Ma ovo ti je, ćero, slepo crevo

– Ma ovo ti je, ćero, slepo crevo. Ko će ovde da ulaže? – reče jedan od putnika, penzioner, upućujući me na delove koje bi trebalo da slikam, jer vidi da držim fotoaparat u ruci.

– Sad će Golubačka tvrđava. Tu je Dunav najuži u celom toku. Pazi sad, tamo gore, vidiš onaj lik u steni – pokazuje. Na litici sa rumunske strane uklesano je lice poslednjeg dačanskog kralja, Dekabala, visoko oko 30 metara. Kažu da će sličan lik da se sagradi i sa naše strane, i to na litici na kojoj se nalazi Trajanova tabla. Da se ne razlikujemo, valjda.

– Ako je Kopaonik zimski centar u koji je država uložila velike pare, ako ulaže u Zlatibor, Staru planinu, u skijaške centre, zašto ne bi uložila i u ovaj kraj? Kada govorimo o Kladovu, Donjem Milanovcu, Golupcu, Velikom Gradištu – pričamo o Dunavu. Ako postoje javna preduzeća koja gazduju skijalištima i drugim objektima na zaštićenim prirodnim dobrima, zašto se ne bi osnovalo preduzeće koje bi bilo zaduženo za Dunav – pita se Željko Bolbotinović, direktor hotela „Đerdap“ u Kladovu. Ovaj hotel je, inače 2008. privatizovan, a novo rukovodstvo je do sada uložilo više od milion i po evra u obnovu ruiniranog objekta koji su zatekli.

– Hotel „Đerdap“ sagrađen je sedamdesetih godina, odmah nakon završetka izgradnje hidroelektrane. Tokom osamdesetih bio je poznat po đačkim ekskurzijama, ali je devedesetih zbog nebrige i nezainteresovanosti potpuno ruiniran. Kada smo ga kupili, voda je dolazila do petog sprata. Kreveti na poslednja dva, sedmom i osmom, plivali su u vodi, kao u bazenu. Sada je to sređeno, a sem đaka, dolaze nam sportisti i poslovni ljudi – priča Bolbotinović. Da bi Kladovo zaživelo kao turistička destinacija, dodaje, država bi morala da napravi strategiju koja ne bi, kao do sada, bila mrtvo slovo na papiru.

– Treba uložiti u putnu i rečnu infrastrukturu, da u svakom gradu na Dunavu veliki brodovi mogu da pristanu. Dunavu treba vratiti belu flotu, osnovati javno – privatno partnerstvo, zajedničku firmu. Lokalne samouprave bi imale prihode od boravišne takse, razvio bi se turizam, ljudi bi se zapošljavali. Od Beograda do Kladova dolazili biste brodom a ne autobusom, imali biste vodiča, mogućnost da tokom puta popijete piće, pojedete nešto, uživate na reci… – navodi Bolbotinović neke od mogućnosti koji bi se mogli iskoristiti u ovom kraju. Šteta je, dodaje, da jedna od najlepših klisura u Evropi ostane u zapećku. Egipat je od mita napravio turističku destinaciju. Oni imaju piramide – kamen i pustinju, mi imamo Đerdapsku klisuru.

– Prema mitološkoj priči, Herkul je izvukao sablju, presekao planinski masiv da bi napravio put kojim bi se Panonsko more izlilo u Crno more. Pored lepote Dunava, to je priča koja bi mogla da privuče turiste, ali mi, nažalost, ne umemo da iskoristimo potencijale koje imamo – priča Bolbotinović.

Bojan Mirović iz Kladova, kaže da je njegov grad pun kontradiktornosti i da je tokom leta pun života, dok je zimi „mrtvo more“. Dok gura kolica sa dvomesečnim sinčićem dunavskim kejom, napominje da je Kladovo čisto, mirno, da nema buke ni kriminala, i da je idealno mesto za odgajanje dece.

– Ipak, ako niste zaposleni u hidroelektrani, pošti ili opštini, teško vama. Nezaposlenost je velika, a prosečna plata kod privatnika je oko 10.000 dinara. Tako je u celoj istočnoj Srbiji. Ali, sa druge strane, ljudi su prijateljski nastrojeni, gostoljubivi. Ponekad, poneko, malo zavidan – priča Mirović kroz osmeh, navodeći da je u Kladovu i okolini dosta gastarbajtera, te grad koji ima oko 8.000 stanovnika, tokom leta ima više od 20.000.

– Dođu iz Švedske, Nemačke, obavezno u novim kolima. Onda dograde sprat na kući, ne bi li bila viša od komšijine, a neki idu toliko daleko da ugrađuju pločice i podno grejanje u štale – kaže Mirović, dodajući da u ovom kraju žive Srbi, Vlasi, Crnogorci, Romi, i da se svi međusobno lepo slažu, uključujući i komšije Rumune, koji svakodnevno prelaze granicu.

Rumuni dolaze u kafiće jer je jeftinije

– Kada su Rumuni ušli u EU, masovno su dolazili da kupuju vegetu i deterdžent, jer je to kod njih tada enormno poskupelo. Kupuju i sada po prodavnicama, ali mahom dolaze u kafiće i restorane, jer je hrana ovde jeftinija, a kažu i ukusnija. Srbi odlaze u Rumuniju ne bi li tamo za tridesetak evra obavljali molerske radove – priča Bojan Mirović, prisećajući se vremena kada su Rumuni dolazili kod nas da bi za pet maraka cepali drva. „Eto, kako se vremena menjaju“, zaključuje.