve ostalo, a, naročito istorija, suštinski ih deli. Naravno, da te podele ne mogu i ne smeju da utiču da se njihovi razuđeni kapaciteti što češće ne nađu na istom poslu. Naročito kada je reč o društvima kao što je danas srpsko – nedefinisano u shvatanjima demokratije, sa političkim strankama sa veoma malo ili nimalo politike u opisu njihovih dnevnih i dugoročnih poslova i sa ekonomijom koja, uglavnom, ne komunicira sa tržištem, već, prevashodno, sa uskim krugovima vlasnika kapitala i njihovim političkim serviserima. Posebna platforma za saradnju asocijacija civilnog društva, kada je o savremenoj Srbiji reč, jeste njena bliska istorija čiji neki važni segmenti i dalje odbijaju da postanu istorija.
Sindikat je, najgrublje rečeno, jedan od proizvoda razvijenog kapitalizma. Nastao je kada je kapitalizam, opet najgrublje rečeno, zahvaljujući velikim tehnološkim skokovima s kraja 18. i sredinom 19. veka, obezbedio sebi nov kvalitet – da novom tehnološkom dinamikom nametne visoke standarde produktivnosti, a jasno stavio do znanja da namerava da zadrži pravo da nagrađuje kao da se ništa nije desilo. Pored toga, ono što se danas zove bezbednost i zdravlje na radu bilo je potpuna nepoznanica. Iako su nove tehnologije, pogotovu tehnologije tog doba, same po sebi povećavale stare rizike i uvodile nove, kapital je to smatrao uobičajenim rasturom inputa, nužnošću koja ide uz nove tehnologije. To što je taj rastur često podrazumevao gubitak ljudskog života ili proizvodnju bogalja, moral tog vremena nije poznavao kao vrednosnu kategoriju. Upravo na tome nastaje društvena snaga sindikata i, poučeni i povedeni tim primerom, na toj novoj platformi morala, stvaraju se i nove ideologije – nastaje levica. Javlja se platforma zasnovana na premisi da rad nije roba, a da vlasnik radne snage nije rob. Provokacije da je rad, možda, ipak roba, a da je radnik samo novo ime za najamnika bez prava, od tada nikada nisu prestale. Menjale su se samo forme, sve uspešnije sakrivajući suštinu.
Ono što je izvesno jeste da sindikati sve teže razotkrivaju suštinu, sve manje ih ljudi čuje kada u tome i uspeju, a strankama levice kao da odgovara situacija da samo vezuju mašnice na nove forme sakrivanja stvarnosti, gunđajući, ponekad, kako je nekada bilo lakše – bilo je manje mašnica, ali su bile veoma efikasne. Socijalizam, recimo.
Ali, natrag, u Srbiju. Srbija je, dakle, nerazvijeno društvo, sa nerazvijenom ekonomijom, demokratijom i političkim sistemom. Kakvi su, dakle, sindikati u Srbiji? Razvijeni? U vreme kada je nastajala novija srpska istorija, čiji bitni segmenti, kako već rekosmo, uporno predstavljaju i sadašnjost, jedan deo Srbije je odbijao da nam se desi baš takva istorija. Možda najvažnije pitanje danas i, što je apsurdno, svejedno kakav odgovor na to pitanje dobijemo, jeste to koliki deo te Srbije zna da nam se to ipak desilo, pa, čak, da je to i sadašnjost i koliko ih ima među njima kojima to smeta. Odnosno, koliko nas ima spremnih da priznamo da naš projekat „druge Srbije“ nije uspeo, istina, nije ni one „prve“. Drugim, rečima, nemamo ni „prvu“, ni „drugu“ Srbiju. Još uvek smo negde između njih dve, stešnjeni između neiživljene prošlosti i manjka vizije budućnosti. Kao da moramo paralelno da odradimo i jedno i drugo.
Šta je, onda, u takvom pocepanom svetu racionalnog i iracionalnog posao sindikata. Da beleži i analizira, svakako. Da traga za izlazima, no, ovo traganje je mnogo drugačije od redovnih traganja drugih sindikata u razvijenim društvima koji iznalaze nove identitete u uslovima globalizacije. Ovo traganje je drugačije i znatno teže jer, prvo, nema repere koje, recimo, daju globalizacioni procesi, i, drugo, ono nikako ne sme da izgubi iz vida prethodno pitanje – šta je u okruženju nerazrešena prošlost, a šta provokacija budućnosti. Istovremeno, tekući poslovi zaštite članstva od svakakvih i masovnih kršenja osnovnih prava, ne sme da zataji. Ogroman, veoma odgovoran i, uglavnom, nevidljiv posao. Dok se Sizifu stena kotrljala niz brdo pre nego što bi je dogurao do vrha, ovde se Sizif skoro i ne vidi. Koga je zapravo u Srbiji briga što je građjanima, pa, dakle, i onima koje predstavlja sindikat, toliko loše i toliko dugo loše. U svetu je poznato da se u izbornoj kampanji svašta obećava. U Srbiji se dešava da jedna velika stranka, posle izbora počne da obećava nešto što nije pominjala pre izbora. Čak čitava jedna post-izborna koalicija počne da govori o socijalnoj pravdi, samo zato ne bi li odobrovoljila jednu članicu koalicije. A, tek što je njoj do pravde, posebno socijalne! Jer, ne treba zaboraviti, još uvek živimo u prošlosti koju su oni stvorili. I, ko će onda da vidi srpskog Sizifa i onu njegovu stalno rastuću stenčinu socijalne nepravde.