Kod Kusturice u „Prokletoj avliji“

Kasno je i gostiju više nema. Iako je svetlo prigušeno, šarenilo enterijera razbija monotoniju. Nemate utisak da ste u restoranu, već kao da ste u nečijem domu. Na zidovima police sa knjigama – istorijskim, filozofskim, ima i bajki i basni.

Gore, na Mećavniku, Kusturica čeka da Džoni Dep završi snimanje filma kako bi započeo rad na svom novom projektu. Trenutno se sprema za promociju svoje prve autobiografske knjige „Gde sam ja u toj priči“, koja bi u knjižarama trebalo da se pojavi 25. oktobra. Imao je potrebu, kako kaže, ne da se pravda ili objašnjava neke svoje postupke, već „da artikuliše svoj život u ispovednom literarnom tonu“. U njoj, dodaje, sebe nije ni najmanje štedeo.

U dnu prostorije je klavir. Na zidovima posteri Če Gevare, a vrata na suprotnoj strani od ulaznih vode ka sportskom centru. U okviru bazena „Milorad Čavić“ nalaze se sauna i bazen, a odmah ispod sportska dvorana u kojoj se može igrati košarka, mini-fudbal, ili stoni tenis. Bez obzira koliko obaveza ima u toku dana, Kusturice ne propušta priliku da uveče sa prijateljima odigra partiju basketa ili poseti saunu.

– Ja ovde živim, ovo je moj dom – kaže Kusturica. Na konstataciju da će retko jedan Sarajlija neko drugo mesto, sem Sarajeva, nazvati domom, sa setom kaže „svašta sam ja tamo preživeo…“.

Mokru Goru, gde je na brdu Mećavnik sagradio istoimeno etnoselo, otkrio je tokom snimanja filma „Život je čudo“. Na brdu naspram Mećavnika, gde je bila stacionirana ekipa, gotovo svakodnevno je padala kiša, a scenario je zahtevao sunčano vreme. Na Mokroj Gori, sa druge strane, stalno je sijalo sunce.

– Sa zavišću sam gledao taj kraj. Bio je lepši od bilo čega što sam ikada video. Retko rastinje, Beli i Crni Rzav, kanjoni kakvih nema ni u Latinskoj Americi… Odmah sam se setio Andrićevog citata koji kaže „nigde nema mesta da se brežuljci i brda stapaju jedni u druge, na tako plemenit način“ – seća se prvih utisaka o Mokroj Gori. – Izgradnja Mećavnika započeta je 2003. nakon što je završeno snimanje filma. Prvobitna ideja je bila da se tu izgrade tri kućice u etno stilu, a onda se, kao i u mojim filmovima, sve razvijalo po mašti. Ono što je započelo kao bezazlena avantura, pretvorilo se u mukotrpan posao“ – priča Kusturica.

Novo Zekić, jedan od prodavaca na pijaci suvenira u Mećavniku, priseća se vremena kada je reditelj došao u Mokru Goru, sa namerom da kupi zemljište za izgradnju kuće.

– Na Mećavniku nije bilo ničega. Pustoš. Sam njegov naziv je sugestivan. Niko od seljaka tu ništa nije hteo da gradi. Kada je Kusturica izrazio nameru da kupi zemljište, većina njih se tome podsmevala. Mislili su da je lud. Bio sam prisutan kada su o tome razgovarali. Zdušno su prihvatili da mu prodaju zemlju, jer ionako nisu znali šta će sa njom. E, kada je to krenulo da se razvija, reakcije su bile drugačije – priča Zekić.

Kusturica kaže da nikada nije bio u sukobu sa lokalnim stanovništvom.

– Krajem 2004. godine jedna engleska kompanija je dobila odobrenje da istraži ovo područje i da eksploatiše rudu nikla. To bi izazvalo pravu ekološku katastrofu. Manje je poznato da se prilikom izdvajanja ove rude od otpada koristi sumporna kiselina, koja bi, prema naučnim istraživanjima, dovela do različitih oboljenja oko 40 odsto stanovništva u radijusu od 100 kilometara. Jedini način da se to spreči bio je da se Mokra Gora proglasi zaštićenim prirodnim dobrom. Vlada Srbije je to učinila uredbom 2005. godine, osnivajući istoimeno preduzeće koje bi njime upravljalo. Ideju da ja budem staralac podržao je ne samo tadašnji premijer Vojislav Koštunica već i predsednik države Boris Tadić – priča Kusturica.

Lokalno stanovništvo ga je prihvatilo. Krajem 2004. dodelili su mu titulu počasnog građanina Užica. Mećavnik je počeo da se širi i razvija, a prema rečima reditelja, „svaki njegov pedalj je prekriven dozvolom“. Izgrađena je kanalizacija u dužini od 15 kilometara, a izgradnja vodovodne mreže se ovih dana privodi kraju.

Problemi su, kaže, nastali kada je doneta odluka da se park prirode „Šargan – Mokra Gora“ proširi, te je u okviru ovog prirodnog dobra ušao i niz privatnih poseda.

– U medijima sam predstavljen kao neko ko jadnim seljacima uzima zemlju, što nije tačno. Nikome ništa nisam uzeo. Štitio sam park prirode u skladu sa zakonom i uredbom, a to nije značilo ništa drugo sem zabrane gradnje bez dozvole. Danas se divlja gradnja tretira kao krivično delo, a ja sam tada dočekan na nož. Protiv mene je podignuta hajka najprimitivnijeg sloja stanovništva izmanipulisanog onim koji se izdaje za najelitniji. „Hajde da ga kamenujemo, da mu j… majku“, tako sam ja to doživeo. Opštenarodno veselje koje mi moramo sebi da priuštimo s vremena na vreme. Mediji su se urotili protiv mene optužujući me da sam uzeo državne pare. Novac koji je dobila Mokra Gora, kao zaštićeno prirodno dobro, uložen je u izgradnju infrastrukture, vodovoda i kanalizacije. Mećavnik sam izgradio sopstvenim sredstvima, ulažući u njega gotovo sve što sam do tada zaradio. On se nalazi u trećoj zoni zaštite, gde je gradnja dozvoljena – kaže Kusturica.

Kusturičina kuća nalazi se u sokačetu Bogdana Tirnanića, koje izlazi na trg Nikole Tesle. Ispred ulaza je bista Džonija Depa, a u njenom predvorju – bioskop „Stenli Kjubrik“. Centralnim trgom dominira crkva svetog Save, kao i restoran „Prokleta avlija“, gde je redovan gost mačka koja samo što se nije omacila. Zove se Toša. Kako nam je objasnio konobar, u poslednjem Kusturičinom filmu „Zavet“ igrala je mačora sa tim imenom, pa joj je ono i ostalo. Životinje, inače, slobodno šetaju Mećavnikom, a gosti hotela sa sobom mogu da dovedu i svoje kućne ljubimce.

Kusturičin grad ima i zatvor. Iza rešetaka izviruju glave Džordža Buša i Havijera Solane. Kada je Maradona posetio Srbiju, Kusturica ga je, snimajući dokumentarac o njemu, provozao Ulicom kneza Miloša. Gledajući porušene zgrade, slavni fudbaler je pitao ko je to učinio, na šta mu je reditelj, ne verujući u pojam kolektivne krivice, odgovorio „Havijer Solana“.

Meštani Mokre Gore, čini se, vole Kusturicu. Kažu da je vredan, uvek u pokretu i neposredan u komunikaciji.

– Već tri godine prodajem ručne radove na tezgi u Mećavniku. Ovde sam po ceo dan. Sve što zaradim je moje, Kusturica nam ništa ne naplaćuje. Dobar je on. Vidim da voli iskrenost i radna čoveka – kaže baka Jela Kolaković, na čijoj tezgi se mogu naći pletene kape i džemperi, vez, drveni suveniri, slatko ali i čuvena medovača iz Mećavnika. Sve sama pravi, uz pomoć članova svoje porodice.

– Sve ste me, ćero, pitali, sem jednog. Šta ja sa 71-om godinom radim ovde? Reći ću vam. Baka nema penziju ni osam hiljada. Ćerka i zet su mi ostali bez posla, jedan unuk mi je srednjoškolac, a drugi je završio za konobara. I on se zaposlio kod Kuste. Od lokalne vlasti nema ništa. Ne ulažu u poljoprivredu, nema otkupa, stočarstvo je zamrlo… – priča baka Jela Kolaković.

Na Mećavniku je zaposleno oko 70 ljudi, a dve trećina stanovništva Mokre Gore od toga živi. Ipak, Kusturica kaže da je zaposliti nekog i dati mu platu „najmanje što možeš da učiniš„.

– Ponosan sam što se život vratio u ovaj kraj, što je obnovljen dispanzer, kupljen ultrazvuk, otvorena apoteka. Od 2003. godine do danas na Mokroj Gori je rođeno 55 dece. U obdaništu koje sam sagradio svakodnevno boravi njih 24. To su stvari koje me čine srećnim. Znam da me vole u Mokroj Gori. Kremanci su jedno vreme bili protiv mene, izmanipulisani. Ipak, vremenom je sve došlo na svoje – naglašava dodajući da je jedina politička ideja u kojoj namerava da se i dalje angažuje – ideja zaštite životne sredine. Ostale ga, dodaje, više ne privlače.

Podudarnost sa Koštunicom

– Nikada nisam bio član neke političke partije, niti ću biti. To sužava moju slobodu, koju sam teško plaćao čitavog života. Optuživali su me da sam Koštuničin nacionalista. Znate o čemu se tu radi? O primitivnoj, ideološkoj isključivosti koja je meni odvratna, nepodnošljiva. Ljudi se za nekog političara vežu 100 odsto i ni u jednom drugom ne mogu da nađu ništa dobro. A kada neko siđe sa vlasti, onda sledi linč, kamenovanje – kaže Kusturica dodajući da je još u vreme Miloševićeve vladavine slušao šta govori Vojislav Koštunica i nalazio podudarnost sa svojim mišljenjem i stavovima.

Ne mogu da sakrijem svoju ostrašćenu prirodu

Emir Kusturica za sebe kaže da je radoholičar, a kao dominantnu crtu svog karaktera izdvaja pravdoljubivost koja „nekada nije bila najpametnija, ali je uvek bila iskrena“.

– Ne mogu da sakrijem svoju ostrašćenu prirodu, koja ima potrebu da štiti ugrožene, a srpski narod to jeste. Zbog toga sam često bio na tapetu, pa i u vašim novinama – kaže kroz osmeh.

Nisam promenio veru

– Ja sam dete iz ateističkog braka i tako sam vaspitavan. Ulazak u pravoslavlje ne vidim kao promenu vere, već vraćanje svojim korenima. Unutar jedne porodice, u 16. veku, dva brata su se razdvojila. Jedan je ostao u pravoslavlju, drugi je primio islam. Činom krštenja, vratio sam se veri svojih predaka – objašnjava Kusturica.

Bojim se da nas Evropa ne želi

– Zašto bih ja bio protiv toga da mi budemo u Evropi? Pa to je apsolutno suludo. Mi i jesmo u Evropi. Pitanje je samo da li se formalnim ulaskom u EU može pristupiti fondovima koji će pomoći da se ljudima izgradi kanalizacija, vodovod, da se rešimo septičkih jama… Ja se nadam da je to ta Evropa, ali se, sa druge strane, bojim da ona nas ne želi, poučena negativnim iskustvima sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom – ocenjuje Emir Kusturica.