Malo podrške za Mediteransku uniju

Možda je vreme da budemo velikodušniji prema francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju, te da se više usredsredimo na rezultat onoga što radi, nego na način na koji to čini.
Prethodna zamisao Mediteranske unije gotovo da je upropastila celokupni poduhvat. Pošto se ispostavilo da je o celoj stvari govorio bez mnogo razmišljanja, Sarkozi je prvo predložio osnivanje saveza evropskih i većine arapskih država duž mediteranske obale. To bi u suštini bio poduhvat koji bi predvodila Francuska, a za koji bi platio ostatak Evrope. Ovo nije dobro prošlo, naročito kod Nemaca.
Postoji takođe sumnja da Francuzi nastoje da pronađu način da potkupe Tursku odnosom koji je lišava članstva u Evropskoj uniji. Stoga predznak pokušaja da se obnovi odnos između Evrope i njenih mediteranskih partnera nije pozitivan. Međutim, do trenutka kada je veliki samit u Parizu u julu trebalo da inicira početak rada saveza, prethodne sumnje su već u velikoj meri bile prevaziđene. Sarkozi je popustio pred evropskim kritičarima i postigao diplomatski trijumf. Uskoro ćemo videti da li ima osnova za takvu inicijativu, ili je u pitanju samo još jedan premaz nove boje preko stare, istrošene ideje.
Prethodni Barselonski proces, koji je osnovan 1995, bio je izvanredan plan. Budući da je njegova svrha bila osnivanje ekonomske i političke podloge za postizanje mira kroz pridobijanje poverenja na Bliskom istoku, proces je predstavljao veličanstveno priznavanje istorijskih, komercijalnih i političkih veza Evrope s njenim susedima na južnoj obali mora, što nas je tokom niza godina sve ujedinilo.
Bilo je nastojanja da se osnuje zona slobodne trgovine do 2010. Bilo je obećanja političkih integracija zasnovanih na zajedničkim vrednostima. Zatim povezanosti između ljudi, te foruma na kojima su Izraelci i njihovi dugogodišnji arapski neprijatelji mogli zajedno da sede i pričaju i o drugim stvarima osim o Zapadnoj obali i Pojasu Gaze. Bilo je budžeta za razvoj i sastanaka. Jako mnogo sastanaka.
Ovi napori su bili daleko od beskorisnih. Razvojni projekti su finansirani iz državnih budžeta ili jeftinim zajmovima, i verovatno su imali bar nekakvu ulogu u tome da Magreb i Mašrak postanu atraktivniji za strane investitore. EU je, takođe, smanjila poljoprivredne i druge tarife. Dijalog o političkoj reformi i evrima koji treba da je potkrepe, pomogli su dalji razvoj procesa u nekom zemljama, naročito u Maroku i Jordanu. Zemlje su sarađivale povodm pitanja zajedničkih problema kao što su droga i nelegalna imigracija.
Međutim, kada je u pitanju značajni deo evropske politike prema krucijalnim susedima, dostignuća Barselonskog procesa bila su skromna: veliku ideju o formiranju dobre podloge za to bilo je teško sprovesti u delo.
Stoga Sarkozi zaslužuje bar malo podrške budući da nastoji da ovu ideju obnovi. Ali, ukoliko Mediteranska unija treba da postigne više nego što je to bio slučaj tokom njene prve manifestacije, moraće da se dogodi izvesni broj stvari.
Kao prvo, Evropa je bolja u priči o osnivanju zone slobodne trgovine nego u sprovođenju takve inicijative u delo. Tako, na primer, još ima suviše prepreka za trgovinu poljoprivrednim proizvodima između Severa i Juga. Čik pogodite koja zemlja vodi glavnu reč u protivljenju bilo kakvom značajnom otvaranju evropske poljoprivrede. Iskoračite i poklonite se Francuskoj.
Drugo, ma koliko bili spori u otvaranju pravog mediteranskog tržišta, prepreke za slobodniju trgovinu između zemalja članica Evropske lige su isto tako velike.
Treće, odlično je što je Sarkozi u Parizu započeo proces probijanja diplomatskog leda sa Sirijom.Takođe se moramo nadati da će njegovi napori da odigra ulogu mirovnog posrednika između Palestinaca na Zapadnoj Obali i Izraela biti blagosiljani uspehom. Međutim, istina je da je Evropa, i pored svih galantnih napora Havijera Solane, ostala izvan ozbiljne politike Bliskog Istoka. Ne usuđujemo se da pređemo u Ameriku. U velikoj meri nepostojeću evropsku politiku prema regionu diktiraju odsutni monopolisti politike u Vašingtonu.
Evropa treba da u svemu tome ozbiljnije učestvuje, čak i po cenu toga da na taj način povremeno iritira Ameriku, za šta će se verovatnoća možda smanjiti onog trenutka kada Bušova administracija postane istorija. Za početak, treba da priznamo da Palestinci neće postići politički sporazum bez učešća Hamasa. Ono što bi bila prva poseta bivšeg britanskog premijera Tonija Blera Gazi, tokom prve godine njegovih nastojanja da uspostavi mir u regionu, moralo je biti otkazano iz bezbednosnih razloga. Toliko o tome.
Konačno, Evropa mora da odluči koliko je ozbiljna u vezi s poštovanim stavkama u Barcelonskom procesu kada je reč o pluralizmu, građanstvu, vladavini prava i demokratiji.
Da li je Evropa ozbiljna u stavu da zajednički koncept ljudskih prava treba da bude jedna od osnova za naše mediteransko partnerstvo? Ako je tako, šta mi u Evropi predlažemo da se učini povodom toga? Ukoiliko je ovo samo trućanje, bolje nemojte to i da kažete. Diskreditujemo i sami sebe i važne principe kada govorimo ono što ne mislimo.