Amerikanci su tokom naše nacionalne istorije pokazali da su gotovo uvek spremni da dočekaju i oblikuju momente tranzicije. Mora da je ovo jedan od tih trenutaka. Ovako počinje Strategija nacionalne bezbednosti SAD, koja je nedavno predstavljena u američkom Kongresu.
Kao što je slučaj i sa politikom koju je vodila Obamina administracija tokom 16 meseci na vlasti, što podrazumeva dijalog, međunarodna obećanja, neširenje nuklearnog oružja i razoružanje, snaga ovog dokumenta ogleda se upravo u stavovima koji se u njemu zastupaju. Bezbednosna strategija predsednika SAD Baraka Obame odražava jasno odstupanje od Strategije njegovog prethodnika i nudi šire shvatanje onoga što nacionalna bezbednost predstavlja za aktuelnog američkog lidera.
Uprkos ogromnim izazovima našeg doba, Obama je zauzeo stav pomoću sveobuhvatne doktrine. Bezbednosna strategija je zapravo „nacionalna“ strategija. Njeno shvatanje prevazilazi granice dominantne unilateralne paradigme njegovog prethodnika i uključuje odbranu međunarodnog prava. To je naročito vredno pažnje sa obzirom na činjenicu da SAD tokom predsedničkog mandata Džordža Buša nisu potpisale nijedan veliki sporazum o osnivanju međunarodnog krivičnog suda i stalnog tribunala za ratne zločine.
Obamin pristup pitanju bezbednosti je takođe sveobuhvatniji i predlaže odbranu, diplomatiju i razvoj kao neotuđive delove jedne celine. Vojna dimenzija intervencija u inostranstvu gubi povlašćenu ulogu i krči put za sprečavanje konflikata i misije za očuvanje mira i stabilizaciju.
U okviru borbe protiv terorizma, u Strategiji se odstupa od pretežno vojnog aspekta kojim se stavlja akcenat na rat protiv terora, a umesto toga se obaveštajnim službama dodeljuje značajnija uloga. Prvi put je uvedena precizna referenca koja se odnosi na ljude za koje postoji mogućnost da predstavljaju pretnju po američku bezbednost. SAD ne vode rat protiv terorizma; reč je o ratu „protiv određene mreže Al Kaide i njenih ogranaka“. U ovom ratu neophodni su izvori informisanja.
Da bi se zagarantovala nacionalna bezbednost, Strategija je kategorična u priznavanju strateške vrednosti primera i značaja da se prvo odradi nečiji domaći zadatak, a pri tom nema popuštanja iskušenju izolacionizma. Obama izbegava i intervencije u humanitarne svrhe i pokušaje da na silu uvede demokratiju u inostranstvu.
Najbolji način da se demokratske vrednosti uspostave u inostranstvu jeste jačanje SAD na unutrašnjem planu. Iz tog razloga, ekonomska politika koja se bavi američkim dugom i deficitom čini glavni deo Strategije. Podrškom kompetitivnom obrazovnom sistemu, inovaciji, tehnologiji, energetici i efikasnijem i pristupačnijem zdravstvenom sistemu dopunjuje se i jača metoda Obaminog rukovodstva koja se ogleda u tome što on postavlja primer sopstvenom politikom. Jedan važan primer toga jeste odstranjivanje američkog zatvora u zalivu Gvantanamo sa međunarodne liste pitanja čije je rešavanje u zapećku, što je bila jedna od prvih njegovih inicijativa nakon stupanja na predsedničku funkciju.
Ovakav njegov pristup ne uživa jednoglasnu podršku međunarodnih stručnjaka. Dve glavne kritičke opaske – nedostatak strateške jasnoće i manje isticanje klasičnog koncepta moći – ukazuju na to da SAD gube uticaj, moć i ulogu lidera. Međutim, te kritike odražavaju nesposobnost da se dublje razmišlja o prirodi aktuelnih oružanih konflikta, koji više ne slede klasičnu logiku vojne pobede ili poraza.
Rat u Avganistanu i složena situacija u Iraku ističu važnost sveobuhvatnog pristupa. Vojna akcija se ne može smatrati jedinom promenljivom uspeha. Za uspešnu strategiju potrebno je koristiti civilna sredstva – usput i model koji zagovara EU.
Suočavamo se sa novim dugoročnim politikama na snazi koje utiču i na države i na društva. Ovaj zadatak zahteva strpljenje i stratešku istrajnost. Promena neće nastupiti preko noći, ali krajnji rezultati će biti bolji i održiviji.
Obama uporno zagovara ideju o služenju istorijskoj misiji za SAD – važan posao garantovanja globalne bezbednosti. Međutim, za razliku od svojih prethodnika iz Bele kuće, Obaminom Strategijom nacionalne bezbednosti priznaje se vrednost partnerstva; pridaje se veći značaj civilnoj dimenziji nasuprot vojnoj; ističe se vrednost dijaloga i potrebe da se ojačaju međunarodne institucije. To je dobar znak za svet s različitim centrima moći i interesima, u kojem su resursi i legitimitet vezani za nacionalnu državu, ali u kojem su izazovi (klimatske promene, oružani konflikti, epidemije i transnacionalni kriminal) globalni, te stoga zahtevaju saradnju među državama.
Put koji je pred nama nije bez prepreka, ali Strategija predstavlja odlučni korak ka rešavanju izazova 21. veka i priprema nas za svet sutrašnjice.
Autor je predsednik Centra za globalnu ekonomiju i politiku ESADE i bivši visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost EU i generalni sekretar NATO
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
