Kuda vodi „ispravljanje grešaka prirode“

Povukavši ručku rukama u elegantnim rukavicama, gledala je kako igla prevelikog brojila počinje da klizi ukazujući na prvu isporuku električne energije britanskoj nacionalnoj elektrodistributivnoj mreži iz jednog od dva gasom hlađena reaktora nuklearne elektrane. Tog dana otvorena je prva nuklearna elektrana komercijalnog nivoa na svetu – bila je to zora nove industrijske revolucije i trijumf za one koji su verovali u miroljubivu snagu atoma dok su ostali strahovali da će svetu doneti samo uništenje. „Za ove prve – komentarisao je voditelj filmskog žurnala – ovaj dan je pobednička prekretnica!“

Sam događaj bio je predmet veličanstvene propagande, dok je istina bila mračnija. Kolder Hol napravljen je da bi proizvodio plutonijum za britanski program konstruisanja atomske bombe koji je bio u začetku. Električna energija koju je proizvodio bila je skupa maska. A vojni koreni civilne nuklearne industrije upleli su se ne samo u tehnologiju od koje je zavisila već i u umove onih koji su se starali o njoj. Nuklearni naučnici čak ni na Zapadu nisu mogli da se otrgnu od kulture prikrivanja i brzanja: u tom okruženju je ponekad nepromišljeno eksperimentisanje bilo praćeno institucionalnim opiranjem da se prizna kako su stvari pošle naopako kad dođe do problema.

Godinu dana nakon što je otvoren Kolder Hol, oktobra 1957, tehničari u obližnjem oplodnom reaktoru u Vindskejlu suočili su se s gotovo nemogućim rokom da proizvedu tricijum za detonaciju britanske vodonične bombe. Ni u približno dovoljnom broju i s tehnologijom koju nisu dovoljno razumeli, radili su u uslovima vanrednog stanja, ne poštujući uvek mere bezbednosti. Devetog oktobra, dve hiljade tona grafita u Vindskejlskoj hrpi Broj jedan se zapalilo. Dva reaktora u Vindskejlu zvali su pile / hrpe. Gorelo je dva dana, otpuštajući radijaciju širom Britanije i Evrope i kontaminirajući lokalne mlečne farme velikim koncentracijama joda-131. Upravniku elektrane preostalo je samo da naloži da se reaktor prelije vodom, ne znajući hoće li to ugasiti vatru ili će izazvati eksploziju nakon koje će značajni delovi Velike Britanije postati nepodesni za život. Nedugo potom, istražni odbor je završio detaljni izveštaj, ali neposredno pred objavljivanje, britanski premijer je naložio da se povuku sve kopije sem dve ili tri i da se uništi već pripremljen slog za štampu. Onda je u javnost pustio sopstvenu pročišćenu verziju u kojoj su se kao krivci označili operateri u elektrani. Britanska vlada će tek posle trideset godina potpuno priznati kolike su bile razmere tog akcidenta.

Novi bogovi nauke i tehnologije

U međuvremenu, u SSSR je prirođena tajnovitost u vezi s nuklearnom tehnologijom dostigla novu krajnost. Pod Hruščovom, sovjetski naučnici su stekli dotad neviđenu samostalnost, a javnost, koja je podsticana da bezuslovno veruje u nove bogove nauke i tehnologije, držana je u mraku. U takvoj otrovnoj atmosferi fizičari su zbog ranog uspeha u kroćenju snage miroljubivog atoma stekli opasno samopouzdanje. Počeli su da koriste gama zrake da produže rok trajanja piletine i jagoda, gradili su mobilne nuklearne reaktore zakačene za gazišta tenkova ili prilagođene za plutanje po Arktiku, i, poput američkih kolega, konstruisali su avion na nuklearni pogon. Ali koristili su i nuklearno oružje za gašenje požara i iskopavanje podzemnih jama, ograničavajući obim eksplozija samo ako bi seizmički talasi počeli da uništavaju obližnje zgrade.

Nakon smrti Igora Kurčatova, Institut za atomsku energiju je njemu u čast poneo njegovo ime, a na mesto prvog čoveka sovjetske nuklearne nauke došao je Kurčatovljev sledbenik, Anatolij Aleksandrov. Upečatljivog izgleda, sjajne ćelave glave, Aleksandrov je doprineo izgradnji prvih reaktora za proizvodnju plutonijuma. Godine 1960. imenovan je za direktora Instituta Kurčatov. Budući predani komunista, koji je potpuno verovao da je nauka instrument za ostvarenje sovjetskog ekonomskog sna, više je cenio monumentalne projekte od naprednih istraživanja. Kad je počela Era stagnacije, sovjetski naučni establišment se rasipao sredstvima za neposredne državne prioritete – istraživanje kosmosa, preusmeravanje voda, nuklearnu energiju – zanemarujući nove tehnologije poput računarstva, genetike i optičkih vlakana. Aleksandrov je nadgledao projektovanje reaktora za nuklearne podmornice i ledolomce, kao i za prototipove novih reaktora kanalskog tipa s grafitom za proizvodnju električne energije. Da bi smanjio troškove njihove konstrukcije, insistirao je na ekonomiji obima i kolosalnim razmerama uz korišćenje standardnih komponenata i običnih fabričkih materijala. Nije video zašto bi proizvodnja nuklearnih reaktora bila drugačija od proizvodnje tenkova ili kombajna. Aleksandrov je serijsku proizvodnju tih ogromnih reaktora smatrao ključnom za sovjetski ekonomski razvoj, a nuklearnu energiju sredstvom za ispunjavanje ozimandijskih snova o navodnjavanju pustinja, uspostavljanju tropskih oaza na arktičkom severu i sravnjivanju nepogodno smeštenih planina atomskim bombama – ili, kako bi Rusi rekli, „za ispravljanje grešaka prirode“.

Uprkos širokoj viziji i političkom uticaju, Aleksandrov nije imao suverenitet nad sovjetskom nuklearnom naukom. Iza njega je bila zlokobna, nepopustljiva moć Ministarstva za srednju mašinogradnju i njegovog ratobornog šefa, veterana revolucije Jefima Slavskog, poznatog kao Veliki Jefim i Ajatolah. Iako su se u mladosti borili na suprotnim stranama u Ruskom građanskom ratu – Slavski na konju kao politički komesar Crvene konjice, dok je Aleksandrov bio u redovima belogardejaca – dva atomska magnata su bili bliski, i sa uživanjem su se prisećali starih dana uz votku i konjak. Ali kako se Hladni rat zaoštravao, vojno-industrijski zahtevi Sredmaša su nadjačali zahteve naučnika na Institutu Kurčatov. Po nacionalnom prioritetu dodeljenom programu nuklearnog naoružanja, Ministarstvo je u prvih nekoliko godina postojanja moglo da učvrsti svoju kontrolu nad ogromnom nuklearnom imperijom, sa sopstvenim naučnicima, vojnim snagama, eksperimentalnim laboratorijama, fabrikama, bolnicama, fakultetima i terenima za testiranje. Sredmaš je mogao da dobije maltene neograničene resurse, od zlatnih rudnika do elektrana, a sve je ostajalo iza neprobojnog zida ćutanja.

Postrojenja, institucije i lokacije Sredmaša, inače s tajnim imenima, veličine od zasebnih instituta u Moskvi i Lenjingradu do čitavih gradova, među muškarcima i ženama koji su tamo radili bili su znani kao , odnosno poštanski brojevi kojima su ih označavali. Pod vođstvom Slavskog, prepredenog političkog operativca s pristupom najvišim nivoima vlasti, Ministarstvo za srednju mašinogradnju postalo je zatvoreno i gotovo sasvim samostalno, država u državi.

U paranoidnom režimu permanentnog ratnog stanja kakvo je održavao Sredmaš, svaki akcident – koliko god mali bio – smatrao se državnom tajnom pod kontrolom KGB. A čak i kad je industrija nuklearne energije SSSR uzela maha sredinom 1960-ih godina, održala se sklonost ka prikrivanju. U birokratskim prevratima koji su usledili nakon pada Hruščova 1966. odgovornost za rad novih atomskih stanica širom SSSR prebačena je sa Sredmaša na civilno Ministarstvo za energiju i elektrifikaciju. Ipak, sve ostalo – projektovanje i tehnički nadzor reaktora koji su pokretali elektrane, njihovi prototipovi i svaki aspekt gorivnog ciklusa – i dalje je bilo u rukama Ministarstva za srednju mašinogradnju.

Urgentniji černobiljski problem

U Moskvi je prvomajska parada prošla Crvenim trgom kao svake godine, i karnevalska atmosfera je zavladala gradom. Radnici iz svih delova Sovjetskog Saveza marširali su kraj Lenjinovog mauzoleja od crvenog granita, mašući papirnim karanfilima i grimiznim zastavama praćeni pogledima Gorbačova i drugih članova Politbiroa. Ali premijer Riškov je kasnije sazvao još jedan hitan sastanak černobiljske Operativne grupe, kome je prisustvovalo više od dvanaest viših funkcionera, uključujući predstavnike sektora zdravlja, odbrane i spoljnih poslova; tu su bili i jedan od partijskih šefova Lihačov, kao i Čebrikov, šef KGB SSSR. Nuklearne naučnike predvodio je Anatolij Aleksandrov, direktor Kurčatovljevog instituta.

Dok se na ulicama nastavljalo slavlje, grupa se suočavala sa sve urgentnijim černobiljskim problemima. Pre svega, čuli su da su razmere krize premašile mogućnosti sovjetskog Ministarstva zdravlja. Riškov je razrešio ministra odgovornosti za reakciju zdravstvenog sektora i predao je kontrolu zameniku ministra zdravlja Olegu Ščepinu. Riškov mu je naložio da podnosi grupi dnevne izveštaje o broju žrtava akcidenata u bolnicama širom SSSR i o broju ljudi kojima je dijagnostikovan akutni radijacioni sindrom. Iako su se izmestili iz Pripjata, Ščerbina, Legasov i drugi članovi vladine komisije već su bili izloženi opasnim dozama radijacije i valjalo ih je zameniti što pre. Dalje, trebalo je naručiti medicinska sredstva sa Zapada i platiti ih čvrstom valutom; grupa je morala i da ozbiljno razmisli o ponudi stranih lekara da dođu u Moskvu i da pomognu u lečenju žrtava radijacije.

Šef generalštaba SSSR maršal Ahromejev je izvestio da su jedinice Ministarstva odbrane počele dekontaminaciju u neposrednom okruženju černobiljske nuklearne elektrane, ali hitno im je bilo potrebno još ljudi, jer je radijacija nastavila da se širi. Bilo je jasno kako su pokušaji da se od međunarodne zajednice sakrije šta se desilo samo pogoršavali situaciju. Diplomate i reporteri sa zapada preplavili su Moskvu protestima i pitanjima o prirodi i razmerama akcidenta. Riškov je odlučio da organizuje pres-konferenciju za strane novinare i naložio Ščerbini, Aleksandrovu i Andraniku Petrosjancu, predsedniku Sovjetskog državnog komiteta za korišćenje atomske energije, da se pobrinu za detalje.

Riškov je okupio zamene za vladinu komisiju i naredio da odlete u Černobilj koliko sutradan. Vođa tog novog tima bio je Ivan Silajev, pedesetpetogodišnji bivši sovjetski ministar avio-industrije. Glavni među naučnicima u komisiji, zamena za Valerija Legasova, bio je Jevgenij Velihov – Legasovljev prvi sused i konkurencija za naslednika starog Aleksandrova na mestu direktora Kurčatovljevog instituta.

Kad se sastanak završio, Riškov je otišao do Gorbačova u njegovu kancelariju. Premijer i Lihačov, konzervativni šef Partije, odlučili su da je došao trenutak da obiđu mesto nesreće. Riškov je saopštio generalnom sekretaru svoje namere i čekao da Gorbačov kaže da će im se pridružiti. Ali izgleda da sovjetskom vođi to nije bilo ni na kraj pameti. Sutradan su Riškov, Lihačov i šef KGB odleteli u Kijev bez njega.

Ekipa iz Politbiroa je zajedno sa Ščerbickim helikopterom odletela za nuklearnu elektranu Černobilj. Zaustavili su se u selu u kom su privremeno smešteni evakuisani iz Pripjata. Riškov je zaključio da su ljudi s kojima se sreo bili neobično staloženi i podozrevao je da još uvek nisu bili svesni razmera katastrofe. Kad su upitali kad će moći da se vrate kućama, funkcioneri nisu znali šta da im kažu. Rečeno im je da čekaju i da budu strpljivi.

U 14 sati po podne, Riškov i Lihačov su održali sastanak u sedištu partije u gradu Černobilju. Razgovaralo se o evakuisanju naselja oko elektrane. Ščerbina je saopštio Riškovu da je upravo započeta evakuacija iz zone prečnika deset kilometara.

Na stolu su bile izviđačke mape oblasti oko nuklearne elektrane, rezultati vojnih, meteoroloških i geoloških analiza, sve redom strogo poverljive informacije koje su ukazivale na širenje radioaktivnih padavina iz elektrane. Gledane uporedo, otkrivale su nepravilnu mrlju sa centrom u Pripjatu koja se širila ka jugoistoku gde je prekrila Černobilj; severno je prešla granicu prema Belorusiji, a dug trag radioaktivne mase pružao se ka zapadu, formirajući račvasti jezik koji je dopirao do gradova Vilča i Poleskoje. Kontaminacija se proširila daleko preko zone od deset kilometara, predstavljajući opasnost po desetine hiljada ljudi u širokoj oblasti – ponegde čak i na trideset kilometara daleko od elektrane.

Premijer Riškov je detaljno pregledao mapu. Neke lokacije su se sad činile bezbednim, druge očito nisu to bile, a radioaktivno nakupljanje u pojedinim selima je bilo neujednačeno i razlikovalo se od ulice do ulice. Nešto se očigledno moralo uraditi, ali bilo je teško znati šta. Svi u prostoriji su čekali na njegovu odluku.

„Evakuisaćemo stanovništvo iz zone prečnika trideset kilometara“, napokon se oglasio Riškov.

„Iz cele zone?“, neko je zapitao.

„Iz cele“, odgovorio je premijer i zaokružio oblast na mapi da ilustruje svoju odluku. „Počnite odmah.“

Pažnja čitavog sveta

Dve nedelje kasnije, 25. avgusta, Valerij Legasov, u sivom odelu s prugastom kravatom, podbulog lica i unezverenog pogleda iza debelih naočara, stao je za govornicu već prvog dana specijalne tehničke konferencije u sedištu IAEA u Beču. Atmosfera je bila tmurna i napeta, a konferencijska sala bila je dupke puna. Šest stotina nuklearnih stručnjaka iz šezdeset dve zemlje i više od dvesta novinara došlo je da sazna istinu o akcidentu koji je već privukao pažnju čitavog sveta. Teret na Legasovljevim plećima bio je ogroman: reputacija ne samo sovjetske nauke već i budućnost globalne nuklearne industrije visile su o koncu. Katastrofa je dovela u pitanje sposobnost sovjetskih stručnjaka da prave sopstvene reaktore ili da rukuju njima. Ta je tehnologija uz to bila toliko rizična da je nuklearne elektrane trebalo zatvoriti ili zabraniti čak i na Zapadu.

Legasov je veći deo leta sređivao materijal koji je nameravao da predstavi, sačinjen od zaključaka tima od dvadeset tri eksperta od kojih je polovina bila iz Kurčatovljevog instituta – pored projektanata reaktora, šefa sovjetske agencije za ekologiju i meteorologiju i specijalista za radijacionu medicinu i dekontaminaciju, dr Angeline Guskove i generala Vladimira Pikalova.

Bez obzira na glasnost, organi sovjetske države nisu bili nimalo spremniji da obelodane istinu o brojnim promašajima socijalističke tehnologije. Kad je radna verzija izveštaja napokon došla do ruku Centralnog komiteta, šef Odseka za energiju bio je užasnut onim što je pročitao. Prosledio je izveštaj KGB uz napomenu: „Ovaj izveštaj sadrži informacije koje bacaju ljagu na sovjetsku nauku… Smatramo da je celishodno da Partija i sud kazne njegove tvorce“.

Iako su njegove ideje o odmazdi bile surove, strahovanja aparatčika Odseka za energiju nisu bila neopravdana. Otkriti svetu korene katastrofe – dizajn samog reaktora, dugogodišnje sistemske neuspehe i kulturu prikrivanja i poricanja sovjetskog nuklearnog programa i nadmenost vodećih naučnika koji su nadgledali njegovu implementaciju – bilo je nezamislivo. Ako bi se u izveštaju priznalo da je RBMK imao greške u dizajnu, odgovornost za akcident mogla se pratiti sve do glavnog projektanta i predsednika Akademije nauka. U društvu u kom je kult nauke zamenio religiju, glavni među nuklearnim naučnicima ubrajali su se u njegove najsvetije ikone – stubove sovjetske države. Dopustiti njihov pad značilo je podriti integritet čitavog sistema na kom je sagrađen SSSR. Bilo je nedopustivo proglasiti ih krivim.

Portret jedne katastrofe

U rano jutro 26. aprila 1986. eksplodirao je reaktor četiri atomske centrale u Černobilju i izazvao najveću svetsku nuklearnu katastrofu. Tokom trideset godina od tog događaja, Černobilj je postao kolektivna noćna mora sveta. Ali prava priča o nesreći, od samog početka obavijena tajnovitošc´u, propagandom i dezinformacijama, dugo je bila kontroverzna. Oslanjajući se na stotine sati intervjua vođenih tokom više od deset godina, kao i na pisma, neobjavljene memoare i dokumente iz nedavno otključanih arhiva, Adam Higinbotam je ispisao mučan i uverljiv narativ koji katastrofu oživljava očima muškaraca i žena koji su joj svedočili. „Ponoć u Černobilju“, knjiga koju je s englekog prevela Ana Ješić,a objavio Heliks sveobuhvatni je prikaz događaja koji je promenio istoriju: to je priča koja je složenija, ljudskija i strašnija od sovjetskog mita i pruža neizbrisiv portret jedne od najvećih katastrofa 20. veka. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomke iz ove knjige. Oprema je redakcijska.