Kalvinizam se najčešće vezuje za Žana Kalvina, francuskog teologa koji je u svoje vreme najviše uticaja imao u današnjoj Švajcarskoj, tačnije, u Ženevi. Ova religijska grupacija pojavila se u 16. veku, a njena ideologija uglavnom je vezana za tzv. predestinaciju i kompletnu korupciju. Naime, kalvinisti veruju da je Bog unapred odredio sve: on i pre rođenja zna ko je grešnik a ko nije, ko će otići u raj a ko u pakao. Izbora nema, ljudska volja praktično i ne postoji, iako će se današnji kalvinisti iz petnih žila truditi da negiraju kompletno predodređenje, tj. apsolutni determinizam.
Kompletna (totalna) korupcija je povezana sa navedenim predodređenjem greha i govori nam, u veoma avgustinovskom maniru (kalvinizam, inače, često biva izjednačen sa avgustinizmom), kako smo svi grešnici i pre no što smo stigli na ovaj svet, samo što u kalvinističkoj varijanti bivamo u potpunosti bespomoćni, budući da je milostivi Bog unapred odredio količine greha, da se tako izrazimo, za svaku individuu pojedinačno (Sećate se bajke o Nojevoj barci. Čini se da je to bio mnogo efektivniji, pragmatičniji pristup. Znamo da su svi grešnici, te hajde da ih sve pobijemo. Prosto, praktično, efektno). Doktrina korupcije uči čoveka kako je on predodređen da voli Boga (prijatelji i porodica se ni ne pominju, valjda čovek nije predodređen da voli i njih), ali budući da su svi grešnici, oni tu ljubav zaboravljaju i bave se sopstvenim, ličnim potrebama. U prevodu, ima ljudi koji žele da prožive sopstveni život, a to kalvinistima smeta. Lako se ovde da primetiti veoma tipična instanca religije u kojoj ista pokušava da nametne sopstvenu etiku svima, hteli to oni ili ne. Zato je religija lako viđena kao sušta suprotnost demokratiji. I ako pogledamo fiktivni lik samog Boga, primetićemo da nije demokratski izabran, na kraju krajeva.
Pored te dve instance koje su same po sebi dovoljne da u potpunosti unište u čoveku volju za život i bilo kakvu aktivnost, kalvinizam nudi i pregršt drugih. Po ovoj ideologiji, život je religija, imajući u vidu Njegovu sveprisutnost. Kalvinisti su, može se reći, blizu tome da nehrišćane smatraju samo za neuspele kalviniste. Tu je i doktrina neizbežne milosti, koja u suštini predstavlja samo ogranak ideje o predodređenju, govoreći da postoji određen broj ljudi koje je Bog odredio za srećnike koje će primiti njegovu milost.
Sasvim očekivano, i kalvinizam ima svoje varijante. Ogranak monoteizma koji se naziva hrišćanstvo ima ogranak koji se zove protestantizam, koji, opet, ima ogranak imena kalvinizam, a koji ima ogranke kao što su lapsarijanizam, koji, naravno, imaju ogranke imena supralapsarijanizam i infralapsarijanizam… Drugi ogranci kalvinizma su, primera radi, neokalvinizam, hrišćanski rekonstruktivizam, hiper-kalvinizam i tako dalje i tome slično. Prateći ovakav trag, lako je primetiti jednu stvar – nezadovoljstvo religioznog subjekta, nezadovoljstvo koje ga primorava da sopstvenu religiju menja i modifikuje do besvesti, primećujući da do zadovoljstva ne može da dođe. Zato, u suštini, i nastaju sub-varijante već modifikovanih verzija religije koja je ionako doživela nebrojene interpretacije. Niko nije zadovoljan, te traži neku svoju, ličnu verziju religije. Očigledno nije lako shvatiti da do zadovoljstva posredstvom religije nije ni moguće doći, i da je umesto rasparčavanja već postojećih religija i izmišljanja, tzv. tweaking religija, jedino potrebno napustiti samu religiju i krenuti u život.
Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
