Le concert c’est moi!

U njihovom središtu stoje opisi vrlina i mana, postojanih mena, preobražaja i transgresija kojima je List bio naklonjen, kao i opisi lascivnih igara protejskih maski, kako u njegovoj muzičkoj profesiji, tako i u njegovom identitetu. One predstavljaju živi portret autentičnog Evropljanina u vrtlozima nacionalističkog 19. veka.

Franc (Ferenc) List rođen je 22. oktobra 1811. u ondašnjoj k.und k monarhiji. Kao devetogodišnjak već je imao solističke koncerte u Bratislavi. Preko Beča, u kome je bio učenik Karla Černija i Antonija Salijerija, uputiće se za Pariz. Mladi petit Liz puniće koncertne dvorane od Pariza preko Vajmara i Budimpešte do Beča. Još je ondašnja muzička kritika isticala njegovu paganinijevsku pijanističku virtuoznost. List je otpočeo karijeru kao neku vrstu bulevarsko-cirkuske atrakcije u firmi Adam Liszt & Sohn. Kad je otac, moderni Leopold Mocart, relativno rano umro, pred mladim pijanistom tek je stajao Herkulovski zadatak. U pitanjima muzičke tehnike odlikovao ga je pragmatičan, prizeman, „muzikantski“ mentalitet. Kad je pred koncert ozledio jedan prst, umesto da koncert otkaže, nadmeno je saopštio – „onda ću svirati sa devet prstiju“. List je bio odan i ekscesivnom alkoholu i pušenju. Nakon Listovih koncerata u Berlinu izbila je takozvana „listomanija“, nešto između muzičke histerije, frenetičnog oduševljenja i poklonjenja Listu, ono što bismo danas u žargonu mladeži označili kao hip. Neologizam „listomanija“ skovao je Hajnrih Hajne nakon što su u zimu 1842. u Berlinu 22 večeri Listovih koncerta bile rasprodate. List je prethodnik pop-kulture u klasici. Njegova kosa do ramena sa strogim razdeljkom na sredini, bila je uzor u modi, kao što su to docnije bile frizure Elvisa i Bitlsa. On je prvi u faunovom perju kostimirani pop-star klasične muzike 19. veka, neka vrsta simbioze sa magičnom aurom Leonarda Bernštajna i Vladimira Horovica.

Do kraja 1831. List je bio u kontaktu sa Frederikom Šopenom, Nikolo Paganinijem, Đoakino Rosinijem, Vićenco Belinijem, Đakomo Majerbeerom, Hektorom Berliozom i Feliksom Mendelsonom Bartoldijem. Eduard Hanzlik, strah i trepet ondašnje muzičke kritike kod Lista je video slabost u nesposobnosti da jasno izrazi muzičku misao i da je otuda „sve u njegovoj muzici bez forme i isključivo na tra-la-la efekte usmereno“. Mendelson ga je u to vreme smatrao „najvećim diletantom među diletantima“, a Šopen ga je u jednom pismu iz 1831. nazvao „pijanističkom nulom“. Tome će Bela Bartok kategorično protivrečiti, tvrdeći da je Listov doprinos razvoju muzike veći od Vagnerovog. List je projektovao lejzerski zrak u budućnost muzike koji će nagovestiti impresionizam Kolda Debisija i atonalnu muziku. Ima muzikologa koji smatraju da Vagnerov Tristan-akord ima svoj genetički momenat u Listovoj muzici.

Iz nezvaničnog braka sa sedam godina starijom francuskom groficom Mari D’Agu rodiće se Kozima, buduća žena Riharda Vagnera, Blanš i Danijel. Sebe je jedared nazvao musicien-voyageur u stalnoj, sve rastućoj potrazi za uzvišenim i transcendentnim. Ima nečeg mefistofelovskog, duboko zagonetnog u njegovoj figuri. U njegovom višestrukom identitetu ima i moralnog kameleonstva i dijaboličnosti, koja je i izvor specifične kreativnosti. Iz te perspektive List se pojavljuje kao moderan kompozitor par excellence koji je neprestano iznalazio nove uloge: vunderkind, klavirski virtuoz, kompozitor, slobodni duh, Don Žuan (imao je bezbrojne ljubavne afere), kosmopolit i katolički abbé sa privremenim boravištem u Vatikanu. On je bio obdareni glumac i zavodnik, pokatkad sa sklonošću za bombastička preterivanja ili pak za šarmantne nežnosti. Važio je za idealno-tipičnog romantičarskog virtuoza koji je slamao srca ženske publike. Legendarne su njegove erotske avanture. U jednoj od biografija opisana je pikantna epizoda u kojoj List u Parizu iznajmljuje od Šopena stan da bi se proveo sa bivšom verenicom Hektora Berlioza, odnosno venčanom ženom pariskog fabrikanta klavira Plejela; ili pak o intimnim razgovorima na terasi kod Žorž Sand. Njegova jedinstvena harizma učinila ga je muzičkom zvezdom svoga vremena.

Kao Gete i Šiler, List je u Vajmaru imao posebno produktivan period. U njemu je komponovao svoja najpoznatija dela – klavirsku sonatu u h-molu i Faust-simfoniju. Ovde je razvio i takozvanu Simfonijsku poemu, imajući na umu genijalne tekstove Bajrona i Igoa. Zajedno sa Hektorom Berliozom, List se može smatrati osnivačem romantičarske programske muzike.

Iz Listovog opusa ovde želimo navesti samo neka dela koja se iz generacije u generaciju izvode na svim kontinentima. Harmonies poetiques et religieuses, petnaest Ungarische Rhapsodien, tri klavirska koncerta, 12 transcedentalnih etida, pet koncertnih etida, Godine hodočašća, tri Petrarkina soneta, kao i mnogostruke transkripcije, Paganini-Etuden, devet simfonijskih poema, simfonije na motive Geteovog Fausta i Danteove Božanstvene komedije, oratorijum Hristos, Missa solemnis, Mannerchormesse, Oratorium Christus, Legende von der heiligen Elisabeth. Mnoga njegova dela su inovativna, delom i revolucionarna. Kvalitativne razlike u okviru njegove muzike dublje su no kod bilo kog drugog velikog kompozitora – od trivijalnosti do genijalnosti. Nijedan kompozitor nije bio moderniji i istovremeno ukorenjeniji u tradiciji 19. veka. On je bacio koplje u budućnost dalje od bilo koga drugog.

Italijanski kompozitor i pijanista Feručio Buzoni veli za njega – „U krajnjoj liniji svi mi potičemo od njega, ne izuzimajući ni Vagnera, i zahvaljujemo mu na svemu što smo u stanju da stvorimo“. Vest da je List u Rimu bio rukopoložen u abbé(a) , duhovnika i propovednika izazvala je opšte čuđenje. Njegova majka bila je šokirana, a Vagner se gnušao tog koraka. Biografi pretpostavljaju da je List ovim želeo da se ratosilja obaveze prema svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Karolini fon Sajn-Vitgenštajn, koja je upravo postala udovica i koja se nadala braku sa njim. Hans fon Bilov, negdašnji Listov zet (Listova kći, Kozima ga je napustila, da bi se udala za Riharda Vagnera), smatrao je da je List „u spoljašnjem smislu preterano, a u unutrašnjem premalo abbé“. U to vreme List je bio „ostareli Kazanova“, svešteno lice sumnjivog seksualnog morala. Njegova kći, Kozima Vagner, znala je bolje no iko drugi da Lista stilizuje u preteču Riharda Vagnera. On je prekinuo sa tradicijom mešovitog koncertnog programa i ustanovio ono što nazivamo klavirskim resitalom, izmenivši paradigme muzičkog izvođenja. Bonvivan, homme a femmes, ljubitelj salona, neumoran na koncertnim turnejama, ustanovio je avant la lettre neku vrstu kulta Gesamt-kunstwerk(a), fenomen koji će tek Rihard Vagner da koncipira i sa religioznim patosom da popularizuje. Le concert c’est moi! je integrativni moto sveg njegovog života i dela. List je postao pionir svetovnog umetničkog apsolutizma, bez uznošenja u sakralno. Ove tri biografije razotkrivaju različite maske sa lica Franca Lista i osvetljavaju njegovo lice romantičarskog virtuoza i preteče moderne.