Često se pitam odakle toliko neobrazložene melanholije kod mlađih, neafirmisanih autora, koja i ne vodi u dobru, već u najbolju ruku, u osrednju poeziju. Utisak koji ostavljaju takve knjige teskoban je i tužan, baš zbog mladosti autora koji kao da se izgubio u nečemu i uspeo da sroči tek nekoliko celih uspelih pesama i nešto lepih stihova u manje uspelim.
Često se pitam odakle toliko neobrazložene melanholije kod mlađih, neafirmisanih autora, koja i ne vodi u dobru, već u najbolju ruku, u osrednju poeziju. Utisak koji ostavljaju takve knjige teskoban je i tužan, baš zbog mladosti autora koji kao da se izgubio u nečemu i uspeo da sroči tek nekoliko celih uspelih pesama i nešto lepih stihova u manje uspelim. Tipičan primer ovoga je nova pesnička knjiga Miloša Petkovića, naslovljena Bez velikih reči. Već u naslovu knjige krije se i njena slabost jer autor u njoj ne štedi velike reči koje mu često isprazno zvuče. Takođe, knjiga ima nekoliko poglavlja koja se zovu iz Lakonskog dnevnika, što govori o tome šta autor misli o tome kako i šta piše, ali često njegov izraz baš i nije lakonski, jezgrovit i jasan, već je predug za lakonsko a prekratak da bi preneo informaciju. Nesigurnost i loša tautologija sigurno nisu lakonski.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
