Lokman Radpej analizira za Jerusalim post: Zašto Reza Pahlavi nije rešenje za Iran već povratak neuspehu?

Zapadne sile – posebno Sjedinjene Države i Evropa – strahuju od vakuuma moći koji bi podsećao na Irak posle Sadama Huseina ili Avganistan nakon završetka okupacije, piše u analizi za Jerusalim post Lokman Radpej, saradnik Middle East Foruma sa više od decenije iskustva u geopolitici i međunarodnom pravu.

(Njegova istraživanja fokusirana su na pravne i političke dimenzije sukoba na Bliskom istoku i u Istočnoj Evropi, s posebnim naglaskom na prepletene sporove koji uključuju Kurdistan, Izrael, Iran, Irak, Siriju, Tursku, Rusiju i Ukrajinu).

Međutim, u žurbi da spreče haos, neki think tankovi i mejnstrim mediji rizikuju da podrže još jedan neuspešan model: centralizovanu, persocentričnu državnu strukturu pod novim imenom, koja se već pokazala represivnom i neodrživom.

Od 1979. godine Iranom se upravlja kroz persijsko-šiitski ideološki sistem. Ipak, marginalizacija nepersijskih naroda unutar njegovih granica prethodi Islamskoj Republici.

Preimenovanje „Persije“ u „Iran“ 1935. godine bilo je više od kozmetičke promene – predstavljalo je nametanje lažnog, homogenizovanog nacionalnog identiteta.

Ta promena označila je početak moderne imperijalne strategije usmerene na brisanje multinacionalne stvarnosti zemlje pod iluzijom jedinstva.

Ona je pokrenula dugotrajnu politiku represije, pogubljenja i prisilne asimilacije, uskraćujući nacionalnim, etničkim i verskim zajednicama njihova kulturna i politička prava.

Od monarhije Pahlavija do današnje teokratije, Persijanci su monopolizovali vlast, vojsku i ekonomske institucije, dok su istovremeno potiskivali manjine koje su tražile priznanje, jezička prava i političku autonomiju.

Farsi je nametnut kao jedini zvanični jezik. Šiitski islam postao je ideološki temelj države.

Nacionalne i etničke zajednice – uključujući Kurde, Beludže, Azerbejdžance, Arape, Turkmene, Kaškaje, Jermene, Gilake, Tabarije i Tališe – kao i verske manjine poput hrišćana, Jevreja i bahaija, bile su isključene, progonjene ili nasilno represirane.

Islamska Republika nije raskinula s pahlavijevskim šovinizmom; ona ga je usavršila, tvrdi Radpej. Sadašnji režim je produžio, pa čak i dodatno izbrusio etno-nacionalističke politike Reze Kana, šaha, i njegovog sina Mohameda Reze Pahlavija.

Radpej naglašava da Zapad ne može nastaviti da Iran posmatra kao sinonim za „persijski“.

Iran je država sastavljena od mnogih naroda i etničkih grupa, od kojih svaka ima sopstveni jezik, kulturu i političku volju.

Ipak, zapadni kreatori politika – zajedno sa velikim delom iranske dijaspore – po pravilu se oslanjaju na persocentrični okvir.

Elitne grupe u egzilu često se u inostranstvu predstavljaju kao „Persijanci“, ali kada se suoče s pitanjima kurdskih ili beludžskih prava, posežu za sloganom „Svi smo mi Iranci“. To nije poziv na jedinstvo; to je retorički trik koji prikriva decenije dominacije i kulturnog brisanja.

Da li je Reza Pahlavi nekvalifikovan da vodi Iran?

Predlozi da se monarhija obnovi putem Reze Pahlavija nisu rešenje – oni predstavljaju povratak neuspehu.

Tokom ustanka „Jina“ 2022–2023. Pahlavi nije uspeo da predvodi niti da inspiriše, naročito među nepersijskim zajednicama.

Bivši američki državni sekretar Majk Pompeo javno je ukazao na navodne veze između Pahlavijevih pristalica i Iranske revolucionarne garde, što je dodatno narušilo njegov kredibilitet.

Čak i na vrhuncu, kampanja Vekalat Midaham („Dajem svoj mandat“) jedva je premašila 400.000 potpisa. Iako je nedavno ponovo aktivirana, ona samo naglašava njegovu političku irelevantnost.

Pahlavi nije figura koja ujedinjuje, već ostaje simbol isključivanja. Kao potrošena politička snaga, on je nerelevantan za budućnost Irana i nekvalifikovan da ga vodi.

Smislena tranzicija nakon Islamske Republike ne može se svesti na persijski nacionalizam pod novim imenom. To bi samo produžilo iste sisteme koji su decenijama podsticali nemire.

Stabilnost neće doći oživljavanjem prošlosti. Ona mora proizaći iz okvira zasnovanog na decentralizaciji i inkluziji, koji priznaje prava naroda Irana na samoopredeljenje – uključujući teritorijalnu autonomiju ili nezavisnost tamo gde se to zahteva. Ta prava moraju biti deo mape puta i poretka posle Islamske Republike.

Iluzija nacionalnog jedinstva skupo je koštala Iran njegove budućnosti. Kurdski, beludžski, ahvazijsko-arapski i drugi pokreti dugo zagovaraju demokratska rešenja utemeljena u lokalnoj samoupravi, kulturnim pravima i međunarodnom angažmanu. Njihovi glasovi ne smeju ponovo biti potisnuti u ime nametnute „stabilnosti“.

Međunarodna zajednica mora da razume jednu temeljnu činjenicu: Iran nije nacionalna država. To je država sastavljena od mnogih naroda i etničkih zajednica – država naroda. Ono što je sada potrebno nije obnova monarhije, već priznanje razlika. Zapad ne sme zameniti jednu diktaturu drugom, niti ponoviti grešku davanja prednosti hijerarhijskoj kontroli nad pravdom. Stabilnost neće doći oživljavanjem propalog, britanski nametnutog, persijski dominiranog sistema.

Uprkos snažnim nacionalnim pokretima, nepersijskim narodima istorijski je uskraćen bilo kakav put ka samoopredeljenju, jer je Britanija davala prioritet teritorijalnom integritetu Persije –  kasnije Irana – prema Anglo-persijskom sporazumu od 9. avgusta 1919. godine, kako bi obezbedila kontrolu nad teritorijom, carinama i naftnim resursima.

To nasleđe nametnutog jedinstva i dalje proganja sadašnjost.

Podrška istinski inkluzivnoj viziji posle promene režima zahteva napuštanje mita o jedinstvenom, persijskom Iranu i prihvatanje samoopredeljenja, pravde i multinacionalne stvarnosti zemlje.

Tek tada bilo koja buduća vlast može steći legitimitet među njenim narodima.

Bliski istok mora da ide napred a ne unazad – odbacujući nametnuta rešenja koja ignorišu stvarnost na terenu.