Kako su komunisti postali birokrate

Birokratske vrednosti su našle svoje opravdanje u potrebi organizovanja pokreta i borbe protiv fašizma, a kasnije u uspostavljanju vlasti i u organizovanju države. Ova dva skupa raznorodnih vrednosti koegzistirala su u ravnoteži dok je društvo bilo izloženo jakim izazovima kao što je nedovoljan moralni kapacitet društva pre Drugog svetskog rata, borba protiv fašizma, odvajanje od staljinizma i osvajanje međunarodne pozicije Jugoslavije. U tom periodu ravnoteže ovih vrednosti, komunistički pokret je ostvario značajne rezultate. Međutim, pomenuti sistem vrednosti sadrži strukturalne nedostatke koji su se vremenom pokazali.

* * *

Iznoseći neka svoja sećanja o borbi komunista za ostvarenje boljeg sveta, Olga Ninčić Humo je rekla da je još za vreme rata negodovala što su u Vrhovnom štabu NOB-a postojale tri kuhinje različitog nivoa kvaliteta. Negodovala je i zbog pompeznih i kitnjastih uniformi, koje je rukovodstvo dobilo iz Sovjetskog Saveza.

Već tada su postojali ljudi formalistički nastrojeni. U to vreme, jednom prilikom, Olga je Milovanu Đilasu na parčetu papira poslala poruku: „Đido, Stari (Tito p.a.) hoće da razgovara sa tobom“. Đido je svaku njenu reč crvenom olovkom podvukao i vratio papir. Dobio je nazad potpuno formalizovan poziv sa punim imenima i zvanjima.

Đilas je voleo i da poseduje lepe stvari. Video je na Olginoj glavi lepu krznenu šubaru i tražio da mu je da. Tu šubaru su joj roditelji, iz Kaira ili Londona, ko zna kojim kanalima doturili, jer su se brinuli za njeno osetljivo zdravlje. Olga mu je dala šubaru. Posle rata, jednom prilikom, Đilas nas je posetio u Sarajevu i video u dvorištu jednu srnu koju je moj otac od nekoga dobio na poklon. Tražio je da mu damo srnu i moj otac mu je dao.

* * *

Kada je rukovodstvo počelo da se useljava u vile Olga je prva negodovala ali naravno bez nekog rezultata. Sama je svaki luksuz proživela, prevazišla ga i smatrala je da useljavanje u vile ne odgovara ciljevima za koje se bore i da to narod neće prihvatiti. Dobijala je odgovor : Mi smo narodu toliko dobra učinili da je to sitna stvar koju nam narod neće zameriti. U to vreme, kada je ona pokazivala svoje nezadovoljstvo, Milovan Đilas se useljavao na imanje njenog oca, Momčila Ninčića, koje je smatrano jednim od najlepših na Dedinju i koje je Momčilu oduzeto.

* * *

Milovan Đilas je u jednom momentu došao do stava da je neotpornost rukovodstva prema izazovima materijalnih dobara smetnja u daljem razvoja društva. On je javno izneo svoj kritički stav, ali u jačoj dozi nego što je postojala sposobnost prihvatanja i bio, nažalost, odbačen, i nije više mogao da utiče na sudbinu zemlje. Rukovodstvo je lakše izlazilo na kraj sa disidentima nego sa onima koje su zvali unutrašnjom opozicijom.

1990. godine Olga i ja smo imali razgovor sa Milovanom Đilasom. Sreli smo jednog odmerenog, mudrog, starijeg gospodina. Težak životni put i inteligencija koju je posedovao stvorili su zrelog čoveka, širokih pogleda. Za presudu Momčilu Ninčiću, Olginom Ocu (koji je 1946 u odsustvu osuđen na dugogodišnju kaznu zatvora) rekao je da se radilo u potpunosti o političkoj presudi jer je trebalo diskreditovati najuglednije srpske političare. Đilas nam je ispričao i jedan interesantan detalj. Kada je uhvaćen Draža Mihajlović, Tito je užem sastavu rukovodstva predložio da se inscenira da je otet od neke zapadne obaveštajne službe i da se pusti na Zapad. Svi su skočili: Ne! – kako tako nešto da opravdamo našim članovima i narodu s obzirom na zločine koje je počinio.

* * *

Tokom vremena dobar deo komunista se preobratio u birokrate, odnosno tu je našao sebe. Mali broj je ostao da se bori za ostvarenje moralnih vrednosti. Jedan deo je ostao vezan za dogmatiziranu socijalističku ideologiju – njima nije lako bilo da se približe objektivnom pogledu na svet.

Takav je bio Miloš Minić. I sa njim smo razgovarali Olga i ja 1990. godine. Hteli smo da čujemo od aktera osude Momčila Ninčića, Olginog oca, razloge za osudu, jer je ta osuda, kako je rekla, pala kao bomba na njenu dušu i ostavila trajnu pustoš. Miloš Minić, kao tužilac na tom suđenju, bio je prava osoba da nam da odgovor. Nažalost, on je ponovo, kao i 1946. godine, ovog puta pred Momčilovom ćerkom i unukom, pokušao da dokaže Momčilovu krivicu. Prvo se petnaest minuta okretao po stanu pokušavajući, bezuspešno, da nađe presudu, i onda je kao glavni argument izneo: ne znate vi kakva je zverstva Draža Mihajlović pravio po Srbiji – morali smo da osudimo vladu u kojoj je on bio ministar . – Ali vi niste osudili vladu nego ste samo izabrali pojedine ministre i među njima Momčila koji je među prvima izašao iz te vlade. On je za ostale ministre, sem za Slobodana Jovanovića i Milana Grola, sa kojima je bio prijatelj i koji su ga i naterali da uđe u tu vladu, smatrao da su rogovi u vreći i da predsednika vlade Simovića treba dati na sud posle rata. Momčila su za vreme Drugog svetskog rata podjednako uvažavali i sovjetski ambasador u Londonu i Čerčil. Svoj odnos prema Momčilu Čerčil je preneo i na njegovu ćerku. – Trebalo je dosta volje da Čerčil, kada je sreo Olgu u Italiji 1944. godine, u nedelju kada je sve bilo zatvoreno, uspe da nabavi zlatan medaljon na lančiću i da da se ugravira Olgi Ninčić od Vinstona Čerčila za uspomenu. – Vi koji ste osudili Momčila vi ste i društvu štetu naneli: odstranili ste čoveka sa velikim iskustvom, koji je bio daleko obrazovaniji i imao bolje razumevanje stvari od vas sudija – bio priznat u Evropi zbog svoje uloge u ujedinjavanju Evrope i imao beskrajno dobru volju. Minić je rekao nešto u smislu da je i Lazar Mojsov bio priznat van granice naše zemlje i razgovor je došao do svog kraja.

* * *

Već tokom sedamdesetih godina, široko su prevladale birokratske vrednosti. Za predstavu kako je izgledao birokrata iz tog vremena može da posluži istorija DŽemala Bijedića. Poticao je iz porodice sa problematičnom reputacijom i još u ratu je pokazivao određene moralne slabosti. Bez moralne strukture u sebi, prihvatajući samo deklarativno socijalističku ideologiju, borio se svim sredstvima za poziciju u državnom aparatu. Klanjao se do patosa onima od kojih je zavisio i bio beskrupulozan ili ignorisao, sem apologeta, sve ostale. Bez moralnih skrupula lako je među prvima skliznuo i u kriminal, što je pre njegovog slučaja za jednog funkcionera bilo skoro nezamislivo. Saradnici Stanka Bjelajca, šefa Mostarske vojne oblasti, otkrili su 1961/62. da je Bijedić bio na čelu kriminalne grupe koja je vršila malverzacije u mostarskim robnim kućama. O pojavi ove kriminalne grupe obavešten je Ivan Gošnjak i državni vrh. Bijedić je trebalo da bude skinut sa svih funkcija, ali našla se jedna osoba iz rukovodstva da ga spase. „Nemojmo njega, on je naš.“ Pokušavajući da se izvuče iz opasnosti gubljenja pozicije, Bijedića nije mrzelo da se vozi od Mostara do Trstena da bi meni, koji sam tada imao 15 godina, doneo karpuzu (lubenicu). Rekao sam, moji roditelji nisu ovde – znam, tebe sam došao da vidim. Izvadio je iz gepeka karpuzu od 20 kilograma, nosio je sto metara i sedeo sa mnom pola sata u usiljenom razgovoru. Reci tati i mami da sam bio. Kada je prevladala birokratija on je postao predsednik vlade Jugoslavije i bio jedini iz rukovodstva koji je uspeo da dovede Tita kući na ručak.

* * *

Najznačajniji pokušaj da se zaustavi proces birokratizacije, koji je išao zajedno sa procesom etatizacije, bilo je uvođenje samoupravnog sistema. Koncept samoupravljanja ima idejnu i moralnu vrednost i verovatno će služiti za humanizaciju ljudske vrste u nekoj daljoj budućnosti. U socijalističkoj Jugoslaviji uvođenju samoupravljanja najviše se posvetio Edvard Kardelj. Nažalost, sam nije bio u dovoljnoj meri samoupravljač. Od velikog broja tekstova i knjiga koje je potpisao, najveći broj su napisali članovi njegovog kabineta, s tim što je Kardelj davao ton onome što se piše. Od najpoznatije njegove knjige, Pravci razvoja socijalističkog samoupravljanja, napisao je samo jednu stranicu. U jednom momentu njegov kabinet je imao 30 zaposlenih i tada je bio veći od Titovog kabineta.

U vreme kvazi rehabilitacije moga oca dobio sam, posle dugogodišnje nezaposlenosti, zaposlenje u Centru za samoupravljanje Edvard Kardelj. To je u stvari bio Kardeljev kabinet posle Kardelja. Jedan od članova kabineta mi je pričao da Kardelja nije ni video punih pet godina, sve dok Kardelj jedne Nove godine nije obišao svoj kabinet i rukovao se sa svim saradnicima. Kabinet je bio sastavljen od sposobnih ljudi, ali neki od njih su bili idolatrijski nastrojeni. U Centru su se nalazile kao relikvije Kardeljeva torba i pisaća mašina njegove sekretarice. Nisam znao kako ta torba izgleda i jednom prilikom jedna gošća iz LJubljane je tražila svoju torbu, žurila se na avion, niko nije hteo da joj pomogne. Ja sam pogledao po sobi i pokazao na jedinu torbu koja se tu nalazila. Bila je to Kardeljeva torba. Kažnjen sam zbog nepoštovanja uspomene na Kardelja jednogodišnjom izolacijom od ostatka kolektiva time što sam premešten u magacin za tekstove, ali ovog puta ispražnjen od svih papira da ne bih nešto čitao.

* * *

Kada je dilema između birokratskih i moralnih vrednosti tog vremena u pitanju, Tito je, naravno, ključna ličnost. Dobra strana Titova bila je ta što je bio prijemčiv za moralne vrednosti, a njegova manje dobra strana je bila ta što je podjednako bio prijemčiv i za birokratske vrednosti. Kada su počele da odnose prevagu birokratske vrednosti Tito je bio slaba prepreka tom procesu. On je bio svestan kakvu ulogu njegov autoritet – koji je bio garant vrednosnog sistema i simbol dobrog dela ostvarenog – ima za očuvanje društvene i državne kohezije i stabilnosti, i najvažniji posao mu je bio da taj autoritet dalje osnaži. U tome su mu na ruku išle i istorijske okolnosti, stečen istorijski kapital, socijalistička ideologija, postojeći vrednosni sistem, kao i njegov vlastiti smisao da ostvari takvu ulogu. Ovde je osnovna slabost u tome što se radi o autoritetu personalnog tipa: sa Titovim odlaskom sistem se raspada.

Druga, još značajnija slabost Socijalističke Jugoslavije je suženost moralnog i egovrednosnog domena tako da nije bila moguća nesmetana individualizacija čoveka a time ni razvoj ličnosti do zrele osobe. Nije postojala dovoljna osnova za stvaranje trajnijeg generatora moralnih vrednosti. Postojeći vrednosni sistem je izvlačio najbolje iz ljudi, ali nije stvarao bolje ljude. Nemogućnost stvaranja nove moralne vrednosti omogućila je da postepeno prevladaju lakše ostvarive birokratske vrednosti koje su sve više određivale pojedincima poziciju u društvu, vezanu i za materijalni i drugi status. Na kraju svoje degeneracije birokratske vrednosti su uništile čitavu tvorevinu. Nosioci birokratskih vrednosti prihvatili su jaču vrednosnu vrstu: nacionalističke vrednosti – i društveni sistem se potpuno degradirao krvavim raspadom.