Kad biznismen preuzme redakciju

A kakva je situacija kada je reč o vlasništvu? Svakakva. Došlo je do grupisanja vlasništva u rukama manjeg broja ulagača, od kojih je retko ko iz novinarske branše. Kakvi su stvarni efekti te privatizacije? Nazire se pad tiraža kod pojedinih listova, raspad redakcija zbog svađa i podela ali i poništavanje kupovine. Devastirane redakcije, sa polomljenim stolicama, nakrivljenim stolovima i neispravnom instalacijom predstavljaju samo upečatljivu scenografiju mnogo ozbiljnijeg urušavanja novinarske profesije.

Novinarka Žužana Srenčeš, autor studije „Vojvođanski mediji – politički kompromis ili profesionalno izveštavanje“, kaže da nisu postignuti ciljevi privatizacije a to je deetatizacija medija, distanciranje od centara državne, političke, ekonomske i druge moći.

– Zahvaljujući centralizaciji novca i moći, Vojvodinom dominiraju beogradski mediji – objašnjava Žužana Serenčeš.

Prema njenom uvidu u medijsku scenu, izuzetno je mali broj medija u Vojvodini u kojima su same njihove redakcije, odnosno konzorcijumi zaposlenih, postali novi vlasnici. Prosto bode oči ovakav podatak jer se zna da su u mnogim redakcijama baš novinari bili zainteresovani da postanu vlasnici. Strategiju organizovanog učešća u kupovini spremali su zaposleni u „Somborskim novinama“, nedeljniku „Zrenjanin“ i u nedeljniku „Pančevac“, u kome se dve trećine zaposlenih udružilo u konzorcijum sa namerom „samoorganizovane odbrane od nepoželjnih kupaca“.

– Slučaj neuspele privatizacije „Pančevca“ zaslužuje posebnu pažnju, budući da se radi o listu koji je na aukciji, uz oštro nadmetanje, prodat po astronomskoj ceni od gotovo 2,2 miliona evra vlasnici iz porodice koja se bavila poslovima i biznisom u oblasti agrara. Sve to zajedno otvara ne samo dilemu o tome koji su stvarni ili prikriveni motivi kupaca medija, ili kakva je sudbina privatizovanih medija u kojima nove „gazde“ zanima isključivo profit, nego i o tome koji su razlozi što je država punih 11 meseci tolerisala neispunjavanje obaveza vlasnika najskuplje prodatog lokalnog lista u Srbiji pre nego što je poništila privatizaciju. Dakle, lokalne medije pokupovali su ljudi različitih profila i profesija, a među njima je najviše onih koji nemaju nikakve veze s novinarstvom i medijima. Tek simbolična zastupljenost samih redakcija i ljudi iz medijske struke među novim vlasnicima medija pokazuje u startu slabe šanse novinarske „branše“ da pariraju ali i slabost privatizacionog modela po kojem su mediji prodavani po kriterijumima kao za bilo kakva druga preduzeća, za koja je na aukcijama jedino važno ko nudi veću cenu – kaže Žužana Serenčeš.

Ispada tako da država poljoprivredniku omogućava da dođe do traktora uz pomoć subvencija, ali za novinare nema nikakvih pogodnosti, navodi se u analizi privatizacije vojvođanskih medija i naglašava da su izostala bilo kakva stimulativna sredstva za učešće novinarske profesije u vlasničkoj transformaciji medija. Pokazalo se da privatizacija lokalnih medija u Vojvodini u brojnim slučajevima nije donela očekivano povećanje nivoa nezavisnosti i slobode tih medija, odnosno bolji kvalitet i profesionalizam novinara koji u njima rade, nego su privatizacioni procesi kod štampanih medija bili praćeni često i lomovima, koji su rezultirali cepanjem redakcija i formiranjem novih listova, od kojih je većina ugašena zbog ekonomske situacije. Simptomatično je iskustvo Zrenjaninskih novina, koje su nakon dve godine izlaženja ugašene ad hoc.

– Nikada nismo imali uvid u prihode i troškove, u marketing i stvarne pokazatelje prodaje našeg izdanja, sem očigledne činjenice da su građani kupovali i čitali list. Ostala je sumnja u stvarne razloge Dnevnik presa da ugasi novine – objašnjava zrenjaninska novinarka Nadica Jakovljev.

Poseban slučaj je Radio Srbobran, koje je uspeo da odoli različitim političkim pritiscima. Većinski udeo kapitala Radio Srbobrana je za 580.000 dinara na aukciji, početkom novembra 2007. godine, uspeo da kupi konzorcijum zaposlenih koji je formirao novinar Ivica Šmit, da bi konzorcijum radnika krajem 2008. godine, kupovinom udela iz privatizacionog registra Akcijskog fonda, zaokružio svoje stopostotno vlasništvo. Karakteristično za tu privatizaciju je da su radnici pozvali OEBS i zatražili da nadgleda proces privatizacije.

– Počeli su u redakciju da nam dolaze navodni biznismeni, koje smo doživljavali pre kao ljude kojima bi bilo mesto u rubrikama o kriminalu i crnim hronikama. U pitanju su bili očigledni politički interesi pojedinih moćnika. Zainteresovani su se pozivali na podršku različitih lokalnih političara, a neki su bili toliko bezobrazni da su u redakciju dolazili sa majstorima i planovima za renoviranje prostora. Pozvali smo OEBS da nadgleda situaciju, u nadi da ćemo na taj način uspeti da se odbranimo i uozbiljimo proces – kaže direktor Radio Srbobrana Ivica Šmit.

Umrežavanje tajkuna bliskih DSS-u

Jedna od karakteristika medijske scene u Vojvodini je umrežavanje koje se desilo uporedo sa procesom privatizacije lokalnih listova. Konzorcijum Vojvodina info okupio je vlasništvo lokalnih i regionalnih listova iz većine velikih vojvođanskih gradova – Kikinda, Sombor, Zrenjanin, Novi Sad, Bačka Palanka, Subotica, Vršac. Konzorcijum su formirali Dušan Stupar, biznismen iz Beograda, Nenad Rončević, preduzetnik iz Novog Sada, Srđan Vučurević, vlasnik ranijeg novosadskog In radija, kao i Predrag Mališanović, a u vreme aukcijskih prodaja listova, član konzorcijuma bio je Miodrag Nikić, raniji vlasnik novosadskog „Građanskog lista“. Sa stanovišta prvenstvenog cilja vlasničke transformacije medija, a to je potreba njihovog distanciranja od bilo kojih centara moći i stvaranja uslova za slobodno, profesionalno i nezavisno informisanje, koncentracija brojnih lokalnih listova u rukama istih vlasnika u okviru konzorcijuma „Vojvodina info“ ima posebnu težinu, navodi se u analizi Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine i ističe da su članovi tog konzorcijuma i u javnosti dovođeni u blisku poslovnu i političku vezu sa jednom političkom opcijom, ili prvenstveno jednom političkom strankom (DSS), čak i sa određenim državnim službama. Funkcionisanje ovog konzorcijuma i njihovih listova može se posmatrati i kao tipičan primer interesne povezanosti tajkuna, političkih klanova i medija.