Kuvana jaja u sumpornoj vodi

Tako je i sa planinom i stratovulkanom Sinabung (indonežanski Gunung Sinabung) na ostrvu Sumatra, od čije je erupcije početkom februara život izgubilo 16 ljudi, a dvoje kritično ranjeno. Sinabung, visok 2.640 metara, mirovao je preko 400 godina, da bi proradio krajem avgusta 2010.

Taj vulkan je uvršten u kategoriju „B“ u Indoneziji, pošto nije bio aktivan od 1600. godine. Od tada su seljaci na padinama plodnim od vulkanskog pepela ubirali bogate žetve pirinča i brali obilje kafe, čaja i čilija. Sada su mnogi od tih seljana među preko 32.000 izbeglica po sabirnim centrima. Njihova nekada zelena imanja su pod pet santimetara debelim slojem pepela poput napadalog snega.

Krug oko Pacifika

U Indoneziji je najveći broj vulkana, oko 400, pa je u toj zemlji i najčešća njihova aktivnost. Indonezija se nalazi na „Vatrenom prstenu“, luku linija raseda koje okružuju Pacifički basen, sklon čestim zemljotresima i erupcijama vulkana. To je zona geofizičkog nasilja, raskrsnica tektonskih ploča koje se sudaraju na prostoru od preko 40.200 kilometara (km) po Pacifičkom okeanu.

Geografijom Indonezije, koja je sa 17.508 ostrva najveći arhipelag na svetu, dominiraju vulkani formirani usled zona raseda između Evroazijske i Indoaustralijske ploče. Što se Indoaustralijska ploča više podvlači pod Evroazijsku, izaziva ogromne sile koje potresaju tlo duž tog spoja i povremeno se eksplozivno izlivaju iz vulkana.

Geografija je osudila Indoneziju na neizvesnost: Nigde u svetu ne živi toliko ljudi blizu tolikom broju aktivnih vulkana – prema jednoj računici 129. Samo na najnastanjenijem ostrvu Javi oko 120 miliona ljudi obituje u senci više od 30 vulkana i ta blizina je bila kobna za više od 140.000 ljudskih života u poslednjih 500 godina. Smrt od vulkana ima različite forme: lava koja se sliva, izlivanje mulja, podizanje cunamija koji često slede za erupcijama….

Boravak na vulkanu pruža mogućnost razumevanja koliko geologija duboko utiče na živote i kulturu ljudi čija su staništa u njihovoj okolini. U Indoneziji vulkani nisu samo činjenica života već i životno pitanje. Vulkanski pepeo obogaćuje zemlju; seljaci na Javi mogu godišnje da ostvare tri žetve pirinča. To ne mogu oni na prostranijem Borneu, gde je samo jedan vulkan.

Tokom vekova erupcije su sahranjivale sela, uništavale obradivo zemljište i punile vazduh crnim dimom, doprinoseći antičkom verovanju da bogove vulkana treba umilosrditi. Zato su vulkani u središtu komplikovanog zbira mitoloških verovanja miliona Indonežana i utiču na događaje na neočekivane načine.

Vrhovi vulkana privlače sveštenike i hodočasnike. Erupcije vulkana, po verovanju lokalnog stanovništva, nagoveštavaju političke promene i socijalne pobune.

Tokom nedavnog studijskog boravka u Indoneziji grupa novinara i urednika iz Srbije posetila je Tangkuban Parahu, vulkan na 30 km severno od Bandunga, glavnog grada provincije Zapadna Java. Vulkan je popularna turistička destinacija na kojoj posetioci mogu da se šetaju ili da se penju do ivice nekoliko kratera i da se spuste u njihovo dno.

U istraživanju iz 2001. utvrđeno je da je Tangkuban Parahu doživeo erupciju barem 30 puta u toku proteklih 40.750 godina. Poslednja je zabeležena početkom oktobra.

Tangkuban Parahu na jeziku naroda Sunda znači „izvrnuti brod“. I stvarno, gledan izdaleka vulkan je ličio na brod kome je korito na vrhu planine.

Dajang Sumbi

O nastanku planine postoji legenda koja govori o lepotici Dajang Sumbi. Ona je proterala sina Sangkurianga zbog neposlušnosti, a zbog sledstvene tuge su joj bogovi dali moć večne mladosti. Posle mnogo godina izgnanstva, Sangkuriang se vratio kući, no on i majka se nisu prepoznali. Sangkuriang se zaljubio u Dajang Sumbi i nameravao je da je oženi, sve dok majka nije prepoznala ožiljak na njegovoj glavi…

Vulkan Tangkuban Parahu, jedini na Javi do čijeg vrha može da se popne vozilom, prostire se usred planinskog pejzaža i bujnih plantaža zelenog čaja. Minibus smo ostavili na autobuskoj stanici u sastavu Nacionalnog parka i prešli u manje vozilo koje nas je odvezlo do prostranog parkinga na vrhu, gde su i redovi prodavnica suvenira i restorani.

Odatle počinje razgledanje 10 vulkanskih kratera (na indonežanskom kavah ili Kawah). Svaki od kratera je još aktivan. Turisti koji imaju više vremena obično obiđu tri, Kavah Ratu, Upas i Domas. Pošto je Kavah Ratu krajem novembra još bio zatvoren posle erupcije prethodnog meseca, nama je ostalo da siđemo u dno grotla Kavah Domas.

No, pre toga smo se divili Kavah Ratuu ili „Kraljičinom krateru“, koji je glavni i najveći na planini. Zapljusnuo nas je snažan prohladan planinski povetarac sa primesama sumpora, koji podseća na miris pokvarenih jaja. Vladao je neobičan mir iako je bilo dosta lokalnih turista, a gomila nametljivih prodavaca pokušavala da nam proda sve, od vulkanskih stena, od njih napravljenih ogrlica, narukvica ili jaja, ili raznorazne drangulije „Made in China“. No, sve je bilo zanemarljivo u poređenju sa osećanjem da ste na mestu neopisive moći i lepote.

Sa ivice kratera pažnju je privlačila ogoljena snažna crna i pepeljasta unutrašnjost Ratua. Videli su se žljebovi sazdani od slojeva peska, šljunka, kamenja i očvrsle lave. Na dnu kratera, na oko 500 m pod nama, bila je nežna, dobrim delom tirkizna tanka vodena površina. Nad njom se dizala para, možda i od gejzira. Ponekad se u Kavah Ratu sakupe otrovni gasovi, zbog čega je opasno spustiti se na njegovo dno.

Na brdima iznad Kavah Ratua vukli su se oblaci magle, koja je česta tokom oblačnih dana. Kada nema oblaka, levo mogu da se vide severna primorska brda Jave. Prilikom izuzetno vedrog dana pogled posetioca može da dopre dalje, do Javanskog mora. Na krajnjem zapadnom grebenu može da se vidi predeo na kome je sve rastinje uništeno zbog stalnog priliva sumporne pare.

Na kraju Ratua i depresije u obliku sedla počinje Upas (1.830 m), najstariji među kraterima na Tungkuban parahu, u kome je poslednja erupcija zabeležena 1593. godine. U stalnom kretanju od zapada na istok nastajali su drugi krateri, među kojima je najpoznatiji Damas (1.650 m).

Na planini je mnogo vrsti biljaka i drveća. Fauna se sastoji od pantera, antilopa i javanskih orlova.

Tangkuban Parahu je mistični ambijent i u nečijoj plodnoj mašti mogao je da podstakne oživljavanje mitova. Kao da ste bili preneti u neku daleku prošlost i u legende iz starina. Krateri su podsećali na našu malenost i kratak boravak na Zemlji. Opominjali su da treba da živimo u dogovoru sa prirodom i da se ne sukobljavamo sa Velikom majkom.

Usledilo je uzbudljivo spuštanje niz 1,3 km kroz tropsku šumu koja okružuje vulkan. Išli smo po stepenicama od vulkanskog kamenja i zemlje crvene boje pa poduprtih granama. Interesantno, nije bilo komaraca, što vodiči objašnjavaju sumpornim isparenjima.

Najbolji period za posetu planini je tokom sušne sezone (od maja do novembra). Tokom vlažne sezone, naročito u decembru i januaru, može biti dosta maglovito, a silazak do kratera Domas veoma klizav. Na sreću, nas nije pratila kiša.

Na početku smo prolazili pored drveća Džambu Alas, čija su debla i grane bili čudno izvijeni i crni. Prema nekom tumačenju, vreo vazduh prilikom erupcija, pepeo i dim su „kuvali i pržili“ to drveće do sadašnjeg izgleda. Pa opet ona deluju otporno i kao da će trajati još dugo.

Po tlu kraj stepeništa nailazili smo na puno paprati i mahovine intenzivno zelene boje koja je kao najskupoceniji tapet prekrivala velike vertikalne kamene površine. Gusta zdrava mahovina gotovo da je mamila da se opružite po njoj, kao po nekoj vodenoj površini.

Bambus

Česta su bila i stabla bambusa. Elegantno visoka, ponekad su se njihala pod povetarcem.

Naišli smo i na grupu planinskih biciklista iz Bandunga koji su zastali da bi jedan zakrpio gumu. Na naše divljenje nastavili su da se spuštaju, više odskakuju, niz stepenište. Kasnije na dnu Dumasa, druga grupa biciklista se pohvalila kako oni nisu imali nijednu probušenu gumu.

Dalje, na tlu smo ponegde spazili omanje kvadratne betonske ploče. Ispostavilo se da su to monitori za očitavanje seizmičkih pomeranja, poput seizmografa, a da ih na planini ima preko 300. Registruje se svaki neuobičajen pokret u unutrašnjosti tla i podaci o seizmičkoj aktivnosti šalju na dalju analizu i tumačenje u odeljenju za zemljotrese i vulkane.

Pojačani miris sumpora, nalik pokvarenom jajetu, značio je da se približavamo cilju. Tu nas je čekao najveći doživljaj pošto je većina prvi put u životu kročila na dno jednog kratera. Oko nas su bili ključajući gejziri, povremeno smo ulazili u oblake sumporne pare, išli smo sa kamena na kamen da ne bi ugazili u vrele potočiće i bare penušavog mulja. Bili su to darovi prirode koji privlače turiste iz raznih delova sveta.

Domas ili „Zlatna ovca“ obuhvata površinu od pet do šest hektara. Ono „zlatno“ u imenu Domasa moguće potiče od žućkaste boje sumpornih barica. Takođe, sumporna pražnjenja su možda davala zlatni izgled krateru. Oni koji su videli Domas po vedrom danu pričaju da barice i sumporna pražnjenja blješte i deluju „zlatnije“ kada po njima klize sunčevi zraci.

Užurbano smo fotografisali okolinu i u tome bi nas samo povremeno prekidalo oglašavanje sumpornih oblaka koji su izbijali iz pukotina stena. To su neki vodiči svojim mušterijama demonstrirali eksperiment. Izdahnuli bi dim cigarete u blizini kamenja koje je emitovalo sumpor. Hemijska reakcija je vodila povećanju sumpora u vazduhu.

Neki od vodiča su donosili korpe sa jajima da se kuvaju u vrućoj vodi. Tokom hladnih dana temperatura vode može da dostigne i 66 stepeni Celzijusa, a u toplim 35. Za kuvanje jajeta je obično potrebno tri minuta. Ljudi iz kraja se kunu da tvrdo kuvana jaja u sumpornoj vodi mogu da smanje holesterol u ljudskom telu.

Među nekoliko stotina ljudi na dnu kratera neki su uživali u onome što se smatra obaveznim – potopiti umorna stopala u baru vruće vode, staviti vulkansko blato na udove kao terapiju… Prodavci suvenira, neki su nas pratili od samog početka spuštanja u Kavah Domas, sada su počeli da nas obleću da kupimo suvenire.

U međuvremenu vulkan Sinabung potresa po nekoliko desetina erupcija dnevno. Nije jasno da će će erupcije biti snažnije ili će prestati.

Viši vladin savetnik Surono, koji je bio i na čelu nacionalnog komiteta za vulkane, kaže kako je nemoguće predvideti ili kontrolisati prirodu. „Ljudi pozajme od vulkana prostor za neko vreme. No moraju da ga vrate vulkanu kada počnu erupcije.“

Tungkuban Parah

Dobro obeleženo, široko i solidno održavano stepenište je naročito u donjem delu ponegde bilo klizavo. Zato bi bio dobrodošao par dobrih cipela za planinarenje.

Rano ujutro na Tungkuban Parahu je dosta hladno, između sedam i devet stepeni Celzijusovih, pa džemper ili jakna mogu pomoći. Tokom dana temperature poraste na između 17 i 23 stepena C.