Srpsko društvo je postkonfliktno, nije daleko odmaklo u tranziciji iz socijalizma u kapitalizam, a količina nasilja je u dramatičnom porastu. Utisak je da u Srbiji više ne postoje bezbedna mesta, u smislu periferija – centar ili selo – grad. Jako je važno da se negde prekine ta karika i uspostavi kontrola nad nasiljem i kriminalom.
Srpsko društvo je postkonfliktno, nije daleko odmaklo u tranziciji iz socijalizma u kapitalizam, a količina nasilja je u dramatičnom porastu. Utisak je da u Srbiji više ne postoje bezbedna mesta, u smislu periferija – centar ili selo – grad. Jako je važno da se negde prekine ta karika i uspostavi kontrola nad nasiljem i kriminalom. Zatvori, po našoj laičkoj proceni, mogu biti to mesto. Zato je reformisanje zatvorskog sistema, kao i primena delotvornog programa resocijalizacije, u interesu najšire društvene zajednice. Jedan od ciljeva našeg projekta i jeste doprinos reformi tog sistema- kaže Lidija Vučković, koordinatorka monitoringa stanja u niškom Kazneno-popravnom zavodu, koji je upravo okončao Centar za ljudska prava.
Učili bi engleski i čuvali golubove
– Osuđenici u niškom KPZ nemaju nikakvu mogućnost školovanja ili prekvalifikacija. Mnogi od njih su u razgovoru s nama izrazili interesovanje za sticanje obrazovanja, odnosno završetak osnovne škole ili stručne škole i zanata. Neki žele da im se omogući učenje stranih jezika (engleskog i nemačkog). I stručnjaci zaposleni na Prijemnom odeljenju smatraju da je osuđenicima potrebno obezbediti osnovno obrazovanje i izučavanje nekih zanata. Osuđenici imaju pristup biblioteci, ali po nedovoljno jednostavnoj proceduri. U njenom fondu je 3.300 knjiga, na srpskom, engleskom i mađarskom jeziku. Posle pobune 2000. godine, u kojoj su izgoreli i škola i biblioteka, biblioteka je smeštena u jednoj bivšoj učionici, a na sanaciji škole se još uvek radi.
U KPZ nemaju adekvatan prostor za gostovanje pozorišnih i bioskopskih predstava. Na početku našeg projekta „slobodne aktivnosti“ osuđenici nisu upražnjavali. Na naš podsticaj, zatvorska uprava je obezbedila uslove za rad novoformiranoj slikarskoj i sekciji za duborez. U toku su pripreme za rad muzičke sekcije. Osuđenici imaju još interesantnih ideja, kao što su komponovanje i multimedijalni projekati, ali je za to neophodna nabavka kompjutera i druge opreme. Jedan od ispitanika nam je kazao da bi voleo da se bavi golubarstvom – kaže Lidija Vučković.
„Monitoring uslova zatvaranja u KPZ Niš“ sproveden je od maja 2007. do maja ove godine, kroz osam redovnih i četiri vanredne posete, koje su se ticale incidenata u zatvoru. U život i rad unutar zatvorskih zidina, inače veoma redak u srbijanskoj praksi, „zavirio“ je tim Centra za ljudska prava, koji su činili koordinatorka projekta Vučković, advokat Aleksandar Cvejić i psiholog Verica Milošević. Dozvolu da jedna nevladina organizacija nepristrasno sagleda stanje u nekom zatvoru, koje je izvan „vidnog polja“ javnosti, dala je republička Uprava za izvršenje zavodskih sankcija.
Napad špricem i samopovređivanja
Prema podacima Centra za ljudska prava, u toku 2007. godine bilo je šest evidentiranih napada osuđenika na pripadnike službe obezbeđenja, od kojih su tri napada u pokušaju, koji su se završili lakim telesnim povredama. Jedan od pokušaja bio je opasan po zdravlje pripadnika službe obezbeđenja i zdravstvenih radnika, jer su napadnuti špricem ispunjenim krvlju osuđenika – intravenskog heroinomana zaraženog virusom hepatitisa C.
U istom periodu, medicinski je evidentirano 38 fizičkih sukoba između samih osuđenika. Iz statističkih podataka se vidi da je intenzitet nasilničkog ponašanja bio naročito pojačan u letnjem periodu i mesecu novembru. U Centru procenjuju da je povećanju tenzija doprinela i činjenica da je u toku vrelih letnjih meseci Zavod veoma često bio bez vode, tako da osuđenici nisu mogli da se tuširaju, a za umivanje i ispiranje WC šolja koristili su vodu u flašama. U novembru je, pak, u niški zatvor stigla nova grupa osuđenika iz KPZ Sremska Mitrovica. U najvećem broju slučajeva radilo se o klasičnim tučama, mali broj povreda nanet je hladnim oružjem i priručnim sredstvima. Većina nastalih povreda su povrede glave i lica ( 33 slučaja), od kojih je jedna, prelom vilice, i operativno tretirana. Gotovo svi intervjuisani osuđenici smatraju da je glavni razlog za izbijanje nasilja zaduživanje osuđenika slabijeg imovnog stanja kod drugih osuđenika, kako bi nabavili narkotike i drugu zabranjenu, kao i dozvoljenu robu.
U toku prošle godine medicinski je evidentiran i 21 slučaj samopovređivanja osuđenika. Tim Centra ocenjuje da je to relativno mali broj u odnosu na ukupnu populaciju (oko 1150 osuđenika). U većini slučajeva se radilo o posekotinama, nanetih oštrim predmetom (žiletom) najčešće po ekstremitetima i stomaku. Te godine nije zabeleženo ni jedno samoubistvo.
Koordinatorka Lidija Vučković kaže da bi u okviru reformi sistema izvršenja zavodskih sankcija, uz insistiranje na resocijalizaciji, posebnu pažnju trebalo posvetiti i „jednakosti svih osuđenika“. Trebalo bi ozbiljno raditi na suzbijanju diskriminacije različitih manjinskih grupa u zatvorima, koja se može videti u disciplinskim postupcima, postupku podnošenja pritužbi na postupanje službenih lica, obaveštavanju o pravilima ponašanja u KPZ, kontaktu sa spoljnjim svetom, religijskim aktivnostima ili režimu ishrane. Potrebna je posebna „briga“ za grupe koje čine osobe sa invaliditetom, siromašni , nepismeni ili pripadnici etničkih, nacionalnih i verskih manjina.
Ona precizira da je monitoring u niškom KPZ izneo na površinu utisak da Rome diskriminišu i zatvorenici i zaposleni (od 1.150 osuđenika, 119 su Romi). Zbog svog siromaštva, oni su prinuđeni da „rade razne poslove za druge osuđenike“. I kada ih zaposleni u KPZ radno angažuju daju im uglavnom „najgore poslove koje niko ne želi da radi“. Manji broj zaposlenih u službama KPZ smatra da među osuđenicima postoje predrasude prema muslimanima (ima ih 46), koje se manifestuju uglavnom kroz „grublja verbalna obraćanja“. Prema ocenama i zaposlenih i osuđenika, više predrasuda postoji u odnosu prema Bošnjacima, nego prema Albancima (ima ih 23). Posle nedavnog uvođenja posebnih mera obezbeđenja, na predlog Centra za ljudska prava, osuđenici albanske nacionalnosti osećaju se prilično bezbedno.
– Naš monitoring je pokazao da su Albanci poreklom sa Kosova u nepovoljnijem položaju nego Albanci sa juga Srbije, što je posledica opštih okolnosti izvan KPZ. Na primer, lična dokumenta kosovskih Albanaca koje izdaje Unmik ne priznaju nadležni organi Republike Srbije kao validna, što praktično dovodi do nemogućnosti da ove osuđenike posete članovi porodice koji žive na Kosovu. Zbog ovakve situacije, kojoj nisu doprineli ni na koji način, Albanci sa Kosova su objektivno u diskriminisanom položaju u odnosu na ostale osuđenike – kaže Vučković.
Ona dodaje da većina „niških“ osuđenika uglavnom ne koristi verske slobode, izuzev povremenog posta. Pripadnici pravoslavne, katoličke i islamske vere nemaju bilo kakvih primedbi na eventualno gušenje verskih prava. One su se, međutim, mogle čuti od ispitanika koji je pripadnik male verske zajednice (adventist). Na pitanje člana tima odakle mu masnica ispod oka, on je kazao da je zbog svoje verske pripadnosti često izložen uvredama (sektaš), a povremeno i fizičkom nasilju drugih zatvorenika. Zatvor je obnovio crkvu za vernike pravoslavne veroispovesti u kojoj se načelno mogu održavati obredi drugih veroispovesti. Uprava KPZ omogućava pripadnicima islamske veroispovesti da u vreme posta uzimaju obroke između zalaska i izlaska sunca, što nije vreme predviđeno za obroke.
Nakon jednogodišnjeg ispitivanja i osuđenika i zaposlenih o ovim, ali i svim ostalim temama, Centar za ljudska prava je objavio i konkretnije preporuke za poboljšanje situacije u niškom (i svim drugim zatvorima u Srbiji, pošto je pretpostavka da je stanje slično). Centar smatra da je prioritet smanjenje unosa i trgovine narkoticima unutar zatvora, za šta je potrebna što tešnja saradnja sa MUP-om. Smanjenje narkotika pomoglo bi i suzbijanju korpupcije, koju osuđenici stalno pominju kao „izuzetno veliki problem“, a zaposleni u zatvoru negiraju. Neophodno je, takođe, uspostaviti sistemsku saradnju Ministarstva pravde, Ministarstva zdravlja i Ministarstva za rad i socijalnu politiku kako bi se unapredio kvalitet života osuđenika. Neizostavno je i smanjenje broja osuđenika kako zatvorski kapaciteti ne bi bili prebukirani, kakav je slučaj u Nišu. Pošto u niškom zatvoru postoji manjak zaposlenih, od Službe obezbeđenja, preko vaspitačke, do zdravstvene službe, potrebno je zaposliti stručne ljude, obrazovane u skladu sa evropskim zakonima i preporukama.
U Centru za ljudska prava smatraju da je posebno važno unaprediti sistem resocijalizacije osuđenika, u okviru kojeg bi trebalo uvesti programe nenasilne komunikacije, kontrole stresa, ili preuzimanja odgovornosti za sebe i društvo. Osuđenicima se moraju ponuditi programi osposobljavanja za kvalitativno drugačiji život po završetku kazne, uključujući i obrazovanje, na koje bi se nadovezali programi prihvatanja i zapošljavanja po isteku kazne. Odnos zaposlenih prema osuđenim licima morao bi biti na višem etičkom i profesionalnom nivou. Zaposleni „moraju znati da je osuđeniku zbog učinjenog krivičnog dela privremeno ograničena sloboda kretanja, dok su mu sva ostala prava zagarantovana“. Prekoračenje njihovih ovlašćenja i prekomerna upotreba sile prema osuđenicima morali bi se tretirati kao krivično delo, a nipošto kao diciplinski propust u radu, koji se za sada kažnjava uglavnom (ne)velikim umanjenjem plate.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
