Kultura psihijatrije i duh vremena

Vredno je istaći da je u svetu mali broj psihijatara koji su pisali kompetentno i o psihijatriji i o pojavama koje su daleko od psihijatrije. Kecmanović je jedan od njih. Objavio je radove u najprestižnijim psihijatrijskim časopisima, posebno onim koji se bave etnonacionalizmom. To da je citiran u brojnim knjigama i časopisima i iz psihijatrije i iz etnonacionalizma, pokazuje koliko su cenjeni njegovi radovi.
Kecmanović je imao valjane pretpostavke da napiše knjigu koja je pred nama. Dobro poznaje psihijatriju (napisao je i uredio brojne psihijatrijske udžbenike, iz kojih su učile mnoge generacije naših psihijatara), četrdeset godina se bavi kliničkim radom, godinama prati šta se događa na alternativnoj psihijatrijskoj sceni (otkada je daleke 1977. godine napisao obiman predgovor knjizi Podeljeno ja. Politika iskustva Dejvida Lejnga, nije gubio interes za alternativnu psihijatriju), i veoma je dobro obavešten o najnovijim zbivanjima u psihijatriji.
Knjiga Psihijatrija u kritičkom ogledalu bavi se najosetljivijim temama, odnosno pitanjima psihijatrije: da li može da se odredi šta je duševni poremećaj; zašto je psihijatrija, za razliku od ostalih medicinskih disciplina, upitna od prvog dana postojanja; da li su duševni poremećaji posebna vrsta poremećaja ili samo podvrsta organskih bolesti; konceptualno višeznačje psihijatrije; ograničenja dijagnostičkog postupka u psihijatriji; odnos između politike i psihijatrije; raskorak između aktuelne psihijatrijske prakse i slike o psihijatriji koju imaju sami psihijatri, s jedne, i najveći deo javnosti, sa druge strane; ulazak farmaceutskih kompanija u psihijatriju na velika vrata; budućnost psihijatrije.
Opšta karakteristika načina na koji je Kecmanović obradio navedene teme jeste kritičko razmatranje pozicija i zvanične psihijatrije i kritičara psihijatrije, uz iznošenje sopstvenog mišljenja. Kecmanović dobro argumentuje zaključke do kojih dolazi, ali nikad ne pretenduje da kazuje poslednje slovo. On često pokazuje neosnovanost određenih stavova najvećih autoriteta u pojedinim oblastima, ali njihova mišljenja ne omalovažava. Kecmanović zna da bude i provokativan, ali njegovo osporavanje nekih predrasuda, pa i mitova, i psihijatara i kritičara psihijatrije, ne služi samo sebi. Cilj mu je da se poboljša psihijatrijska praksa, da se duševno poremećenim ljudima pruži bolja zaštita od one koja im se pruža danas.
Posebna vrednost Kecmanovićevog teksta je što sporne psihijatrijske teme sagledava u širem kontekstu. Njegova polazna pozicija je da je kultura psihijatrije – a to znači ideologije i verovanja koji određuju način na koji psihijatrija funkcioniše – uvek u saglasju sa duhom vremena, njegovom dominantnom ideologijom i vladajućim vrednosnim sistemima. Ovakva tačka gledišta omogućava mu da odčita značenje zbivanja u psihijatriji u ranijim epohama, a posebno u poslednjih 20 – 25 godina.
Od ranih osamdesetih godina prošlog veka do danas, tvrdi Kecmanović, desile su se izuzetno značajne promene koje su obeležile današnju psihijatriju. Došlo je do apsolutne dominacije medicinskog modela; u trećem i četvrtom izdanju Američke klasifikacije duševnih poremećaja – koja je, kao navodno najviše naučna, najšire prihvaćena u svetu – izvršena je (uz dva-tri izuzetka) dekontekstualizacija duševnih poremećaja; značajno se povećao broj pojedinih vrsta duševnih poremećaja i enormno porasla upotreba psihotropnih lekova, posebno lekova protiv depresije i stanja straha. Ove četiri pojave su, prema Kecmanoviću, povezane ne samo vremenski nego i po tome što svaka od njih zavisi od tri preostale, pomaže ih i opravdava. Autor Psihijatrije u kritičkom ogledalu pokazuje pogubne posledice navedenih karakteristika savremene psihijatrije, i označava pozitivistički duh našeg vremena i zaslepljenost profitom velikog kapitala kao glavne krivce za, po njemu, nezavidno stanje psihijatrije danas.