Istini za volju, od početka to nije bilo obično putovanje. Još pri kretanju sa beogradske autobuske stanice, Eurokompasov autobus na liniji Beograd-Kruševac, kasnio je čitava četiri minuta, što se inače ne događa još od vremena nestašice i sveopšteg šverca benzina. Vozač je odlučio da sačeka zakasnelog putnika, mamu sa trogodišnjim dečakom, koja je jurila po peronsku kartu da bi mogla da uđe u vozilo i izgovarala se tako očiglednim uzrokom saobraćajnog kolapsa u prestonici – sitnom kišom.
Potom je jedno osamdeset kilometara sve bilo u uobičajenom redu – stujardesa, karte, kisela voda – da bi u polupraznom autobusu neko iznenada povikao majstoru da stane jer se nešto dešava jednom putniku. I zaista, čovek na sedištu 16 je promenio boju lica do modre i grčio se u agoniji.
Troje drugih putnika smesta se latilo za telefone da zove Hitnu pomoć, dok je vozač rekao da mora da vozi do najbližeg odmorišta. Dok se čoveku kome je pozlilo, mlaz krvi pojavio na ustima, putnici su ustanovili da je nemoguće poslati poziv na 94 bez ijednog pozivnog broja. Najupornija u zvanju je bila mama dečaka, koja je uspela da sa pozivnim 011 dobije nekog od lekara u beogradskoj Hitnoj pomoći. „Čovjek će umrijeti ako ne dobije pomoć“, kazala je ona, ali odgovor sa druge strane očigledno je bio negativan. Na te reči, visok i mršav gospodin koji je jedini usred gungule blaženo spavao, trgao se, u sekundi ustao, i jedini usudio da priđe putniku u agoniji. Smesta mu je izmerio puls, izvadio telefon i okrenuo broj.
„Nado, ovde Slavoljub, mi smo, gde smo dođavola majstore, evo kod Starog hrasta, imamo čoveka životno je ugrožen… Ne mislim pobogu da ti primiš poziv, pa na sto kilometara smo od Beograda, neko zovi nekog u Velikoj Plani i urgiraj. Ne znam šta mu je, možda je epi, možda dijabetes, nije svestan…“
Pošto su u Srbiji vazda večite teme koliko su političari korumpirani i da li je Hitna pomoć stigla na vreme, nekolicina putnika mu znalački objašnjava da „dok oni stignu“…
– Ja sam doktor i radim u Hitnoj pomoći u Beogradu – veli gospodin, držeći čoveka kome je pozlilo za ruku, i poslednji talas panike se stišava, situacija deluje potpuno pod kontrolom.
Mladić koji je hteo da priđe čoveku kome je pozlilo, ponešto oklevajući odustaje. „Odlično, ja sam ronilac, mislio sam da mogu nešto da pomognem, ali ako ste vi doktor, onda još bolje“.
Jedna starija gospođa kaže mami koja i dalje uporno telefonira sada sa pozivnim brojem za Veliku Planu, „kako ste vi divni“, na šta ona odgovara „ja živim u Njemačkoj, u svijetu u kome je to normalno“, a onda joj neko objašnjava da će i u Srbiji biti normalno kada se uvede jedinstveni poziv za policiju, vatrogasce i Hitnu pomoć i da je stvar samo tehničke prirode.
Majstor parkira autobus na odmorištu kod Starog hrasta, i ekipa Hitne pomoći na čijim jarko crvenim uniformama piše Velika Plana, posle desetak minuta uskače u vozilo. Mladi doktor se sa ulaznih vrata gromko prodera „gospodine, čujete li me, budite se, ja sam tu da vam pomognem“, na šta putnik otvara oči i mrmlja nešto nerazumljivo.
– Sine, moraš da ga hospitalizuješ, ne mogu ništa ovako da ti kažem, vidiš mu nogu, možda je neka hemidijeza – predaje raport stariji doktor iz beogradske Hitne, raskopčavajući pacijenta i vadeći mu ličnu kartu iz džepa. „Zove se Radivoje, evo 1924. godište. Radivoje, pa što si stegao tu kravatu, nisi pošao da se ženiš…“ Dok ekipa odnosi Radivoja, pažljivo vodeći računa da li su mu ponete i stvari, starija gospođa ponovo se oglašava: „Bože, kako su njegovi mogli čoveka u tim godinama da puste samog na put“. Neko od putnika netaktično uzvrati sa „a koje ste vi godište“, na šta ona ponosno uzvrati „pa, 1929“. Doktor iz beogradske Hitne vratio se spavanju, kao da ima dragocenih pola sata sna na dvodnevnom dežurstvu, ne hajući za priču koja se u pola glasa nastavljala „dok oni stignu…“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
