Filmska braća Koen, Džoel i Itan, imaju običaj da kažu kako su sa Magičnim u bračnom odnosu. To je taj njihov prepoznatljiv, uvrnuti humor koji je, bogami, umeo i da ih zavrne u nekim vrlo pipavim trenucima… Eto, recimo, kad su poželeli da naprave posvetu Rejmondu Čendleru i krenuli da pišu scenario za „pomereni triler“, pod naslovom Veliki Lebovski. Sasvim predvidljivo, iščašeni humor im je ubrzo skroz iščašio fabulu, izmestio je u zbrku zagonetnih gegova bez raspleta…
Znajući me kao eksperta za Čendlera, i koristeći činjenicu da smo stari drugari, zakukaše mi u stereo tehnici: „Magični, pomagaj, zaglibismo se! Ne znamo ni kako da završimo, ni kako da se vratimo na početak.“
Bacim pogled na tekst i odmah im smrknuto saopštim: „Ako je ovo posvećeno Čendleru, onda je Marš na Drinu posvećen Hailu Selasiju.“
U toj prvoj verziji, priča je govorila o Hezusu Kvintonu (Džon Turturo), koji, zadojen nemačkim nihilizmom i latino-kompleksom, postaje manijakalni serijski ubica, a i iz nekog razloga „operiše“ isključivo po kuglanama diljem Kalifornije. Na tom džombastom putu upoznaje podjednako iskompleksiranog belog momka, smotanog Donija, koga su ortaci upravo izbacili iz kuglaške ekipe te on predlaže krvoločnom Hezusu da smakne večitog hipika, Džefrija Lebovskog, i hroničnog paranoika, militarističkog Voltera.
„Dobro, bre, Koeni“, izbrusih preterano umetničku braću, „otkud vam ideja da lenjavi hipik, navučen na Belog Rusa, duvku i kuglanje može najedared da se preobrati u visprenog detektiva u stilu Filipa Marloua? Takav somnabulni preobražaj može da prođe kod Kafke ali ne i kod Čendlera!“
Onako razdražen nastavih sa edukacijom: „Je l’ oćete da čujete šta je tvrdokuvani noar koji se dešava u crkvenom dvorištu?“, pitam ih i onda im pustim Lerija Džona Vilsona.
„Hm, Magični, pesma je super, ali ako u sinagogu smestimo kuglanu, otpisaće nas producenti. Da li nas razumeš, brate Magični?“
„E, onda pravimo džimbus“, kažem ja shvatajući stanje stvari.
„Džumbus?“, upita Itan. „Je li to hebrejska reč iz cenzurisanog odlomka Talmuda?“
„Ne“, umirih ga, „to ti je zajebancija na jidišu“.
I tako se bacih na posao i uskoro nastade priča koju svi pamtite i prepričavate… Jedino se tokom snimanja Džef Bridžis toliko propio da sam morao da mu sufliram jer je stalno zaboravljao svoje replike. Posle je na premijeri u San Dijegu izjavio prisutnim predstavnicima medija: „Ja u ovom filmu nisam glumio Velikog Lebovskog. Glumio sam Magičnog…“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
