Ko se boji ženske želje

Polemišući sa feminizmom i priznajući sopstvenu zabludu u čuvenom tekstu Čitati kao žena, Džonatan Kaler je ponovo postavio i pokušao da odgovori na Frojdovo pitanje iz Uvoda u psihoanalizu: šta žene žele? Jedan od mogućih odgovora nudi nam Andrea Pisac svojom knjigom pripovedaka Dok nas smrt ne rastavi ili te prije toga ne ubijem (Algoritam, Zagreb 2007). Šta je, dakle, prema mladoj hrvatskoj spisateljici ono što žene žele? Koristeći se politički trenutno nepopularnim frazama, mogu reći da one žele samoopredeljenje, otcepljenje i zadovoljenje. (Zvuči poznato, zar ne? Baš kao i svaka omražena, poženstvena Drugost.) Ipak, knjiga preda mnom nije zbirka političkih eseja, već majstorski izvedenih narativnih celina, koje doduše naginju esejiziranju, ali ih to ne čini manje odsečcima iz naših mogućih života.
Dvanaest pripovedaka iz Dok nas smrt… govore o ljubavi i složenosti odnosa koji se razvijaju između muškaraca i žena pred stupanje u brak, ili u prvim danima/mesecima/godinama zajedničkog života. Sve pripovetke ispričane su iz ženske perspektive, bez obzira da li se naracija izvodi iz ugla likova ili se podiže na nivo sveznajuće naratorke. Tako se muškarcima negira psihologija i celovitost ličnosti te su uglavnom svedeni na objekte, koji najčešće ne uspevaju da zadovolje svoje partnerke. To, međutim, ne predstavlja manu knjige, jer joj nije cilj da objektivno progovori o stvarnosti.
Ipak, da stvar ne bi bila tako crna po mušku populaciju, Andrea Pisac je svoje ženske likove predstavila ne u poziciji nadmoći, već u neprestanoj borbi za tri gore proklamovana cilja. Borba za samopredeljenje vodi se ne samo protiv muške hegemonije u mačističko-patrijarhalnom svetu (koji nije ograničen samo na Balkan), već i protiv sopstvene spremnosti da se žena preda tom i takvom svetu. Otcepljenje od muškarca je drugi problem i željeni cilj koji okupira likove većine pripovedaka. Kod Andree Pisac ono nije svedeno samo na ekonomsku nezavisnost, već se često tretira i kad je u pitanju seksualnost, kao i prihvatljive norme ponašanja. Žena prestaje da robuje kući i porodici, čak i njegovom prisustvu za vreme seksualnog čina. Zadovoljenje koje traže junakinje priča često je seksualno, ali govor ženske seksualnosti u knjizi Andree Pisac ne treba shvatiti doslovno. Naprotiv, treba ga posmatrati i na simboličkom planu, kao zadovoljenje potreba u širem smislu.
S obzirom na tematiku kojom se knjiga bavi, mlada hrvatska spisateljica nije uspela u potpunosti da očisti narativ od esejističko-moralizatorskih upada. Opšta mesta i floskule o muško-ženskim odnosima, na sreću nisu česte, a i kada ih ima, uzdignute su na neuporedivo viši nivo od Seksa i grada. Andrea Pisac je u mnogome uspela da razuđenom narativnom formom razbije stereotipe kojima je veoma lako podleći u svetu u kome nas zasipaju pseudoravnopravnošću žena i muškaraca (o tome odlično piše Nenad Veličković u briljantoj knjizi Viva Sexico), gde se vrlo dobro zna ko je jednakiji.
Među uspelijim pripovetkama se svakako nalaze i one koje čine malu trilogiju iz bračnog života (Drkadžija, Netko mora biti žena u ovoj kući, Naše bračno putovanje), u kojoj su glavni likovi Sonja i Ogi. Pošto smo u mogućnosti da pratimo likove kroz više od jedne priče, spisateljica je u prilici da ekonomiše našom obaveštenošću jer su određene informacije od ranije poznate, tako da može da se koncentriše na zanimljivu unutrašnju dinamiku kroz koju Sonja doživljava sukobe sa suprugom. Takođe, to su jedine tri pripovetke u kojoj će muškarac dobiti priliku da kaže nešto više u svoju odbranu, doduše manje rečima, a više delovanjem u predstavljenom svetu.
Pripovetka koja se po kvalitetu izdvaja od ostalih je Modrozeleno – priča o braku kao kulturnom sukobu koji rezultira fizičkim nasiljem. Razumevanje potrebe za prevazilaženjem sukoba ne pomaže devojci, udatoj za Britanca, da zaista prevaziđe sukob i jaz među supružnicima koji se tokom pripovetke samo povećava.