Kanabis od Amsterdama do Bukurešta

 Naime, čuvene prodavnice i kafići u kojima se prodaje kanabis nicali su gotovo preko noći širom zemlje još ranih sedamdesetih godina prošlog vrka. Holandske vlasti već tada su smatrale da je rat protiv narkotika izgubljen i da treba preduzeti nove mere koje bi vodile smanjenju uticaja droga na društvenu zajednicu. Stoga su napravile jasnu razliku između „lakih“ i „teških“ droga, a upotreba narkotika više nije predstavljala krivično delo već pitanje javnog zdravlja. Iako nekima može zvučati paradoksalno, cilj vlade bio je da se pruži adekvatna pomoć zavisnicima, kao i da se oni spreče da remete javni red i ugrožavaju bezbednost okoline. Osim toga, bila je to nova strategija vlasti u borbi protiv proizvodnje i dilovanja droge, što je trebalo da dovede do smanjenja broja zavisnika.

Tako je Holandija još davne 1976. prva u Evropi preduzela korake ka legalizaciji kanabisa. Zakon je preinačen, te se posedovanje 30 grama marihuane više nije smatralo krivičnim delom. Međutim, čuveni holandski kafići i prodavnice kanabisa zvanično su bili nezakoniti do 1980. Tada je uveden gedoogbeleid ili „politika tolerancije“ prema lokalima u kojima se prodaje marihuana. Prema novom zakonu, u prodavnicama i kafićima koji imaju dozvolu pojedinci sa više od 18 godina mogu da kupe do pet grama kanabisa.

Međutim, vrlo brzo se ispostavilo da holandski „eksperiment“ nije uspeo, budući da se broj uživalaca lakih droga starosnog doba između 18 u 25 godina u narednoj deceniji udvostručio, što je dovelo do širenja kriminala u zemlji. Očito nezadovoljna rezultatima „politike tolerancije“ prema lakim drogama, holandska vlada nedavno je odlučila da uvede određene restrikcije na kupovinu kanabisa u prodavnicama i kafićima koji su za to namenjeni. Budući da milioni turista svake godine hrli u Holandiju da kupi ili uživa marihuanu, prvenstveno Belgijanci, Britanci i Francuzi, holandske vlasti su odlučile da se prodaja marihuane ograniči samo na lokalne stanovnike, i to samo na one koji imaju člansku kartu klubova u kojima se može kupiti laka droga. Umesto ranije dozvoljenih pet grama, sada će moći da kupe samo tri grama kanabisa.

Može se reći da je stopama Holandije kasnih osamdesetih godina prošlog veka krenula Švajcarska, odlučivši da napravi eksperiment s jednim parkom u Cirihu koji je ubrzo dobio naziv Park igli (Needle Park). Tu su zavisnici mogli nesmetano, bez policijske intervencije, da uživaju ne samo laku drogu, već i heroin, te je park ubrzo postao stecište narkomana iz gotovo svih delova Evrope, što je rezultiralo porastom stope kriminala. Tako je još jedan evropski eksperiment propao i Park igala je ubrzo zatvoren. Kanabis se danas u Švajcarskoj kotira kao nelegalna droga. Za proizvodnju i prodaju predviđa se novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Ipak, stiče se utisak da vlasti često „zažmure“ na konzumiranje marihuane, budući da se procenjuje da je oko 500.000 Švajcaraca redovno koristi.

Individualna upotreba marihuane nalazi se na najnižoj lestvici prioriteta belgijske policije, ukoliko se na taj način ne ugrožava okolina. To zapravo znači da je zabranjeno konzumiranje marihuane na javnim mestima, posedovanje više od tri grama „trave“, kao i prodaja. Upotreba u prisustvu maloletnika strogo je zabranjena. Međutim, gajenje jedne „ženske“ biljke kanabisa za ličnu upotrebu nije kažnjivo zakonom.

Zakoni koji se tiču marihuane slabo se primenjuju i u Berlinu i drugim većim nemačkim gradovima. Iz tog razloga ne treba da se začudite ako osetite karakterističan miris „trave“ u centru nemačke prestonice. Međutim, iako je posedovanje zvanično nelegalno, ukoliko se kod pojedinca nađe dozvoljena količina marihuane, on ne podleže novčanoj kazni. Količina koju je dozvoljeno nositi sa sobom varira od države do države i kreće se između šest i 30 grama.

Uprkos strogim zakonima prema kojima je strogo zabranjena kupovina, prodaja, posedovanje i konzumiranje kanabisa, čini se da marihuna u pojedine zemlje ulazi na mala vrata. Takav slučaj nedavno je zabeležen u Rumuniji. Naime, sve je više „sanjalačkih prodavnica“ ili „prodavnica trava“ širom ove zemlje, i to najviše u gradu Galatiju. Njihov zakonski status još uvek nije jasno definisan. U njima se prodaje „trava“, kao svako drugo sušeno bilje nalik čajevima, za pušenje, ali i tablete na „biljnoj bazi“, koje nose etiketu „legalnog ekstazija“.

Mnogi smatraju da je to pokušaj da se predstavi zakonska alternativa za marihuanu i ekstazi. Ministarstvo zdravlja već je počelo da sprovodi istragu povodom ovih „biljnih apoteka“, ali prema važećim zakonima vlasti ih ne mogu zatvoriti.