Ljudska bića treba da nadvladaju sebične gene

*Kakav je položaj ekologije kao nauke na univerzitetima i u javnosti danas, a kakav je bio pre nekoliko decenija?

– Neki problemi su ostali isti, iako su sedamdesetih godina XX veka enviromentalisti “dobili dobro po nosu” zbog svojih predviđanja neposredne ekološke katastrofe. Čini mi se da još snosimo posledice njihovog neopravdanog pesimizma, a to je i razlog što danas mnogi ne prihvataju pouzdane dokaze o globalnim ekološkim promenama. Ipak, problemi koji su tada uočeni, zaista postoje – porast broja stanovnika, pitanje resursa i zagađivanje – a tada su neki ljudi, poput Stivena Šnajdera sa Univerziteta Stenford, upozorili i na globalne klimatske promene. No, zanemarili smo obim masovnog izumiranja vrsta koje se već dešavalo. Čak i danas, uprkos ubrzanom tempu nestajanja vrsta i staništa, mali broj ljudi zaista shvata šta se dešava.

*Da li se slažete da se u sadašnjim okolnostima ne može izbeći društveni aspekt ekoloških problema? Da li je tu reč o ljudskim vrednostima?

– Proučavanjem ekologije možemo mnogo da naučimo o sebi i svom poreklu. Ekološka načela i tehnike možemo da koristimo za razumevanje ponašanja i stavova ljudi. Društva se organizuju i razmenjuju informacije na načine koji su pristupačni ekološkim analizama. Zato su ljudska bića polazište za razgovor o ekološkim načelima u svakom poglavlju knjige Osnove ekologije. U stvari, i obrnuto je tačno: naše shvatanje evolucije čoveka zahteva da ona bude sagledana i sa stanovišta ekologije. Suštinski gledano, načelo evolucije prirodnom selekcijom je ekološko načelo.

Pored toga, uvek mi se dopadala ideja da primenjujem ekološke ideje van ekologije. Na primer, na spoznaju je korisno gledati kao na svojstvo koje nastaje u ekosistemu u kome postoji konkurencija misli, ideja i mentalnih procesa.

*Prema jednom stanovištu, ni individualni ni kolektivni izbori ne mogu, sami po sebi, da budu ekološki ispravni ili ekološki pogrešni. No, postoje snažni argumenti da bi u raspravama o „ekološkim“ aspektima politike trebalo da razmotrimo ne samo ekološke posledice svojih odluka, već i prirodu ekologije. Kakvo je vaše mišljenje o tim (možda suprotstavljenim) stanovištima?

– Želim da mislim da većina nas poseduje osećaj za „ekologiju“, kao što posedujemo osećaj za moral i etiku: to jest, znamo da postoje određeni načini kojima se može obezbediti održivost našeg društva i prirodnog okruženja. Ali, to je nešto što se mora naučiti i na nama je odgovornost da stvaramo društveno okruženje u kome će se prihvatanje takvih stavova smatrati prednošću. Kao društvo, moramo se zalagati za stvaranje normi ponašanja koje ograničavaju obim stvaranja otpada, bahatosti spram okoline i zagađivanja. Kao pojedinci moramo da budemo deo društvenog okruženja koje unapređuje takvo ponašanje, vrši pritisak, na isti način na koji koristimo pohvale i kazne da bismo podstakli moralno odgovorno ponašanje.

*U Srbiji se, u svakodnevnom govoru, pod terminom ekološki obično podrazumeva očuvanje prirodne sredine. Pretpostavljam da je to slučaj i na Zapadu. Odakle potiče pogrešno korišćenje tog termina?

– Koliko ja znam, to je gotovo svuda tako. Razlika između ekologije kao politike i ekologije kao nauke uglavnom se izgubila u široj javnosti, kao što se često mešaju astrologija i astronomija. Čini mi se da je Pokret zelenih uzurpirao termin ekologija, ali smo ga mi naučnici prvi koristili i trebalo bi da stalno ističemo da se bavimo naukom… ne spiskom želja ili načinom života.

*Da li senzacionalistički pristup problemima očuvanja prirodne sredine donosi više koristi ili štete?

– Ekolozi moraju da ističu naučni karakter svog pristupa. Nauka ne obezbeđuje uvek dokaze u korist jačeg uticaja zelene politike. Danas se suočavamo sa veoma teškim odlukama u oblasti poljoprivrede i održivih energetskih sistema, koje zahtevaju objektivne i intenzivne naučne aktivnosti. Doslednost i transparentnost su od ključnog značaja ako želimo da nas ozbiljno shvate u ulozi savetodavaca donosilaca političkih odluka. Na taj način smo naveli većinu nacionalnih lidera da uzmu u obzir naučni konsenzus o zagađivanju prirodne sredine emisijom ugljenika.

*Postoji i mišljenje da briga o prirodnoj sredini, u izvesnom smislu, predstavlja luksuz koji sebi mogu da dozvole samo bogata društva? To bi moglo da važi i za psihološku dobrobit. Da li se slažete s tim?

– Ne. Znam za više društava za koja postoje nezvanični dokazi o dobro razvijenom osećaju za prirodnu sredinu. I čini mi se da su takvi primeri proizvod ekološke stvarnosti koja se odnosi na život u konkretnom okruženju.

Kada je reč o bogatstvu, mislim da je problem u tome što ga obično koristimo da sebe poštedimo provera i ekoloških ograničenja kojima je većina nacija izložena. Tada najnovija moda ili društveni trend postaju najznačajnija selekciona sila – to je taj „luksuz“ koji zapadna društva kupuju za sebe.

*Koja su, po vašem ličnom i naučnom mišljenju, najznačajnija i najzanimljivija otkrića ili prekretnice u ekologiji u prošlom veku?

Teorija sebičnog gena. To važi za sve Dokinsove knjige, uključujući Sebični gen, ali i knjige drugih autora koji su formulisali takvo stanovište i razradili matematičku i genetsku stranu altruizma.

Sve do sredine prošlog veka mali broj ljudi je doista shvatao širinu Darvinove teorije, a i tada je trebalo da je veliki pisci popularnonaučnih dela, poput Dokinsa, približe široj publici. Setite se kako su neke od tih ideja primenjene u inženjeringu, psihologiji, antropologiji, lingvistici i filozofiji.

*Kako objašnjavate popularnost ekoloških tema u javnosti?

– Nadam se da nije reč o ličnim interesima, ali mislim da bi se s rastom cena goriva i hrane zainteresovanost i zabrinutost svakako povećali. To što je toliko ljudi spremno da štrajkuje i da okrivljuje sopstvene vlade za povećane troškove tih životnih resursa, nastale zato što ostatak sveta počinje da zahteva svoj deo i da mu se pošteno plaća za njegovu robu i usluge, predstavlja deo vladajućeg nezadovoljstva u Zapadnoj Evropi.

*Gde je mesto ljudskoj vrsti u prirodi? Šta mislite o antropocentričnom pristupu prirodi? Dozvolite mi da upotrebim jeftinu metaforu: ljudi smatraju da bi trebalo da nauče da prečišćavaju vodu, umesto da nauče da je ne zagađuju. Da li vidite mogućnost drugačijeg obrazovanja? Na kome je odgovornost za prenošenje ekološkog znanja na pravi način? Kakva je uloga medija, profesionalaca, aktivista, vlada…?

– Evolucioni psiholozi bi, svakako, na neke vrste ponašanja, gledali kao na strategije nastale u svetu u kome vladaju nestašice i neizvesnost, i mogli bi da budu u pravu. No, kako Dokins kaže, ljudska bića treba da nadvladaju sebične gene, a ne da ih nagonski slepo slede. Mi, konačno, posedujemo slobodnu volju. Ključna stvar je obrazovanje, ali jedino ako sadrži ideje i znanje koje svojim nosiocima obezbeđuju prednosti u širem svetu, ako svi zajedno nagrađujemo one koji te ideje sprovode za opšte dobro. Nadam se da takav stav nije odraz moje i dalje prisutne naivnosti!

*Koliko je urgentno rešavanje problema globalnog otopljavanja?

– Na skali od jedan do deset – 12.

Klimatske promene i rast stanovništva – najveći problemi

*Šta vidite kao najveći svetski (ekološki) prioritet?

– Nesumnjivo gubitak prirodnih staništa kao posledicu globalnih klimatskih promena i sve brže opadanje broja pripadnika pojedinih vrsta i njihovo izumiranje kao posledicu rasta stanovništva. Mišljenja sam da političari koji govore jedino o tome da nacije treba da smanje emisiju ugljenika u prirodnu sredinu, misleći da će to doprineti rešavanju većeg problema, pokazuju svoju naučnu nepismenost. Plašim se da sam, možda, politički naivan: shvatam da nije realno ozbiljno govoriti o neophodnim promenama u načinu života, kada u većini zapadnih demokratskih društava privredni rezultati predstavljaju najbolji put ka uspehu na izborima.