Ko su nomadi 21. veka?

Remote poslovi su oni koji mogu da se obavljaju za poslodavca sa nekog drugog mesta, koje nisu poslovne prostorije firme za koju se radi. To može da bude i sopstveni stan, kafić u blizini, ali i druga zemlja. Za ovu opciju se ljudi odlučuju sve češće, pa se pojam digitalnog nomadstva raširio, i stekao i zakonsku regulativu u brojnim zemljama.

Prema definiciji, digitalni nomadi bi bili ljudi koji rade online i biraju gde će živeti, nezavisno od kancelarije poslodavca. Najčešći poslovi digitalnih nomada su vezani za IT i programiranje, digitalni marketing i SEO, pisanje, novinarstvo, copywriting, dizajn, online edukacije… Broj zanimanja koja nastaju i broj ljudi koji ih svakodnevno obavlja van svog mesta življenja, ili sedišta poslodavca je sve veći.

Šta su razlozi za digitalno nomadstvo?

Razlozi zašto se ljudi, i ne samo mladi do 30. godine, već i cele porodice, odlučuju za ovakav vid rada su, takođe, brojni. Na početku je sticanje novih iskustava u drugačijem okruženju, ali u Srbiji osim toga, brojni su i društveni razlozi: diskriminacija LGBT+ osoba, recimo, može da bude jedna od njih, jer nije jednostavno u ovakvoj sredini sretati se svakoga dana na poslu sa ljudima koji te osuđuju, zbijaju neukusne šale, ili prosto imaju distancu u komunikaciji. Zdravstveni razlozi, takođe mogu da budu jedan od odlučujućih: u vreme kada su gradovi u Srbiji zagađeni mimo svih propisa, odlazak na mesto na kom je vazduh čist, oslobođen alergena i zagađivača, takođe može da bude dovoljan razlog za izmeštanje. Društvena previranja i nesigurnost su podsticaj da se ode, bar na neko vreme. Nerazumevanje okoline ne bi smelo, ali može da bude razlog za odlazak na rad u druge zemlje: često ni roditelji nemaju sliku šta tačno njihova odrasla deca rade i kako zarađuju za život. Nedavno je jedna majka rekla da čeka vreme kada će njen 25 godina star sin da nađe ozbiljan posao. Mladić se bavi gamingom na YouTube, gde ima preko sto hiljada pratilaca, i zaradu koja mu omogućava stabilan samostalni život.

No, ima i sredovečnih ljudi koji se odlučuju za ovakav oblik rada.

• Dva puta godišnje provedem po 6-8 nedelja na Kritu, u Grčkoj. Moj posao dozvoljava mogućnost da radim samo online, ne stalno, ali par meseci godišnje mogu da radim van kancelarije. Prvi put sam otišao 2021. godine, u vreme dok je još bila epidemija korone u celom svetu, našao sam jeftin smeštaj u hotelu, koji je bio ekvivalent mesečne rente koju bih plaćao za stan u Beogradu. Zbog svog zdravstvenog stanja važno mi je da budem na sunčanom mestu, imam hronični nedostatak vitamina D, a i stres je daleko manji na poslu, ako ga radim online. Zabluda je da se tako manje radi, radi se više, jer je posao oslobođen bespotrebnih ćaskanja i interakcija, a sa druge strane, kada sam u kancelariji, primetim da svi kreću kućama, pa krenem i ja, a kada radim online radim dok ne završim posao. Moj direktor ima razumevanja za mene, ali nisam siguran da li bi tako mogli svi u firmi u kojoj radim. Ipak, zbog godina, iskustva, pa zašto ne reći, i pozicije koju imam u firmi, ja to mogu, priča svoje iskustvo menadžer u jednoj velikoj stranoj korporaciji koja ima predstavništo u Srbiji.

On navodi da, osim smeštaja i avio-karte, svi drugi troškovi mu budu na nivou onih koje bi imao u Srbiji. Prve godine smeštaj u hotelu je našao na Bookingu, ali je na Kritu upoznao meštane, i svaki sledeći put oni su mu pronalazili povoljan smeštaj. Odlazi sredinom maja i bude do sredine ili kraja juna, a onda u septembru ode na još par nedelja. Ne smatra sebe klasičnim digitalnim nomadom, jer ima stalnog poslodavca i kancelariju iz koje je predviđeno da obavlja posao, ali smatra da bi u budućnosti mogao tako da živi.

• Sredina reaguje kako sam sebi namestio da dva meseca budem na odmoru, mislim da većina ne razume ovaj koncept, i da ja nisam na odmoru, već da radim sve vreme. Ali, nije isto kad posle posla odem na plažu koja mi je preko ulice, i ostanem do kasne večeri, ili kad u Beogradu zaglavim u saobraćajnoj gužvi, i dva sata putujem do stana. Za moju psihičku stabilnost odlazak se pokazao kao pravi potez. Na Kritu su me meštani već upoznali, osim što mi pomažu da nađem smeštaj, družimo se, pijemo kafu, i to je iskustvo koje me je obogatilo. Desilo se da sam kod berberina kod koga idem stalno, bio u junu, pa onda ponovo u septembru. – Ti nisi ni išao kući? – pitao me je zapanjeno. I njemu, stariji je čovek, nije baš jasno kako je moguće da radim ovako.

Pravna i životna dimenzija digitalnog nomadstva

Prema analizi kompanije „Global Citizen Solutions“ na prvom mestu zemalja pogodnih za digitalno nomadstvo se već dosta dugo nalazi Španija, iza nje je Holandija, a visoko su rangirane i evropske zemlje: Češka, Portugal, Francuska, Nemačka i Malta. U prvih deset na rang listi nalaze se još Urugvaj, Kanada i Ujedinjeni Arapski Emirati. Visoka mesta zauzimaju Malezija i Indija. Od pre nekoliko nedelja na listi zemalja koje daju posebne vize za digitalne nomade našla se i Slovenija. Estonija je, takođe, primamljiva, kao jedna od evropskih zemalja koja se najpre regulativno prilagođava digitalnim promenama.
Ono što su prepreke za dobijanje digitalnih viza, mada svaka zemlja ima različite regulative, su visina primanja, zdravstveno osiguranje i porezi.

Beograđanka Adrijana Babić se sa porodicom, mužem i dvoje dece školskog uzrasta, preko digital nomad vize ove godine preselila u Valensiju, u Španiji.

• Procedura za dobijanje digital nomad vize za Španiju nije uopšte komplikovana, bilo nam je potrebno manje papira nego za keš kredit u Srbiji, priča ona i objašnjava kako su potrebnu dokumentaciju pribavili za sedam dana.

Razlozi zbog kojih se njena porodica odlučila za ovaj korak su brojni, ali napominje da odluka nije doneta preko noći, već da su postepeno dolazili do nje.

• Poslednjih godina smo svake godine po mesec-dva provodili u Španiji, svidela nam se atmosfera, ali nam je najvažniji razlog bila želja da nam deca odrastaju u drugačijem okruženju, sistemu vrednosti, na čistom vazduhu. Mi smo živeli na Konjarniku, gde je ispred zgrade bilo jedno drvo, a onda su i njega posekli zbog izgradnje hotela za EXPO. Zaplakala sam kad sam došla u Valensiju, i videla zelenilo i parkove. Zadovoljni smo i školskim sistemom, koji se bitno razlikuje od onog u Srbiji, ali postoji velika posvećenost svih profesora i škole, tako da su se deca odmah uklopila, priča naša sagovornica.

Ona navodi da su brojne porodice iz Srbije donele istu odluku i preselio se u Valensiju u poslednje dve-tri godine, pa se sada sa njima druže i sreću.

Srbija je, takođe, jedna od zemalja koja se nalazi na listi interesantnih za digitalno nomadstvo: “Država je uvela poreske olakšice za digitalne nomade, poseban vizni režim za članove srpske dijaspore koji planiraju povratak u zemlju i ulaže značajna sredstva u infrastrukturu – od svuda dostupnog interneta, do parkova nauke i tehnologije. Osim toga, godišnji rast izvoza u ICT sektoru veći je od 20%, što otvara više mogućnosti za digitalne nomade da ostanu u Srbiji i pronađu nove prilike za zaposlenje” piše na sajtu wellcometoserbia.gov.rs. Prema istom izvoru, nomadi u Srbiji su uglavnom ljudi iz Severne Amerike, uzrasta između 20. i 34. godine, IT stručnjaci koji se u Srbiji zadržavaju u proseku dva i po meseca, između aprila i oktobra, kada je lepo vreme.

Život u nomadstvu

Kao i nomadi nekada, i digitalni nomadi su osobe koje nemaju problem sa vezivanjem za jedno mesto. Život im je spakovan u jedan kofer, ne pridaju puno važnosti stvarima, i lako se uklapaju u nove trendove, kako u poslovnom, tako i u životnom smislu. Važno je da internet veza bude stabilna, dok sve druge materijalne stvari, osim sredstava za rad mogu da ne spakuju u taj jedan kofer.

Najveće prednosti ovakvog stila života su, kako navode oni koji ih žive, i o tome pišu na društvenim mrežama, fleksibilno radno vreme, veća produktivnost u kraćem vremenu, lakše usklađivanje posla i privatnog života, internacionalna prijateljstva, profesionalne prilike, drugačije perspektive o radu i životu.
Mane su nedostatak dugoročnih prijateljstava, emocionalni zamor od stalnih rastanaka, praznina posle kraćeg boravka na putovanju, koje nije putovanje, teško razdvajanje posla i privatnog života, i komplikovana administracija u zemljama u kojima odluče da borave neko vreme, ali i u vlastitoj. Svedoče da je birokratija gotovo svugde ista, te da, kako ih ne razumeju rođene majke, kako se i čime bave, tako ih ne razumeju ni službenice u administracijama, sa kojima treba da se sporazumeju, često na jeziku koji ne govore.

Kulturološke razlike takođe mogu da obeshrabre digitalne nomade, jer se suočavaju sa mnoštvom nepisanih i pravila koja domaće stanovništvo podrazumeva, dok je njima sve to nepoznato. Za snalaženja u raznim zemljama se pojedinci digitalno umrežuju, pa tako samo na Facebooku ima na stotine grupa koje povezuju ljude ovakvog životnog izbora: od globalnih, do usko lokalnih. U novom svetu, oni su ono što bi se nekada nazivalo “zemljacima”, i vrlo su raspoloženi da podele svoja iskustva i saznanja sa drugima.