Kaldrma i asfalt

Kako će se okončati žestoki sukob tehničke vlade oko famoznog autoputa Horgoš – Požega? Da li je odlaganje ovog projekta „štetočinska odluka“, zbog čega „krivci treba da budu privedeni pravdi“, ili je ulazak u ovaj projekat bio „koncesija kakva nigde na svetu nije zabeležena“, pa je odlaganje mudar potez koji je zemlju spasao ogromnog rizika? A kud nas tek vodi žučna polemika oko pregoleme političke dileme nazvane Južni tok?
Možda neke od odgovora treba potražiti u novoj knjizi „Kaldrma i asfalt“ istoričarke dr Dubravke Stojanović gde ona, baveći se prošlošću, zapravo objašnjava i vreme u kome živimo. Pred nama je izuzetno zanimljiva knjiga o urbanizaciji i evropeizaciji Beograda 1890-1914. (izdavač Udruženje za društvenu istoriju, 2008.) koja na bezbroj pedantno dokumentovanih primera dokazuje da je i na prelasku vekova, kao uostalom i danas, sistem upravljanja javnim poslovima bio neracionalan, neefikasan, netransparentan.
Ova dragocena hronika o Beogradu je svojevrsna paradigma naših modernizacijskih zaostajanja: Beogradu je bilo potrebno više od 30 godina od odluke da se izgradi preko potrebna kanalizacija do završetka radova!? I ovaj značajan urbanistički poduhvat, prvorazredno higijensko i medicinsko pitanje, urađen je naglavačke: logično je bilo da se prvo uradi kanalizacija, da se uvede vodovod, što je bilo suštinsko pitanje za zdraviji život građana – hroničari beleže da su kuće bile „usađene u vlazi i plesni, a dvorišta stovarišta nečistoće… tifusna gnezda…“ Ali, u Beograd je struja stigla 20 godina pre kanalizacije!? Neracionalnosti na pretek: opštinske vlasti su godinama vodile debatu da li da se više novca da za sređivanje glavnih gradskih ulica, ključnih saobraćajnica, ili da se „krpi“ šire gradsko područje. Višedecenijska rasprava je trajala i oko dileme da li prvo uvesti kanalizaciju, pa onda srediti ulice, ili srediti ulice, pa ih posle, kad bude potrebno za uvođenje kanalizacije, ponovo raskopavati.
Takozvano „rejonsko pitanje“ pokazuje da su mnogi radovi započinjani i vođeni bez urbanističkog plana (usvojen tek 1923.). Radilo se i gradilo nesistematično, nesolidno. Karakterističan je primer Nebojšine ulice: kada je ponestalo para za njeno uređenje, povađena je kaldrma iz upravo kaldrmisane i uređene Požarevačke ulice!? Kao pečurke su nicali, čak i u samom centru grada, „privremeni objekti“, mnogi su preživeli čitav vek pa i danas nagrđuju čak i najuži centar Beograda, potez od Terazija do Slavije, na primer.
Kako objasniti paradoks da je struja stigla u Beograd samo godinu dana posle Edisonovog otkrića? Na ovo pitanje autorka daje sledeći odgovor:
„Glavni grad Srbije je na neracionalan način ulazio u procese modernizacije. U osnovi toga je ležao pokušaj da se zaostalost nadoknadi preskakanjem nekih faza razvoja, da se ubrza istorija. Bilo je to, kako je rekao istoričar Dimitrije Đorđević, slično stavljanju avionskog motora na volovska kola. Metaforično rečeno, bilo je pitanje da li će turska kaldrma izdržati tramvajske šine ugrađene u nju ili će one u nju potonuti, kao u živo blato. Drugim rečima, pitanje je bilo neće li neadekvatna osnova na kraju anulirati male modernizacijske pomake i pretvoriti se u neracionalno trošenje energije i vremena?“
Dr Stojanović smatra da je jedan od ključnih razloga što je Srbija tokom svog razvoja suviše često tok modernizacije postavljala na glavu činjenica da Srbija za dva veka svoje moderne istorije nije došla do suštinskog iskustva demokratske vlasti: preovladavali su autoritarni tipovi vlasti koja se, po definiciji, nije obazirala na javno mnjenje. Vlast nije brinulo raspoloženje građana, njima nije morala da polaže račune za neispunjena predizborna obećanja, za izgubljeno vreme ili neracionalno potrošen državni novac. Ni u kratkim i retkim vremenima demokratskih uprava, vlast se nije suočavala s opasnošću da bi je nezadovoljni građani mogli smeniti. Kako autorka ističe, smene su uvek dolazile iz krugova različitih zaverenika. Svi srpski vladari, s izuzetkom kneza Miloša i Josipa Broza Tita, bili su nasilno oterani sa vlasti ili ubijeni.
Ova knjiga je još jedan dragoceni doprinos našem gorkom saznanju da je učešće u politici, u stranci, posebno u vlasti, oduvek bilo najlakši i najbrži način socijalne promocije. Tako je i danas. To je nesumnjivo jedan od razloga što je Srbija gotovo tokom cele svoje istorije bila partijska država u kojoj je odluka stranke starija od zakonom propisanih procedura, piše Dubravka Stojanović.
Kao jedan od ključnih problema u poglavljima o velikim infrastrukturnim radovima pokazala se sporost i neefikasnost sistema upravljanja. Da li je i za to kriva politika?
„Velikim delom ta sporost bila je posledica specifičnog političkog i istorijskog razvoja, a jedan od bitnih faktora te specifičnosti bila je snaga i dubina političkih dihotomija. Za te podele i sukobe zna istorija svih evropskih društava. Ipak, srpsko društvo je jedinstveno po tome što ono ni do danas nije došlo do konsenzusa oko osnovnih pitanja svog razvoja. Da li ćemo u Evropu ili ćemo se vratiti među zemlje otpadnike, kao devedesetih godina dvadesetog veka; da li smo za tržišnu orijentaciju ili domaćinski, egalitarni koncept jednakih u siromaštvu; da li ćemo imati pravnu ili partijsku državu; da li će preovlađujući sistem vrednosti biti poštovanje ljudskih prava ili narodnjaštvo i kolektivizam; da li će dominantna ideologija biti liberalna ili nacionalistička… Ove dileme kod nas nisu prirodno demokratsko sučeljavanje različitih viđenja, način da se društvu ponudi bogatstvo rešenja, već su one i dalje, pitanje života i smrti. Reč je o političkoj kulturi koja je antipluralna, koja u „politički drugom“ vidi neprijatelja prema kome je dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. U ovom trenutku, kao i u toliko drugih situacija tokom prethodnih dvadeset godina, nije moguće predvideti kojim će se putem Srbija kretati u narednim godinama“, ocenjuje Dubravka Stojanović.
U studiji „Kaldrma i asfalt“ ova istoričarka daje i odgovor na izuzetno važno pitanje zašto naše društvo na sve izazove modernizacije daje patrijarhalne odgovore:
„Analizirani primeri pokazuju da je modernizaciju Beograda kočila upravo elita. Elita je diktirala meru reformi, ona je odgovorna što su reforme bile spore i ograničene… Uz to, srpska elita je stalno nametala neke stvarne ili imaginarne prioritete koji su se postavljali kao pitanje svih pitanja, od kojih je, kako se govorilo, zavisilo sve, bez čijeg se rešenja nije moglo započeti ništa. Tokom 19. veka, to je bilo sticanje nezavisnosti, do 1918. to je bila opterećenost onim što se zvalo oslobođenje i ujedinjenje, tokom 20. veka, to su bili problemi koji proizlaze iz složenosti i kontraverze jugoslovenske države, da bi se krajem veka ponovo vratilo nacionalno pitanje kao prioritet bez kojeg se ne može krenuti u tranziciju u moderno društvo. Zbog ovih pitanja nad pitanjima sve je odlagano, elita je oslobađana odgovornosti za nečinjenje, a u kontinuitetu se čuvala autoritarna vlast. U međuvremenu, gušeno je svako drugo mišljenje dok se ona najvažnija pitanja ne reše“.
Kao prva nezavisna država na Balkanu, Srbija je imala šansu da postane motor regiona. Ona to, međutim, nije postala. Njen razvoj bio je, a u velikoj meri je i danas, žrtva „saveza elita“ koji u razvoju Srbije vidi opasnost za sebe. Na prelasku vekova, Beograd je paradigma: oklevalo se i kasnilo sa njegovim uređenjem, modernizacijom, pa i otvoreno u Skupštini protivilo njegovom razvoju. Bilo je to zapravo izjašnjavanje protiv modernizacije i evropeizacije srpskog društva. Bilo je i argumenata da su građani Beograda izgubili jasnu nacionalnu svest, pa da im zbog toga treba uskratiti pomoć. Takvi tonovi, kao i oni egalitarni, često su se mogli čuti u Narodnoj skupštini. U modernizaciji se videla opasnost po nacionalni identitet, mislilo se da ‘grad’ ugrožava patrijarhalnu matricu sporazumevanja.“
Odgovor nad kojim bismo kao društvo morali da se ozbiljno zamislimo. Paralela sa sadašnjim trenutkom je očigledna. Narodnjački deo tehničke vlade, ali i skupštine, slika su ove stare škole mišljenja. Gotovo svi pokušaji da se ubrza tok modernizacije i evropeizacije našeg društva završavaju se bombastim nacionalnim tlapnjama, podelama na „izdajnike“ i „patriote“, pa i najprimitivnijim kletvama.