Kros kroz amandmane

U petak, šestog marta, po podne, nastavljena objedinjena načelna rasprava o „šengenskim“ zakonima. Sve po notama iz novog Poslovnika. Koji ipak nije uspeo da spreči Peru (Jojića) da nastavi svoju novelu u nastavcima o 50 milijardi dinara koje nisu plaćene državi za zakup pašnjaka, utrina, livada i njiva koje „oru profiteri“, niti Zorana Krasića koji je odlutao od teme i ukrcao se na Tadićevu „belu lađu“ u kojoj je prepoznao nekakve „Ćirka i Šojića“( ko je naš Šojić, nije teško pogoditi, odavno je Srba Van Dam, dugačkom spisku Tominih nadimaka, dodao i ovaj). Doktor Batić, u svečanom tonu reče – u ponedeljak (deveti mart – primedba D.V.) devetogodišnjica je petog oktobra. Naljutiće se Vuk Draškovićzbog ovakvog lapsusa.

Rasprava nastavljena u utorak, desetog marta, u nedelji sećanja, u kojoj se ukrstila istorija. Deveti i dvanaesti mart kao simboli DOS-a i otpora SM-u, i jedanaesti mart, datum kada je pre tri godine preminuo Milošević. Šta bi Đinđići Miloševićsada rekli „svojima“, da li bi ih prepoznali i kakav bi raport oni njima podneli. Izvesno je da mnoge ne bi prepoznali.

Na početku, korišćen član 235 Poslovnika po kome, svakog utorka i četvrtka, na početku rasprave, ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, dobijaju do pet minuta za „poslaničko pitanje“. Doktor Batić(pošto predstavlja samo sebe, uvek prvi dobija reč, jer se kreće od najmanjeg do najvećeg), pita ministra kulture što finansira kojekakve lakrdije i projekte poput „Beovizije“ (gde je pukla bruka) i „48 sati svadba“ a „guši Filharmoniju“. Todor (ović) „opleo“ po Skupštini Grada, koja je navodno nelegalno uvela prinudnu upravu u Zemun, Slobodan (Maraš), koji predstavlja Čedine, vraća se omiljenoj temi o NIS-u i Južnom toku, a Jorgovanka (Tabaković) pita koliko je zaista firmi blokirano. Prati je radikalsko lupkanje zbog koga predsednica izriče Todoru drugu opomenu. Čim predsednica prekine nekog naprednjaka, da bi opomenula radikala, lupkanje automatski pređe u aplauz.

Posle krenula objedinjena rasprava o zakonu o eksproprijaciji i poreskom postupku i poreskoj administraciji, izvestioca ministarke Diane Dragutinović, koja saopšti da će se ubuduće i u Srbiji firme osnivati za jedan dan, umesto sadašnjih šest, po čemu smo na 94. mestu od posmatrane 181 zemlje. Po podne, počela načelna rasprava o „kadrovskim tačkama“ (zdravstveni savet, državna revizorska institucija, agencija za borbu protiv korupcije). Kao što se moglo pretpostaviti, kandidati se „sviđaju“ levoj strani (ćutanje je znak odobravanja, kaže se u narodu), ali su za „desnu stranu“ prestari, partijski poslušnici, otporaši, večiti kandidati (profesor Čedomir Čupić), sa sve Sonjom Liht, koja nije samo akumulirala sopstvene funkcije, nego i sve „uređuje i određuje u Srbiji“. Čak ni novi „diktatorski“ Poslovnik nije sprečio Tomu da bivšim „svojim“ poruči – „možda ćete mi trebati za formiranje buduće vlade, zato nemojte da se zameramo“, i Todora da mu odgovori, pozivajući se na ovaj čuveni refren „Bijelog dugmeta“ – „šta bi dao da si na mom mjestu“.

U sredu, jedanaestog marta, počela objedinjena načelna rasprava o poslednje četiri tačke dnevnog reda – razrešenje i izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta. Kako i dolikuje, besedili profesori doktori (Zoran Šami, Mileta Poskurica i Žarko Korać) i asistenti magistri (Aleksandar Martinovići Dejan Mirović).

Nešto pred jedan najzad počeo „probni rad“ novog Poslovnika u raspravi u pojedinostima (amandmanima). Po novom članu 143. „svaki podnosilac amandmana ima pravo da isti obrazloži u trajanju od dva minuta“, svaka poslanička grupa ima dopunsko vreme za učešće u raspravi o amandmanima onoliko koliko iznosi i ukupno vreme za načelni pretres (pet sati za sve poslaničke grupe) i ovlašćeni predstavnici imaju još po dodatnih 15 minuta (koje ne ulazi u vreme poslaničkih grupa). Prvo su se žestoko pobunili Turbo Miloš i mladi asistent Martinović, oko tumačenja ovog člana. Kad su se razjasnile dileme, nešto iza jedan krenuo prvi amandman Milorada Buhe (premijera Republike Srpske Krajine u izbeglištvu) na tri objedinjena „šengenska“ zakona (međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma i potvrđivanju Konvencije o visokotehnološkom kriminalu).

Da prosto ne poveruješ. Svi se ubrzali kao na filmu. Slično onim „letećim izmenama“ u hokeju na ledu. Ubrzale se čak i one radnje koje ne ulaze u 120 sekundi diskusije. Narodnjaci, instinktivno ili namerno, skoro trče između redova do govornice. Gordana Pop Lazić, po isteku raspoloživih 120 sekundi i isključivanja mikrofona od strane potpredsednice imenjakinje se krsti. Svi jadikuju zbog kratkog vremena, a upravo najviše vremena potroše na jadikovke. Najduhovitiju dijagnozu ovog sveopšteg ubrzanja je dao Sulejman Spaho – „na ovoj planeti samo zec može nešto konstruktivno da uradi za dva minuta“, pa pošto je i on „nešto uradio“ za ovo isto vreme dodade – „i ja sam postao zec“. Radikal Mijaljevićdvominutnu diskusiju zaključi porukom – „Nenade, vrati se, ne znaš šta propuštaš“. Zna, zna Neša. Umesto da se ovde svađa sa Veljom, u „Velikom bratu“ podučava mlade pevačice i manekenke životnim iskustvima. Ionako na NBA (Neša, Bojan i Aleksandra) Ligu nismo ni navikli. Pojave se samo kad se glasa.

Nešto posle pet, vidno iznervirana izrečenim opomenama Milanu Avramoviću, zamenica Goca Pop Lazić(Todoru je izrečena mera oduzimanja reči na ovoj sednici, tako da mu za besede ostaju samo novinari u skupštinskim holovima) poručuje predsednici – „bolje da ste otišli da zapalite sveću SM (Slobodan Milošević) – nego da ubijate demokratiju“. I inače, malo-malo pa radikali, na trogodišnjicu „sudskog ubistva“, evociraju uspomene na SM-a, dok socijalisti mudro ćute. Na kraju dana, bilans beše senzacionalan – 50 amandmana od jedan do šest. Aferim.

U četvrtak dvanaestog marta, leva strana i Čedina mesta na desnoj, prazna skoro ceo dan. Da je sreće, na godišnjicu Zoranovog ubistva, Parlament bi „ćutao“. Jedino opravdanje je „žurba prema Evropi“, kao strateškom Đinđićevom cilju. (Mada bi najpre neko morao da odgovori zašto kasnimo.)

Radilo se i dalje ekspresno. Pravi kros kroz amandmane. Od ukupno 205 amandmana, za dan i po „prohujalo“ 180. (Sećate li se još onih nedavnih hajdovskih naslova – „jedan amandman za jedan dan“). Najzad se otkrila „misterija žute bočice“ (sa crvenim zatvaračem). Pojavila se u prošli petak na Krasićevoj klupi, zatim se, poput Svetog Grala, prenosila sa klupe na klupu, da bi se u četvrtak žuto-crvena bočica „razmnožila“. Pojavile se četiri sestre, a Krasićje odao tajnu. Bočica je simbol žuto-crvene koalicije, unutra je cedevita. Da li je namenjena da je neko popije, ili neko polije, pokazaće vreme. Osim klasičnih metoda (poput narečenih bočica), radikali su počeli primenjivati i savremene metode. Dok je pričao Tomin Mića (Rogović), pored lupkanja, sa mobilnih se čula neka zavijajuća muzika i sk(v)ičanje praseta.

Za petak, trinaesti mart (opet „baksuzan“ spoj, kao u februaru) ostalo 25 amandmana na izmene i dopune zakona o eksproprijaciji i zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Nije počelo dobro. Opet krenuli stari „poslovnici i replike“. Baksuzni datum uzeo danak. Kros kroz amandmane privremeno zaustavljen. Kako se završilo, čitajte u narednom broju.

Autor je narodni poslanik