Krupni zemljoposednici dominirali javnim životom

Među slobodnim građanima Carstva, jaz koji je delio elitu i mase stanovništva bio je ogroman. Obični seljaci, koji su obrađivali tuđu zemlju kao zakupci, jedva da su se razlikovali od robova. Elite ili honestiores uživali su zakonom zaštićena prava zasnovana na njihovom bogatstvu i vrednosti koju su imali za rimsku državu. Za razliku od humiliores ili običnih građana, bili su izuzeti od telesnog kažnjavanja, koje je bilo najteže i krajnje ponižavajuće. Što se tiče običnih građana, gledano sa čisto ekonomske pozicije, često je moglo da im bude i teže nego privilegovanim robovima, i nisu imali ništa zajedničko sa bogatim zemljoposednicima. Tokom trećeg veka, pod pritiskom poreza, vojnog regrutovanja i pada broja stanovništva, status zakupca ili colona, sve je više ličio na ropstvo. Od zemljoposednika se tražilo da skupljaju poreze sa svojih imanja, a budući da neobrađena zemlja ne daje prinos, zemljoposednici su dobili pravo da kontrolišu svoju radnu snagu. Ratarstvo (kao i druga zanimanja) postalo je nasledno. Zemljoposednici su imali pravo da gone zakupce koji su bežali sa zemlje i prisilno ih vraćaju na imanje. Oni su, u trećem i četvrtom veku, nad svojim zakupcima imali sve veću vlast, koja nije uključivala samo tradicionalno rimsko pravo zaštitnika, nego i veću političku moć.
Zemljoposednici Carstva monopolizovali su ekonomsku moć i politički uticaj na lokalnom i regionalnom nivou. U svakom kutku Carstva, pripadnici opštinskih veća, čiji je položaj osiguravao njihov zemljišni posed, dominirali su javnim životom. Oni su imali direktnu korist od rimskog sistema uprave i „slobodne trgovinske zone“ koja je bila rimski svet. Istovremeno, imali su obaveze, od kojih je najvažnija bila prikupljanje godišnjih poreskih dažbina preko posrednika. Deo ovih dažbina odlazio je u carski trezor; ostatak je ostajao zajednici za javne službe. Članovi lokalnog veća odlučivali su ko će i šta plaćati od ovih poreza i kako će se koristiti lokalni fondovi, čime su gradili i povećavali svoju mrežu pokroviteljstava. Dok god su se porezi mogli prikupljati bez velike štete po njih same, takva služba bila je primarni cilj ambicioznih lokalnih veleposednika.
Ove elite nisu se razlikovale od masa samo po bogatstvu. Sa bogatstvom je išla kultura, paideia, koja je više nego ijedna druga osobina označavala šta to znači biti ne samo Rimljanin nego civilizovan građanin. Kroz obrazovanje, negovano kao deo životnog stila provincijske elite, honestiores su razvili svoj identitet kao deo šireg sveta rimske kulture.
No, koliko god bili široki svetovi kulture koje im je paideia otvorila, većina lokalnih elita ostala je čvrsto vezana za oblasti na kojima su se nalazili njihovi posedi. Od Sirije do Galije, od severne Afrike do dunavske granice, lokalni zemljoposednici ostali su duboko vezani za specifičnosti svoje regije ili patrie. Razlozi za to su brojni. Carstvo je bilo, od svog početka, mreža gradova (sa okolinom), vezana posebnim sporazumima sa gradom Rimom. Mnogi lokalni uglednici bili su potomci regionalnih elita, čije su porodice dominirale lokalnim društvom i pre Rimskog carstva. Kad god je to bilo moguće, imperijalno širenje Rima uvek je uvlačilo već postojeće lokalne moćnike u rimsku orbitu. U pluralističkoj verskoj i kulturnoj tradiciji Rima, centralna država nikada nije zahtevala posebnu privrženost rimskim vrednostima: kad je to bilo moguće, lokalna tradicija se ili apsorbovala ili izjednačavala sa rimskom. U svakom slučaju, nije bilo potrebe da se zaboravi nečiji predrimski porodični društveni položaj u ranijoj plemenskoj ili kulturnoj tradiciji. Oni su mogli, i zaista su bili, element ponosa provincijskih uglednika. Tako postati Rimljanin nije značilo zameniti staro za novo; pre je značilo otkriti staro u novom.
Isti proces društvene i političke apsorpcije delovao je u verskoj sferi. Od Mesopotamije do Britanije, novi bogovi mogli su se poštovati kao lokalne manifestacije starih i poznatih. Merkur je obuhvatio keltsko božanstvo Teutu; Herkul se često pojavljivao u maloj Aziji kao feničanski ili punski bog. Možda je najizrazitiji primer takvog sinkretizma Isis koja, u Apulejevim Metamorfozama objašnjava da su je Frižani zvali Pesinunta, majka Božja; atinska Atena Palada; kiparska Venera Pafija; krećanska Dijana; sicilijanska Proserpina; eluzijanska Seres; dok su je drugi zvali Junona, Belo, Hekata, Nemefina i slično. Razni narodi bili su ujedinjeni u njihovom obožavanju, iako toga nisu bili svesni. Jedina ozbiljna iznimka iz ove rimske sposobnosti da apsorbuje religije u svoju sopstvenu, bilo je judejstvo i, u manjem obimu, njegov izdanak, hrišćanstvo. Radikalni monoteizam postavio se kao nepremostiva prepreka rimskoj verskoj politici. Neki Jevreji mogli su postati Rimljani, kako pokazuje primer Pavla. Međutim, nisu mogli da se tradicionalnim vezama religije potpuno povežu sa rimskim svetom. Ipak, posle potpunog razaranja hrama 70. godine n.e. i izgnanstva iz Palestine i Judeje, oni Jevreji koji su se raselili širom Carstva izgleda da su se pomirili sa carskim sistemom. Nije više bilo vesti o separatističkom ili buntovničkom ponašanju ovih malih rasutih zajednica. Suprotno od njih, subverzivno ponašanje bilo je karakteristično za hrišćane.
Nastavlja se