Lazar Dinić, foto: Brankica DraškovićLazar Dinić iz STAV-a, nakon sedam meseci pritvora dočekuje svoj prvi veliki skup na slobodi, 1. novembar u Novom Sadu, kada će se obeležiti godinu dana od pada nadstrešnice i smrti 16 ljudi.
Dinić je zajedno sa svojih jedanaest kolega iz STAV-a i Pokreta slobodnih građana optužen, pred veliki protest u Beogradu 15. marta, da sprema državni udar, te se krivično goni za rušenje ustavnog poretka.
Nakon puštanja da se brani sa slobode (dva meseca u zatvoru i pet u kućnom pritvoru) prvo što je uradio je odbrana diplomskog rada na Kulturologiji na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Laza je inače jedan od onih ljudi koji se upamte na prvu, a da ne moraju ni da progovore. Ima taj talenat da te pogledom ubedi u svoje dobre namere.
Tako je i nekolicina novosadskih novinara koja je pre par godina pratila za javnost tada ne baš zanimljive izbore za Studentski parlamet na Filozofskom fakultetu, veoma brzo memorisala Lazu, hitrog tipa koji sa telefonom uživo prenosi studentsku borbu i proteste.
Silovanje tih izbora, posle će se pokazati, biće jedan od kobnijih poteza za Srpsku naprednu stranku. Jeste, FF je samo jedan od 14 fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, jednog od osam državnih univerziteta, ali da bahatost naprednjaka nije išla dotle da sprečava kandidovanje druge liste, zapravo studentske, jer je prva bila skrojena od njihovog stranačkog podmlatka, deo istorije možda bi bio drugačiji.
Na toj za javnost „sitnoj nepravdi“, rođen je STAV. Studentska neformalna organizacija čiji je Dinić jedan od osnivača. Ova grupa studenata praćena je i tučena, na njih su bacani topovski udari i huškani režimski tabloidni kerberi i pre nego što će to sačekati ostale građane Srbije.
Oni su tako dešavanja nakon tragedije 1. novembra dočekali spremni, dobro znajući s kim imaju posla. Nije slučajno da je prvi blokiran fakultet u Novom Sadu, posle i centar otpora bio upravo Filozofski. No, sa druge strane, i vlast je znala sa kim ima posla, pa ih je proglasila za „teroriste“ i utamničila bez valjanog dokaza.
*Da li se sećaš gde si bio 1. novembra kada je pala nadstrešnica?
– Vest o padu nadstrešnice me probudila. Video sam na telefonu i prvo pogledao u drugi krevet u mojoj sobi gde je spavao moj drug koji je došao do mene i cimera. On je trebao tim vozom da se vrati u Beograd, odmah sam pomislio da je on tamo. Ustao sam i video da se uspavao na voz i ostao kod nas. Srećom. Prva reakcija je bilo neprihvatanje takve informacije i mogućnosti da se tako nešto dogodi. Ubrzo je to preraslo u tugu i bes, ali i bespomoćnost. Tog trenutka je telefon neprestano zvonio, bili su to pozivi roditelja, rodbine i prijatelja koji su zvali da provere da li sam ja ili neko od mojih prijatelja tamo. Taj osećaj tuge i besa je sveprisutan od tog dana. Verovatno će ostati prisutan dok god ne dobijemo odgovore.
*Prvi poziv na okupljanje došao je od vas, studenata STAV-a. Na društvenim mrežama pozvali ste građane tu noć u centar, „kod Miletića“. Kako su izgledali ti trenuci?
– Taj poziv je usledio kao reakcija na tugu. Sećam se trenutka kada smo Mila Pajić i ja pričali i konstatovali da se isto osećamo, a potom su i drugi ljudi komentarisali isto. To prvo okupljanje je bila i potreba za zajedništvom u takvom momentu. Noć, a zapravo i ceo dan je bio težak. Verujem da nikada niko od nas neće zaboraviti gde se tog trenutka nalazio.
*Nakon tog okupljanja počeli ste da organizujete proteste, koji je sledeći prelomni momentat koji vas je čekao?
– Nakon prvog okupljanja usledio je prvi masovni protest 5. novembra u Novom Sadu kada smo imali prva hapšenja naših drugara i kolega. To je možda i bio prvi prelomni trenutak. Danima smo nakon toga bili ispred suda i tražili njihovo puštanje, a nakon toga su usledile i blokade Varadinskog mosta i raskrsnice kod same stanice. Šestočasovne blokade po hladnoći koje su pokazale da je društvo spremno da istraje u traganju za pravdom. Blokada Filozofskog je bila prva blokada fakulteta u Novom Sadu, ostalo je istorija.
*Kako su na početku izgledale te blokade fakulteta, delovalo je da ste vi na FF vodili tu pobunu. Mnoge kolege sa drugih fakulteta dolazile kod vas po potrepštine, hranu i dušeke, ali i savete kako da organizuju blokade. Sve je iznenadilo i nekoliko hiljada studenata FTN-a koji su se samo pojavili i kako je neko primetio „ušli u istoriju“.
– Ne bih rekao da smo mi bili lideri te pobune. Bilo je tu zaista puno kolega, a svako je doprinosio koliko je mogao. U samom početku je iz logističkih razloga bilo praktičnije da sve donacije dolaze na FF, kasnije su se i drugi fakulteti organizovali. Prelomni trenutak je definitivno bio blokada FTN-a, gde niko od nas nije očekivao toliki broj studenata. Svi smo verovali u to da je tako nešto moguće, ali je broj studenata tada prevazišao sva očekivanja.
*Ti si sve pratio kamerom na svom telefonu i lajvovima koje si prenosio na društvenim mrežama. Jesi bio svestan da snimaš istoriju? Primera, onaj dan sa blokadom Rektorata, ulazak, pa donošenje pasulja..zajednički ručak.
– Nisam naravno bio svestan da snimam istorijske trenutke. Kamera je uvek bila tu radi informisanja što većeg broja ljudi, a kako imamo društvene mreže, informisanje kroz format lajv prenosa je bio idealan. Bilo je i naporno sve to pratiti i prenositi, ali u isto vreme i jako važno kako bi ljudi koji prate dobili kompletnu sliku. Lajvovi ispred Rektorata, spremanje ručka, donošenje pasulja, sve su to dnevne situacije koje je bilo bitno predstaviti onakve kakve jesu.
*Život ti se menja u trenutku. Uhapšeni si kao zaverenik koji hoće da sruši državu. Iako ste mesecima bili targetirani kao „izdajnici“, ipak nas je ta vest sve ostavila bez reči. Zašto se režim tako brutalno obračunao sa vama?
– U trenutku kada sam video „specijalni program“ bilo mi je jasno u kom pravcu to ide. Ta informacija me je zatekla u autobusu, a vrlo brzo su usledili i pozivi sa pitanjem je l‘ sam video sve to. Osećao sam se čudno, ali sam znao da ništa nisam uradio i da je to politički progon. Video sam u kom pravcu to ide i čekao. Nisam očekivao pritvor, pogotovo ne tako dug pritvor. Na pitanje zašto baš mi ne mogu dati odgovor. Bitno je da znamo da mi nismo jedini izolovan slučaj takvog postupanja režima. Bili smo prvi, ali nismo jedini. Još uvek imamo veliki broj ljudi koji su u raznim pritvorima, koji su u izgnanstvu, koji su bivali pretučeni, kojima se preti. Moramo biti tu jedni za druge. Solidarnost je ono što u tim trenucima znači više od hrane i vode.
*Kakav je život u pritvoru na Klisi?
– Težak. Bilo je uspona i padova, ali je najgora bila ta neizvesnost. Svakog dana čekaš nešto. Čekaš paket, pismo, posetu, odgovor na žalbu. Pored toga verovatno najteža stvar je izostanak informacija. Objektivnih i tačnih informacija. Kasnije sam dobijao novine Nova i Danas i to me je spasilo. Novine su bile moj prozor u svet. Puno su značili svi tekstovi u kojima se pominjemo, ali i sve druge informacije, koje do tada nisam imao. Čuvam još oko 40 primeraka Danasa koje sam iz zatvora poneo kući. Zatvor menja ljude, mislim da se najlakše u zatvoru promene navike. Telefon mi uopšte nije falio, budio sam se rano svakog jutra (a nisam neki ranoranilac), a i pročitao sam neke knjige koje nisam stigao do tad.
*U kućnom pritvoru si najviše svirao gitaru.
Poprilično. U jednom trenutku mi je cela soba bila puna gitara, jer su razni drugari donosili svoje kako bi imao različite. Svirao sam sve i svašta, više ne znam ni sam. Čak sam došao i u situaciju da sam iz ormana izvukao moj klarinet koji sam poslednji put svirao još u osnovnoj školi dok sam pohađao muzičku školu. Kako sam imao meru zabrane korišćenja telefona i interneta, muziku sam većinom slušao preko gramofonskih ploča ili kaseta. Živeo sam totalno analogno.
*STAV je brutalno napadan i ne samo od vlasti. Da li vi još postojite, ti si sad na slobodi, ali tvoji drugari su i dalje van Srbije.
STAV će uvek postojati. STAV je ideja slobode, STAV će biti tu dok god ima slobodnomislećih mladih ljudi. Napadi su bili sa raznih strana, ali smo ostali dosledni i to je ono što je na kraju krajeva jedino važno. Moji prijatelji su u egzilu i mi se moramo svi zajedno boriti za njihov povratak. Dok god su oni u egzilu ja se ne osećam potpuno slobodno.
*Vi ste prvi prošli ograđivanja. A sada su ograđivanja nekih fakultetskih plenuma stigla i do Anketne komisije. Kako tebi sada to sve izgleda?
– Za to ograđivanje od nas u prvom trenutku nisam ni znao. Kada ste u zatvoru informacije do vas stižu sporo ili nikako. Kasnije sam to saznao, ali je tada već krenula priča oko blokade suda, tako da se nisam mnogo obazirao na ograđivanje. Video sam da su nakon svega svi akteri bili solidarni i da su svi stali u našu zaštitu, na čemu sam zahvalan. Iskreno, nakon sedam meseci pritvora meni je sve ovo novo. Ono što vidim je da je Anketna komisija uradila zaista veliki posao. Neka svako radi na svom polju onoliko koliko može, jedino tako možemo uspeti.
*Šta očekuješ od skupa 1. novembra i šta nakon toga?
– U pobedu ne sumnjam, a to znaju i ljudi na vlasti. Da veruju u svoju pobedu, raspisali bi vanredne parlamentarne izbore davnih dana. Bitno je da imamo široki društveni front, a još bitnije je da širimo ideju zajedništva. Treba nam više nego ikada. Od protesta 1. novembra očekujem miran i dostojanstven skup. Onakav kakav i treba biti za godišnjicu pada nadstrešnice. Nakon toga, videćemo, očekujem raspisivanje izbora, ali to već ne zavisi samo od nas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
