INTERVJU Ljuba Milanović: Moj trag o ubistvu Ćuruvije nikad nije ispitan

Indikativno kasno otpočela istraga, 11 godina sudskog procesa, dijametralno suprotne presude od sto godina zatvora za četvoricu bivših funkcionera DB-a do oslobađajuće, okončano je bez odgovora na pitanja ko je ubio Ćuruviju, ko je smaknuće naredio i zašto.

Nakon skoro 30 godina, stiže i presuda Vrhovnog suda, bez pravno-krivičnih posledica, ali opominjuća za stanje u kom se sudstvo Srbije nalazi. U njoj piše da je petočlano veće Apelacionog suda, koje je oslobodilo optužene krivice, tumačilo dokaze nezakonito, isključilo ključne svedoke iz istrage i menjalo zapisnike pojedinih iskaza pred tužilaštvom.

Pravci u kojima je istraga usmeravana od strane najjačih političkih struja i protivrečan tok suđenja sa neobičnim preokretima, kao i politički trenutak u kom se to dešavalo, u jednom svom delu najbolje može da dočara svedočenje Ljube Milanovića, policijskog inspektora u penziji i jednog od glavnih operativaca, šefa grupe Poskok, koji za Danas govori o svojoj ulozi u slučaju Ćuruvija.

*Vi ste, da podsetimo, u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije od samog početka istrage, faktički od prvog traga koji je vodio ka mogućim izvršiocima zločina, do kog ste lično došli. Kako sa ove vremenske distance, od skoro 30 godina, vidite najnoviju presudu Vrhovnog suda, koja, može se reći, osporava zakonitost rada i odlučivanja Apelacionog suda?

– O sudskom epilogu i samoj presudi najkompetentniji odgovor moze dati Boža Prelević, koji je involviran u slučaj od samog početka, odnosno od nastanka početne i inicijalne informacije od koje je sve i krenulo. Detalje o samom slučaju kao i o „spornoj“ informaciji izneo sam kada je trebalo i kome je trebalo, sa pozicije onoga čiju su saznanja i informacije tada imale odgovarajuću težinu. Sa ove vremenske distance mogu reći sledeće: kao profesionalca,“boli“ me svaki nerešen slučaj ubistva na kome sam radio.

*Nakon rešenog slučaja Ibarska magistrala, a radeći na slučaju otmice brata crnogorskog biznismena, došli ste do imena dvojice članova JSO, popularnih Crvenih beretki i informacije o njihovom mogućem učešću u samom izvršenju Ćuruvijinog ubistva. Bez tog traga istraga verovatno ne bi još počela, iako već sa zakašnjenjem od gotovo tri godine. Šta je sve uticalo na to, bilo je to vreme velikih političkih promena, nakon petooktobarske revolucije i dolaska demokrata na vlast? Možete li da opišete društvene i političke okolnosti u kojima se radilo na početku istrage, te 2001. godine?

– „Slučaj“, kako je u medijima nazivano ubistvo Ćuruvije, bio je po mnogo čemu specifičan. Zbog vremena u kome je izvršeno, zbog okolnosti pod kojima se desilo, načina izvršenja, zbog izvršilaca kao i samih nalogodavaca. I naravno, zbog same žrtve. Za mene, takođe. No krenimo redom. Iako je o tome skoro sve rečeno, podstio bih Vas, a i sebe: bilo je vreme bombardovanja, ratno stanje… Vanredni uslovi života, vanredni uslovi u samoj Službi (DB).

Sam modus izvršenja ubistva ukazuje na profesionalne izvršioce kojima ovo nije prvo i jedino nedelo… Sam motiv okarekterisan je kao politički. Kada saberete sve navedeno, put vodi ka političkom vrhu kao nalogodavcu, a službi Državne bezbednosti kao egzekutoru. Tu sam dužan da dam svoj lični stav, zbog sebe i zbog onih koji će ove reči pravilno shvatiti i protumačiti. Biti pripadnik Službe bila je čast.

I ponos. Verovalo se Državi, a samim tim i Službi. O naređenjima se nije diskutovalo. Smatrala su se ispravnim i celishodnim. Ponavljam, verovalo se! Navodim ovo, ne da bih nekoga ili nešto opravdao, jer na to nemam pravo, već da ukažem na motiv izvršilaca.

*Zbog niza turbulentnih okolnosti, smena u Državnoj bezbednosti i spoljnih pritisaka (verovatno sa politički moćnih pozicija), informaciji do koje ste došli zameo se trag. Dvojica pripadnika Crvenih beretki nikada nisu ni ispitana, i to, kako ste govorili, ne zbog protivljenja samog Legije (Milorada Ulemeka, vođe JSO) već nekih moćnijih krugova i pojedinaca. Pravac istrage je sa mogućih sumnjivaca skrenuo na izvor informacije, kome je zbog toga bio ugrožen i život, ali ste i Vi, i Vaša karijera pretrpeli ogromne posledice? Da li je sve to, uključujući i Vaše „sklanjanje“ ne samo iz istrage već i sa pozicije operativca, dalje od informacija i uticaja, dokaz snažnog interesa jakih struktura da istraga ode što dalje od istine?

– Za mene lično „slučaj Ćuruvija“ ostao je takođe specifičan, iz više razloga. Prvo, nisam ga rešio. Drugo, sklonjen sam sa istog i premešten na drugo radno mesto. „Pokušano“ je sa mojom profesionalnom i ličnom degradacijom sve od strane političkog i policijskog vrha (znam poimenice od koga). Ugrožena je moja i bezbednost moje porodice. Moj život otišao je u drugom pravcu…

Ako sada treba da dam sud, rekao bih: to je bilo političko ubistvo. Njegovim rešavanjem došlo bi se do samog političkog vrha. Do smene i hapšenja niti su se birala sredstva niti gledalo na žrtve, da se to spreči. Zašto ni danas, posle toliko godina, to ne sme da se reši, odgovor je više nego jasan. Takođe, način vođenja same istrage i delegiranje onoga ko je nastavio istragu i svesno ili iz neznanja je vodio u suprotnom pravcu, daju mi za pravo za sve što sam do sada izneo u ovom razgovoru.

Što reče Boža Prelević jednom prilikom, izgubili smo u ovom slučaju. „Izgubili smo tu bitku“. Ja bih se sada nadovezao pod punom odgovornošću i rekao: izgubili smo i bitku i rat.

Slučaj neće biti rešen

*Kada sada sumirate celu istragu i suđenje, kao i svoju ulogu u njima, da li smatrate da je bilo opravdano što su za učešće u ubistvu Slavka Ćuruvije, kao nalogodavci, izvršioci i saizvršioci, bili osumnjičeni (u jednom momentu i osuđeni na ukupno 100 godina zatvora, pa apelacijom oslobođeni krivice), nekadašnji funkcioneri Državne bezbednosti, bivši načelnik Radomir Marković zbog podstrekivanja, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić. Ima li osnova u optužbi o njihovom učešću u Ćuruvijinoj likvidaciji, na bilo koji način?

– Da li su Kurak i Romić neposredni izvršioci navedenog ubistva? Nisu. Njihovu ulogu u slučaju prepuštam nadležnima. U toku istrage kao i u toku samog suđenja, ne sećam se da je predložena institucija zaštićenog svedoka, a mislim da bi pomogla u rasvetljavanju slučaja. Da li će slučaj biti rešen do kraja? Neće! Da li ću ja biti rehabilitovan? Takođe, neću. Da li mi je to sada važno? Više NE.