Ka socijalno-tržišnoj ekonomiji

Ovo u Nemačkoj dobija i multikonfesionalne i teorijske osnove u društvu. U nauci su to bili ordoliberali Frajburške škole oko Valtera Ojkena i drugih poznatih imena, a u politici reformatori poput Ludviga Erharda i Konrada Adenauera u okviru Hrišćansko-demokratske unije. Tako Miler Armak svoju inspiraciju nalazi u političkom teoretičaru Maksu Veberu, i dalje u Žanu Kalvinu rodonačelniku protestantskog kalvinizma. Isto tako, Konstantin fon Dice i Fridrih Karenberg doprineli su teološkom učenju evangelističke crkve ka socijalno-tržišnim principima protivno dotadašnjem čestom konzervativno-luterovskom obožavanju države, dok je kardinal Jozef Hefner, uz pomoć jezuite Osvalda fon Nel-Brojninga i Johanesa Mesnera, teorijski i praktično usmeravao Katoličku crkvu ka ovim principima izvlačeći je iz jakog nasleđa nacionalsocijalizma. Ludvig Erhard i Konrad Adenauer bili su vizionari time što su predstavnicima ordoliberalne Frajburške škole obezbedili i dodatni uticaj kroz Naučni savet u Saveznom ministarstvu za privredu – formirajući vrhovni autoritet za nezavisno i stručno političko savetovanje i postojanost u vođenju ekonomske politike. Svakako veliku ulogu je imala i izgradnja potpuno novih institucija u Zapadnoj Nemačkoj koja je uz resurse Maršalovog plana obezbedila neophodnu efikasnost, nasuprot bivšoj slabosti institucija Vajmarske Nemačke. Treba napomenuti da se u posleratnoj Italiji u reformatore ovog tipa ubraja Luiđi Ajnaudi, u Francuskoj – Žak Rijef, a u Austriji – Rajnhard Kamic.

Socijalno-tržišna ekonomija stalna je težnja ka izgradnji neophodnih uslova i ka pravovremenim rešenjima. Neki od fundamentalnih principa jesu: tržišna privreda na visokoj konkurenciji bez političkih cena, državnog protekcionizma i subvencija (za izvozne stubove tranzicione privrede danas je izuzetak); bez kartela i monopola (zaštita konkurencije); uspostavljanje kritički argumentovanog društva; protivljenje uspostavljanju „uskih grla“ u snabdevanju i zapošljavanju; za monetarnu stabilnost (uz nisku inflaciju); bez oporezivanja štednje i njenih prihoda jer predstavlja dupli porez; uz manji porez na zarade i dobit a veći na potrošnju (PDV); progresivan porez na nekretnine; šira liberalizacija spoljne trgovine; kolektivna evropska bezbednost; minimalno socijalno osiguranje za 10 odsto najsiromašnijih (na osnovu socijalne karte); nepovredivost privatnog vlasništva; sloboda i sigurnost ugovaranja; postojanost ekonomske politike; socijalna savest koja zabranjuje pokrećući javne investicije trpljenje masovne nezaposlenosti („širokog fronta“ neaktivnosti tržišta); princip dvojnog obrazovanja za profesije (teorija i praksa); jednake startne mogućnosti u društvu; jačanje slobodne inicijative pojedinaca uvek i shodno rezultatima dokle god je to moguće u okviru sistema (manja javna potrošnja) itd. Svakako, više informacija o ovom privrednom stilu može se naći u Leksikonu socijalno-tržišne privrede u izdanju Konrad Adenauer Štiftunga.

Socijalno-tržišna ekonomija je najviše priznato načelo u izgradnji tržišta Evropske unije. Ovo načelo danas je svakako suočeno sa višestrukim izazovima, kako unutrašnjim (Grčka i druge zemlje evrozone u dužničkoj krizi), tako i spoljašnjim (posledice svetske ekonomske krize). Predvodnik EU doslednosti u principima socijalno-tržišne ekonomije je svakako Nemačka. Kancelarka Angela Merkel, ne slučajno, preduzima danas korake ka većoj finansijskoj disciplini u okviru evrozone, i na uspostavljanju evropskih agencija za bonitet. Evropska unija traži nepristrasno merenje boniteta na svetskom tržištu, nakon što su anglo-američke agencije svojim merenjem u korist nerealnih pozicija njihovih privrednih faktora pomogle umnogome i piramidalni kolaps svetskog finansijskog sistema.

Betelsmanov prelazni indeks za stanje tržišne ekonomije zakasnelih država u tranziciji (poput Srbije) iznosi 8.0. Srbija je sa Albanijom (indeks 6.8) na samom začelju u Jugoistočnoj Evropi, a jedino ispred BiH (6.4) i tržišta Kosova (6.0) sa nižim indeksom u 2010. godini. Između 2008. i 2010. godine Srbija je pala po ovom indeksu sa 31. na 33. poziciju globalne liste država u procesu tranzicije. Hrvatska je kao i Slovačka imala značajan napredak do 2003. godine, a Češka, Makedonija, Bugarska i Rumunija do 2008. godine. Srbija po ovom indeksu ima slabije razvijenu tržišnu ekonomiju sa mnogim sistemskim slabostima i sa lošim pokazateljima u: visokim socioekonomskim barijerama, razvoju tržišno orijentisane konkurencije, antimonopolskoj politici, bankarskoj podršci, svojinskim pravima, imovini privatnih preduzeća, razvoju mreže socijalne sigurnosti, razvoju jednakih mogućnosti, ekonomskih performansi i održivosti (životna sredina, obrazovna politika i istraživanje i razvoj). Slovačka ima loše rezultate u održivosti, a Hrvatska u ekonomskim performansama.

Nemački investitori prema anketama na početku 2011. godine u 30 odsto slučajeva smatraju da su mere za razvoj tržišta u Srbiji povoljne, u Hrvatskoj u 50 odsto slučajeva, a u Slovačkoj u 75 odsto slučajeva. Pored Kine, Rusije i Latinske Amerike zainteresovani su i za stabilna tržišta u Istočnoj Evropi. Koliki je značaj nemačkih investitora govori podatak da oko 400 nemačkih kompanija radi danas u Slovačkoj – samo 150 u Srbiji (iako je veće tržište), zapošljavajući oko 80.000 ljudi (13.000 u Srbiji). Kad je reč o izvozu, 21 odsto Slovačkog izvoza ide za Nemačku (10.5 odsto srpskog).

S druge strane, nemački partneri u procesu EU integracija Srbije dobronamerno upozoravaju – Nećete iskoristiti prednosti ulaska u EU ako nemate socijalno-tržišnu ekonomiju! EU integracije će u dugogodišnjoj i bolnoj tranziciji postati umnogome samo privilegija za mnoga „uska grla“ na vašem tržištu, a „široki front“ nezaposlenosti ostaće i dalje vaš teret! n

Autor radi u Centru za studije dobrog upravljanja iz Beograda