Lov na bol

Petak, 11. mart

Pojavila su se još tri bela pupoljka na limunu. Proleće šiša po celoj bašti. Jedino, valjda, ono nije umorno od ponavljanja. Nastojim i danas da izbegnem uključivanje televizora, ali zato celoga dana slušam Radio Beograd 2. Melem na ranu. Ponavljam gradivo – Izložba Dušana Otaševića posvećena Iliji Dimiću. Ne znam po koji put idem. Oduvek me je nešto fasciniralo u Otaševićevim bravurama. Ironijski otklon ili dobroćudni humor? Otašević i Vučićević su izmislili Iliju, avangardnog umetnika, pilota i to. Šta su hteli da nam kažu? Možda isto ono što je Geza Čat svojim Letećim Vučidolom. I on se udružio sa još dvojicom kolega, Arturom Munkom i Emilom Havašem, i napravili su smehotresnu istoriju grada. Samo što oni nisu izmislili pilota. Sam je doleteo. Sve ostalo jesu. Oni koji se boje umetnika boje se snage njihove imaginacije! Šta sve ona može! Oni koji je nemaju uskraćeni su i reaguju silom. Ukinuti imaginaciju, to je cilj. A ona im beži jer je neuhvatljiva, moćna, zapravo najmoćnija stvar koju nam je Bog dao. Sa njom je zaista sve moguće. A bez nje i život je mučenje. Razumem ja njih.

Subota, 12. mart

U Enohovoj knjizi stoji da će ovaj svet jednom propasti od vode a jednom od vatre. Potop smo već imali. Kod nas međutim reprize su stalna pojava. Samoubilački ubacujemo sve nepotrebno u reke. Zašto? Reke se bune. Naš svet je dobrano propao na ovaj dan pre 13 godina. Ubili su filozofa, koji bi i po Platonu bio najbolji šef projekta zvanog država. Uvek ću se sećati tog dana. Mrka kapa. Igra sa šumskim kraljem se nastavlja. Zorane, ostaćeš mera za hrabrost, čestitost, pamet i duh. Evo jedan cvet iz moje bašte za tebe. Bokor jagorčevine. Ona je dobra za srce u koje su te pogodili. I nas. Danas je na Kolarcu Moja domovina Bedžiha Smetane. Ne znam da li ću moći da izvučem sebe iz kuće. Više volim kamerno slušanje, posebno danas. A što se sutrašnjeg dana tiče, Zbog svog obilja, budućnost je propaganda. Kao i trava, rekao Brodski. Do sutra još ima čitava noć puna zvezda i dobrih knjiga.

Nedelja, 13. mart

Ispitujem fenomen svetlosti u ljudima. Mnogi i nisu svesni koliko je imaju u sebi. Ako je teorija o jedinstvenom polju svesti tačna, a nema razloga da se u nju sumnja, jer nešto mora da drži sve ovo, (i da izdrži), onda smo svi mi i sve ovo oko nas i naša sopstvena tvorevina. Pojednostavljeno – naše misli i naša predosećanja, naši strahovi i naše želje, sve to u jednom trenutku, sada ili posle, postaje stvarnost. Zato svi oni ljudi u svetu koji meditiraju na mir i harmoniju, koji misle i osećaju lepotu postojanja „krpe“ probušeno zvezdano nebo u nama. I hvala im. Dok mesim hleb od raznih veselih žitarica, bezglutenski, naravno, pomišljam koliko je snage i koliko svetlosti svakom zrnu trebalo da se izbori za svoj oblik i svoje pojavljivanje u njemu. Sve to samleveno i pomešano proso, pirinač i ovas, daće sa usitnjenim rtanjskim cvetovima i malo meda iz Mokre divan i ukusan zalogaj. Pitala sam se, dok sam kupovala one lažne, crne i integralne hlebove, za koje se kasnije ispostavilo da su farbani, kako se pekarima isplati da od jeftinog crnog brašna prave prvo očišćeno belo i posle ga farbaju. Zar to nije skuplje? Niko nije davao uverljiv odgovor. U pekarama su me gledali u čudu kada sam pitala od čega je njihov integralni hleb. Pa od integralnog brašna, bio bi jedinstven odgovor. Ali od kojeg, ječam, ovas, raž, pšenica, spelta, šta? Kažem vam od integralnog, ja ne znam više. Pa ko će onda? Zato mesim veseli hleb od mojih dobro vaspitanih odabranih žitarica. Em je radost dok dodiruješ to brašno i mešaš ga između prstiju, em je uz dodatak malo soli iz dalekih Himalaja nešto toliko posebno da već po tome znaš da je danas sunčana nedelja.

Ponedeljak, 14. mart

Kao da nema dovoljno vazduha za sve nas. Disanje otežano. U inspekciji ništa. Papir na papir, presavij tabak. Tešim se slikama Stojana Aralice u Galeriji RTS-a. Stojim pred njegovim nervoznim drvećem, ćupovima i hlebom, i biram da se smirim u Kući s venjakom iz 1937. Pariski period, dakle. Ulazim u sliku mirno, kao da je to sasvim legalno u ovom prepodnevu. Odjednom dišem. To je to. Izlazim u sunčani dan kao posle dobre meditacije i dok prolazim, skoro bešumno, pored Hotela Ekselzior, znam da Crnjanski još uvek gleda kroz prozor u Andrićev venac. Dobar osećaj. Na Cvetnom trgu sedi Pekić. Čeka. Srećom sa bronze je kiša sprala sve dnevne tragove. Ostao je sam, neprikosnoven. Mislim na njegovo Besnilo. On misli na sve nas. Kiša će.

Utorak, 15. mart

Sanjala sam kako idem sa grupom prijatelja u Istanbul da popravimo moj bicikl. Moje biciklo? Prolazimo neverovatno uzanim simsom ugrađenim u planinu. Ispod nas je u strašnoj dubini, kao u provaliji, najplavlje more koje sam ikada videla. Budi me poštar. Iz velikog daleka stiže mi paket. Uzbuđena cepam debeli omot, pa šarenu hartiju. Ruke su mi pune vidokruga rascvetale bašte i pevanja ptica. Knjiga. Podebela. Volim debele knjige, dugo traje čarolija čitanja. Sedam na stepenište da podnesem svoj glas radosti. Čitam naslovnicu – Hakawati. Pisac – Rabih Alameddine. Hakawati je, sričem znatiželjno, neko ko priča priče. Pripovedač, zabavljač. Neka vrsta trubadura, neko ko zarađuje za život opčinjavajući publiku nitima priče. I adresa sa koje je stigla je vlasništvo vrsnog trubadura. Nekoga ko zna šta je dobra knjiga. Jedva čekam da načnem prvu glavu! Što da čekam? Dan je moj a štivo kao bajka. Dok sam se prenula, popodne se lagano gasi u nadi zvezdanog neba. I moralnog zakona u nama.

Sreda, 16. mart

Sa Novom u Vienni. Radimo na poslednjem delu Mitketove knjige intervjua. Zvaće se Trag u pesku. Sabiramo utiske o tekstu posvećenom njegovoj Beloj Palanci u najnovijem Politikinom Magazinu. Predložili smo da Mitke tamo dobije ulicu i spomenik. Stižem kući i zatičem ulaznice za neobičan koncert u Madlenijanumu 22. marta. Veče indijske muzike. Koja opušta i razgrađuje bol. Poslali Branko i Vesna iz Maharišiajurvede. Ovo se ne propušta. Naš ukus je naš kapital, tvrdi Burdije. Ali ovde se radi o nečem većem. O bolu. Ako ima bola, neka se te večeri razgradi. Pa malo u Dunav, malo u Savu, sve će to zemunski ribari pokupiti sa jutarnjim zvezdama i ostatkom mesečine.

Četvrtak, 17. mart

Kad god se zaglavim u dan, ispričam sebi sledeću priču. Jednom je jedna princeza otišla do mudraca i zamolila ga da u prsten koji je dobila od tate ugravira neku mudrost koja će je tešiti u danima tuge, hrabriti u teškoćama, a u sreći upozoravati na oprez. Posle nekoliko dana mudrac joj je vratio prsten. U njemu je pisalo – Proći će.

Petak, 18. mart

U samo nedelju dana koliko obuhvata ovaj vidljivi deo moga dnevnika, otišla je legenda našeg glumišta, Milenin i naš Gaga, obeležili smo godišnjicu smrti Zorana Đinđića, umrla je njegova mati, a u Artgetu je umrla izložba Necenzurisano (zbog cenzure). A proleće je. Zove Voja da se družimo u njegovoj emisiji koja se snovito zove. Na radiju. Sakrićemo se u noć, emisija je od ponoći do četiri ujutro, i čekaćemo nešto dobro, nešto jako dobro od sledećeg dana. A zna se – i mi treba nešto za to da uradimo, ne samo da čekamo. Tata je uvek citirao – kako posadiš, tako ćeš i žnjeti. Zato pazimo na reči. Njih sadimo svakoga dana. A kako sadimo…

Autorka je pesnikinja iz Beograda i Subotice