Letopis

Tada je vladalo zajedništvo. Komuna je reč mog života. Plemenski entuzijazam i atmosfera šezdesetih me najviše čini srećnim, ne zato što sam ja tada bio mlad, već što je tada još postojalo nade i zanosa da svet može biti bolji. Komune su, u stvari, mali zatvoreni senzibiliteti u kojima se prožima kolektivni arhetip. Želja čoveka da ne bude sam. Tih prvih godina nismo uopšte znali šta se dešava u društvu, ali smo voleli prirodu.

Eto, živeli smo poput hipija u ljubavnim okupljanjima i dodirima i duboko izbegavali reč: KUPITI! Napustili smo asfalt i ovde, uz kravu i kokoške, odgajali decu i prijateljstvo. Živeli smo u lošem sistemu, a nama je bilo lepo. Sada je sistem, kažu, dobar, a nama je loše. Kad sada okrenem glavu i sagledam tok od trideset četiri godine svog života u prirodi, radostan sam što sam ispunio svoje vizije. Ostrvo Speransa, ipak, nudi šansu da čovek bude bolji. Onda su se pojavili kompjuteri, ljudi (posebno mladi) kao da su presahli. Postali su sebični i nezagledani u sebe. Komunikaciju su zamenili manipulacijom. Mladi su divni, doterani, ali nedostaje im bunt i etika. Nekada su mladi poštovali starije, zatim mladi mlade, sada mladi ne poštuju ni mlade. Tanjir je prazan, a identitet u virtuelnoj neraspoloženosti. Egocentrizam ide na njihovu štetu, ali ga oni slede. Oni pristaju na epohu, makar ih to autorski i ljudski unižavalo.

Ali, istorija kao da se vrti u krug. Ponovo – pod nagonom asfalta i smoga, počeli su da dolaze u većem broju i da zajednički sa mnom žive. To je moj zapis o proteklom letu. Podsećaju na dane naše mladalačke solidarnosti. I stvarno, ja se naspram njih, mislim i oni naspram mene, ne osećamo po godinama različiti. Naprotiv, oseća se bliskost u ideji da se razmagli, a zatim i razbije čovekova izgubljenost u ovom veku. Po ceo dan mi pomažu u bašti, čiste potok i čavrljaju u kuhinji. Gotovo da sam i ja na odmoru, jer uz njihovu pomoć mnogo manje radim. ŽEKO (Ženska komuna) iz Pančeva svakodnevno čisti po stotinak metara potoka. Tužno je gledati tu čovekovu beskrupuloznost. Oni čiste, a neko zagađuje. Bilo bi lepo da država plati ovakve mlade ljude jer čiste svoju zemlju, potoke, puteve… jer kako Ministarstvo za ekologiju da podstakne ovaj narod da očisti svoju životnu sredinu. Mora pronaći stimulans, podsticaj koji će diferencirati ta dva odnosa prema prirodi. Vidim da se posle napunjenih džakova svi osećaju katarzično. Uostalom, zar nije Tolstoj rekao: dve stvari čoveka čine srećnim – biti koristan i čista savest.

Eto, moja najveća impresija i zapis o ovome letu, mogao bi biti – ne treba prestati verovati u mlade, ali im se treba pridružiti i dati priliku da pročiste putanju života koja sledi…