Matić: Medijski radnici u Srbiji u najgoroj situaciji u Evropi

I ostali sagovornici u serijalu Reflektor ocenjuju da stanje bezbednosti novinara u Srbiji nikada nije bila alarmantnije, upozoravajući da učestali pritisci, pretnje i napadi stvaraju atmosferu straha i ugrožavaju osnovne principe slobodnog i profesionalnog novinarstva.

Izvršna direktorka Slavko Ćuruvija Fondacije Ivana Stevanović izjavila je da je u ovoj godini bezbednost novinara u Srbiji, od katastrofalnog stanja došla do užasnog i nepodnošljivog, ocenivši da je to kulminacija nečega što već dugi niz godina postoji i sve je gore.

Navodeći da je polovinu napada na novinare učinila policija, Ivana Stevanović je upitala šta je sledeće što treba da se dogodi sa bezbednošću novinara u Srbiji i njihovom slobodom da rade u interesu građana, pružaju im tačne i objektivne informacije.

Dodala da su tu i „poplave“ pretnji, zastrašivanja i poruka koje novinari i novinarke u Srbiji primaju na društvenim mrežama od ljudi koji su pokupili narativ vrha vlasti i pojačavaju ga u javnom prostoru.

Ivana Stevanović je navela da kada predsednik države izađe i optuži nekoga da je kriminalac, lopov, terorista, komandant obojene revolucije – šta onda neki običan čovek koji mu veruje može da pomisli kada tog novinara sretne na ulici.

Upitana šta medijska zajednica može učiniti, ona kaže da se solidarnost pokazala kao presudna, jer osim fizičkih napada, pretnji, zastrašivanja, postoji i institucionalno maltretiranje novinara kroz razne tužbe, i presude koje su neprimerene ili nesrazmerne.

„Mislim da kao zajednica moramo dosledno i stalno da iznosimo i ove brojke, i ove slučajeve napada na novinare, da insistiramo da ih institucije rešavaju“, rekla je ona.

Dodala je da je isto tako potrebno stalno obaveštavati međunarodne partnere o tome što se dešava, ali i istovremeno raditi sa građanima na tome da razumeju šta znači napad na novinare.

Predsednik Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija Veran Matić ocenio je da se prema ranjim izveštajima Stalne grupe za bezbednost novinara pokazalo kako se stanje bezbednosti novinara naglo pogoršalo u poslednje dve godine, pogotovo sa protestima.

Matić je naveo kako je policija prošle godine prestala da radi na slučajevima napada na novinare, a onda je počela da asistira nasilnicima i umesto da reaguje na njih, udalji ih sa skupa ili uhapsi, ona je uglavnom privodila novinare koji su napadani i delovala prema žrtvama.

On je dodao da se u drugoj polovini ove godine uočava i to da su interventne jedinice počele da učestvuju u napadima na novinare, kojih je, ističe Matić, zabeleženo više od 20.

Kada je reč o reakciji tužilaštva, Matić je naveo da postoje ona koja dobro rade posao i obrađuju predmete na profesionalan način, ali sa druge strane i ona koja su nezainteresovana ili sprovode državnu politiku kao i policija.

Govoreći o bezbednosti na lokalu, Matić je naveo da novinari u tim mestima rade u potpuno neprijateljskom okruženju i nemaju na koga da se oslone, dodajući kako je situacija lokalnih izbora veoma dramatična za njihovo izveštavanje.

„Jako je važno da razumemo da su oni, ako im ne pomognemo, ostavljeni sami sebi, prepušteni određenoj vrsti odstrela, a to je nešto što se apsolutno ne sme dozvoliti. Izveštavanje lokalnih novinara i medija je snažno i nezamenjivo za lokalnu zajednicu“, rekao je Matić.

Generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Tamara Filipović kazala je da od 2008. od kada to udruženje ima bazu podataka gde prati pritiske i pretnje usmerene ka novinarima,nije zabeležen tako veliki broj kao ove godine, a koji prelazi više od 300.

Navodeći kako su to podaci do početka decembra, ona ukazuje da posebno zabrinjava broj fizičkih napada kojih je bilo više od 100, među kojima su neki rezultirali i ozbiljnijim povredama

Ocenila je da su novinari obeleženi akreditacijama i prslucima meta za napade, iako bi to trebalo da ih sačuva.

„Mislim da se desilo bilo kome, ne mora obavezno da bude novinar, znači bilo kojoj osobi u ovoj zemlji da ga neko fizički napadne, policajac ukoliko je prisutan, on mora po službenoj dužnosti da odreaguje. Znači, to je njegova obaveza, zato postoji, zato prima platu“, naglasila je Filipović.

Prema njenim rečima, problem je i što već dugo novinari i medijski radnici nemaju veliko poverenje u institucije da će one rešiti njihove bezbednosne probleme, pa ne žele više ni da prijavljuju, jer ne vide rezultat.

„Moramo da verujemo da bar neki pojedinci u okviru tih institucija i dalje rade svoj posao kako treba i žele da ga rade. Tako da je važno da sve bude prijavljeno, da ostane pisani trag. Jer možda će nekad doći neko ko će svoj posao želeti da obavlja u skladu sa zakonom, pa će onda i možda neki stari slučajevi, ako ne zastare, biti rešeni“, navela je Tamara Filipović.

Ona još ističe da Srbija, čak i na Balkanu već godinama beleži najniži ili među najnižima indeks bezbednosti novinara.

„Mi smo na toj skali negde uvek ispod trojke, znači ocene idu od 1 do 7 gde je jedinica recimo zemlja gde se ubijaju novinari, nema nikakve kažnjivosti za zlostavljanje nad novinarima, a sedmica je neka skandinavska zemlja – idealno okruženje gde vi imate sve slobode na raspolaganju i radite svoj posao bez ikakvih problema“, navela je ona, ističući kako trojka i dvojka oslikavaju negativan domen.

Filipović ističe da se oseća velika podrška kolega iz Evropske i Međunarodne federacije novinara i mreže Sejfdžurnalists, koje pokušavaju da rašire priču o stanju slobode izražavanja u Srbiji.

„Mislim da je to naše poslednje utočište, jer ako ljudi ne znaju šta se dešava ovde, onda ih neće biti ni briga. Ukoliko znaju šta se dešava u Srbiji, onda se možda neke stvari pokrenu u dobrom pravcu, jer Srbija je i dalje na evropskom putu“, zaključila je Filipović u razgovoru za FoNet.