Kurta i Murta imaju nastavak

Koristeći rečničku formu Filipović je godinama, uz pomoć prijatelja, a kasnije koristeći i Fejsbuk, prikupio i obradio 400 užičkih reči i izraza, koji se, kako piše u podnaslovu „koriste često, ali ne baš uvek od milja“. Ezoterične žargonske odrednice, koje potiču iz vremena kada se Užice urbanizovalo, menjalo svoj izgled i stanovnike, prolazilo fazu komunističke ogledne komune, do pojave pank i rokenrol bendova, veštim narativnim dodacima postaju zanimljive i duhovite urbane legende, čiji su akteri lokalni likovi. Dodatnu vrednost knjige čine sjajne ilustracije Tijane Jevtić, užičke grafičarke, a britkost i lucidnost autora moguće je naslutiti u poruci sa naslovnice koja je ispisana na latinskom: Iniuria velox atque incomprehensibilis est, što bi u prevodu značilo: Nepravda je brza i nedostižna. Drinkamanov zabavnik je, kako sam autor kaže, „sočna užička zajebancija“.

Svako slovo je ilustrovano, ima svoj moto, priču, stvarnu ili izmišljenu poslovicu, pa tako knjiga počinje rečenicom „Ako je Mitar lud, nije Stanija blesava“, a završava „Šumom šumi šušumiga, švaler šorom švrlja“.

– Ima jedna izreka koja se često koristi, ali ne u integralnom obliku. Rečenica „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“ ima i svoj nastavak „dok doratu ne otpadnu muda“, koji sam pronašao u jednoj knjizi objavljenoj pre 150 godina, ali se taj deo izgubio. Izrazi su autentični, a priče na skoro svako slovo objašnjavaju neke narodne poslovice, stvarne ili izmišljene događaje. Primera radi „Zdomčao ga ko policajac C vitamin“, potiče od istinite priče o policajcu kome je pozlilo nakon što je u jednoj užičkoj kafani popio šumeći C vitamin sa pivom, a kada je stigla hitna pomoć niko nije znao šta mu je. Možda će ta rečenica jednog dana postati narodna izreka, objašnjava Filipović, dodavši da to nije rečnik pogrdnih izraza, kako se u javnosti pominje, već rečnik karaktera, a to što, kako kaže, ima najviše pogrdnih izraza više govori o ljudima nego o „Drinkmanovom zabavniku“.

Naziv knjige, koja se nudi kao mrsni ili posni primerak, takođe je zanimljiv i podseća na dr Uda Brinkmana, lik iz nemačke TV serije „Klinika Švarcvald“ koja se emitovala krajem osamdesetih, u vreme kada je Filipović, zajedno sa svojim prijateljem Zoranom Đukićem, na Radiju 31, a kasnije i na Radio Užicu, vodio veoma popularne i provokativne emisije. Menjajući mu ime, autori su osmislili rubriku „Ordinacija dr Drinkmana“, tokom koje su čitali izmišljena pisma slušalaca i na njih odgovarali humorom i satirom, što su Užičani sjajno prihvatili i dobro se zabavljali u vremenu koje je najavljivalo haos u zemlji.

– Knjiga je nastavak naših radijskih emisija, a dr Drinkman je bio alter ego iza koga smo se, devedesetih godina, krili Zoran Đukić i ja. Polako je dr Drinkman postao lik za sebe, pomalo nadrndan, ciničan, mizantop, ali koji ipak voli svoje pacijente, sa svim njihovim manama i slabostima, kaže Filipović, dodavši da je pišući Drinkmanov zabavnik inspiraciju pronašao u Đavoljem rečniku Embrouza Birsa, ali i da je kao dečak uživao u narodnom humoru i pričama poput „Ero s onog svijeta“, „Krepao kotao“, „Ćosa i vodeničar“…

– Ideja je bila da se zabavim i da zabavim čitaoce. Sa prijateljima sam, krajem osamdesetih, napravio listu arhaičnih i nedovoljno poznatih užičkih izraza koji se odnose na ljudske karaktere. Nastao je spisak od sedamdesetak odrednica, sa kojima sam se igrao na radiju, a petnaestak godina kasnije sa tim sam se igrao i na Fejsbuku, pa su Užičani, koji su rasuti po svetu, počeli da se javljaju i da dodaju nove termine i na kraju sam od toga uobličio knjigu, svedoči Filipović nastanak svojevrsnog leksikona užičkog humora, a potom otkriva da su se mnogi, nakon štampanja knjige, javljali raspitujući se zašto u njoj nema i termina poput atrkalja, beuta, pizdopalja…

– Moj cilj nije bio da napravim nekakvo naučno ili enciklopedijsko razlikovanje pojma, primera radi, lelemuda od jebivetra, već da se zabavim sa prijateljima sa kojima sam radio.

Poenta je bila da kroz neke odrednice pomenem ljude, događaje i anegdote i da ispričam priču o urbanom Užicu, koja će se dopasti ne samo Užičanima već i drugim čitaocima, kaže naš sagovornik, a potom objašnjava šta se dogodilo sa erskim humorom:

– Bez obzira na sve, užički humor je živ. Postoji neko tajno Užice, u nekim birtijama, rakidžinicama i drugim mestima, daleko od izdavačke politike i knjiga. To je danas underground humor, ali ima Užičana koji ga neguju, poput aforističara i satiričara Slobodana Simića i Rada Jovanovića.

Irijak

Irijak – za irijaka ne samo da je karakteristično odsustvo svake elegancije i dobrog ukusa, već se tu može govoriti i o krajnjoj aljkavosti, trapavosti i neurednosti. Irijak ne pere noge, ne podrezuje nokte, veš menja samo za praznike i to isključivo među kolegama irijacima, a o dezodoransu da i ne govorimo. Strašno, ne samo za videti. Dronjo i adrapovac mnogo više vode računa o ličnoj higijeni, što i nije nešto bog zna, ali je veliki napredak u odnosu na irijaka.

Prvi roman disk-džokeja

Zoran Filipović je rođen u Užicu pre 49 godina. Radio je kao disk-džokej i voditelj radijskih emisija „Klub 106“, „Potkazivanja“, „Nevergrin“, „Prijatelju, hajd pomozi“ na Radio Užicu i Radiju 31. Autor je radio-drama „Opanak u svemiru, prvi srpski svemirski brod“, „Vukota drugi put na prijedsedničkim izborima“, „Drug Špiljak i zlokobni ultimatum“, a Užičani ga pamte i po nastupima tokom protesta 1996. i 2000. godine. Bio je direktor užičkih Vesti, a sada je direktor Regionalnog centra za profesionalni razvoj zaposlenih u prosveti. Živi i radi u Užicu, a za Danas najavljuje i svoj prvi roman, čija se radnja odvija u jednoj radio-stanici tokom Nato bombardovanja.

Kremanac i „kremanska kobra“

Kremanac – stanovnik sela Kremana, ali, po mnogima i karakterna crta, premda tu teoriju uglavnom zastupaju njihovi ljuti neprijatelji i komšije Staparci, a koji, verovatno, ništa nisu bolji od njih – “Svako selo po budalu gaji, a Stapari, a Stapari, nekoliko pari”, kaže strofica jedne narodne pesme, koju su, prema nekim izvorima, smislili upravo Kremanci. „Kremanska kobra“ je vrsta oružja koja se koristi u Kremnima, naročito za poštene noćne obračune iz prikrajka. Pravi se tako što se iz tarabe izvali parmak sa dva zarđala eksera koji se ostave onako da vire. Upotreba „kremanske kobre“ kao sredstva za argumentaciju zvanično je zabranjena Buarskom deklaracijom iz 1964, a koja se, jebi ga, ne primenjuje. Odnosno, primenjuje se svuda, osim u Kremnima.