Kafa u balkanskoj krčmi

Grujica Spasović: Danas, uprkos njima – prvih hiljadu dana (26)

Grujica Spasović prvi je glavni urednik lista Danas. Objavljujemo izabrane odlomke iz njegove knjige „Danas, uprkos njima – prvih hiljadu dana“. To je izuzetno dokumentarno štivo. Govori o prvih hiljadu dana izlaženja našeg lista, od 1997. do 2000. Autor daje svoje viđenje, prožeto vrednim dokumentima, fotografijama i Koraksovim karikaturama o tome kako smo preživeli „olovne godine“ Miloševićevog režima.

„‘Znate li šta je demanti? To je – kako je govorio Duško Radović – kada se popnete na vrh Beograđanke, odatle prospete džak perja, pa onda siđete i skupljate – pero po pero. Sa stavovima se polemiše, a zbog neistina se ide na sud.

Tako je prošlog utorka, na televiziji Studio B, govorila glumica Ljiljana Blagojević, inače gradski sekretar za kulturu. Onda je, ipak, skupila perje i u sredu ga donela u redakciju Danasa. Popili smo kafu, pokušali da razgovaramo o razlozima koji su gospođu Blagojević nagnali da tuži Danas zbog objavljivanja saopštenja opozicione Vlade za Beograd o situaciji u kulturi, a onda smo, u dva nastavka, u četvrtak i petak, u celini objavili njen odgovor o listu i – kako je napisala – ‘jednoj političkoj partiji u nestajanju’.

Usledile su burne reakcije. Više stotina čitalaca i prijatelja lista, oštro je protestovalo i zbog kafe, i zbog razgovora, i zbog objavljenih fotografija, i zbog teksta. ‘To je čist mazohizam!’ ‘Zašto vam demanti nije donela pre nego što vas je tužila sudiji za prekršaje po zloglasnom Zakonu o informisanju?’ ‘Njeno ime ne treba više ni pominjati, niti gledati njene predstave i filmove’. ‘To je samoponižavanje redakcije i potcenjivanje čitalaca’. Itd i tome slično.

Očigledno je u pitanju krupan nesporazum. Ključ za razumevanje uređivačke politike ovog lista zove se tolerantnost. Isključivost je glavni razlog pakla u balkanskoj krčmi. A mi bi, bar da probamo, da iziđemo napolje i da se civilizovano ponašamo. Možda neće škoditi.

U svakom slučaju, naši čitaoci su i u ovoj nesrećnoj prilici dobili veliku satisfakciju. Naime, po našim saznanjima, listovi Blic i Glas javnosti imaju bar desetak puta više čitalaca nego Danas. Ipak, za isti prekršaj, ova dva lista su zajedno manje kažnjena nego list Danas. Sudija za prekršaje je ocenio da je čitanje ovog štiva pedesetak hiljada čitalaca lista Danas nanelo više ‘duhovnog bola’ gospođi Blagojević nego pola miliona čitalaca Blica i Glasa.

Da li smo, po bilo kom zakonu, bili obavezni da objavimo odgovor Ljiljane Blagojević? Nismo. Objavili smo ga jer smo slobodno doneli takvu odluku, jer je ovaj list i nastao da njegovi novinari ne bi svirali u orkestru i pevali u horu (iako je Blagojevićeva ubeđena da smo deo ‘orkestrirane kampanje’ protiv nje). Da smo se držali Zakona o informisanju, ovaj tekst nije ni smeo da bude objavljen. Jer, kako u 24 sata dokazati da je Demokratska stranka – ‘politička partija u nestajanju’. Ili, morali bismo prvo da utvrdimo kome, kada, gde i šta je tako ružno rekla njena koleginica Mirjana Karanović. Ili, da prethodno napravimo istraživanje i utvrdimo da li je tačno da je Vuk Obradović ‘u javnosti poznat kao Vuk od Knina’. Ako nešto citirano nije istina, po ovom anticivilizacijskom zakonu, odgovaraju novine, ne polemičar.

Gospođa Blagojević piše: ‘Ma kakav taj zakon o štampi, gospodine Spasoviću, bio, ja u ovom trenutku drugi nemam. Taj zakon možda jeste manjkav, ali je jedini koji ima moja zemlja i sve dok se on ne promeni, štiteći svoj dignitet, koristiću njega’. Ovo, jednostavno, nije tačno. Upitajte, gospođo Blagojević, potpredsednika srpske vlade, po kom zakonu pokušava jednog izdavača da pošalje na pet meseci u zatvor, ili njegovog kolegu u saveznoj vladi, po kom zakonu pokušava da naplati čak pet miliona dinara od jednog beogradskog nedeljnika. Saznaćete da ima i drugih zakona, po kojima se sporovi vode pred redovnim sudom.

U jednom trenutku iskrenosti, Ljiljana Blagojević nam je u redakciji priznala: ‘Svi smo mi izgleda žrtve’. Ovde možemo da se složimo jer nećemo da verujemo da je reč samo o naručenoj i dobro plaćenoj ulozi. Međutim, ‘duhovni bol’ Ljiljana Blagojević platiće ponekim zviždukom na predstavi, a naš ‘finansijski bol’ (400.000 dinara) veći je od četvoromesečnog platnog fonda za zaposlene u redakciji. I to samo zato što smo objavili stav jednog relevantnog političkog subjekta – makar i u ‘nestajanju’ – o stanju u kulturi Beograda. A to je bio, jeste i biće naš posao (‘All the News that’s Fit to Print’) od kojeg nećemo odustati sve dok nam ne odnesu i poslednji kompjuter, i ceo tiraž bace u staru hartiju.

Zato ne mogu ništa ni da dodam ni da oduzmem onome što smo već napisali prošlog ponedeljka: ‘Više nije važno da li je Ljiljana Blagojević upropastila ili unapredila kulturu Beograda. Nije ni bitno da li je ili nije član Patriotskog saveza. Važno je da je jedna glumica neopozivo i na velika vrata ušla u istoriju – ne pozorišta – nego srpskog novinarstva’.“

(22. mart 1999)

Nastavlja se